Lični stav
Radomir Dimić
Imam samo tri želje koje bih želeo da se ostvare u novoj 2008. godini!!! Prva želja je, pre svega, mir. Da vlada mir u celom svetu. Da se zaustave ratovi i ubijanja ljudi, patnje i nesreće. Da život ljudi bude iznad toga. Da se više nikada ne ponove Kosovo, Bosna i Hrvatska i mnogi drugi kravavi ratovi i gubitak ljudi.
Druga želja koju sam poželeo, a mogla je biti i prva, jeste zdravlje. Zdravlje, ne samo mojoj porodici, odnosno mojoj deci; poželeo sam zdravlje svoj deci sveta, ali i sreću i porodično blagostanje svim ljudima, bez obzira na to kojoj naciji ili veri pripadaju. Uz dobro zdravlje bih dodao i ljubav i slobodu.
Kao treću želju, poželeo sam da Kosovo u 2008. godini bude oaza mira, slobode, dobrobiti i simbol multietničkog života, tolerancije i prosperiteta. Da Kosovo krene novim putem – putem evropskih i civilizacijskih vrednosti. Da demokratskim postupcima i zrelošću, ali i drugim dostignućima, postane član evropske porodice i da uđe u evropski sistem vrednosti.
Da bih ostvario moju treću želju, odlučio sam da se svim svojim bićem posvetim Kosovu. Da zajedno sa građanima Kosova učestvujem u izgradnji i formiranju evropske budućnosti za Kosovo. Da volim Kosovo i da živim na Kosovu. Želim da volim Kosovo više od Tadića i Koštunice i drugih hipohondara iz Beograda, jer ne želim da budem talac njihove bolesne politike. Ako mi je Miloševićev režim ubio oca, majku i suprugu, majku troje maloletne dece, oterao me je iz Prištine i ostavio me bez posla, onda ne želim i nisam obavezan da podnosim poniženja ove reciklirane Miloševićeve politike koja je mene i ceo srpski narod oterala u najveće siromaštvo i samoizolaciju. Sedam godina Srbi žive u kontejnerima. Moja deca, bez majke, gladna i bez doma, deset dana uzastopce, usred zime na kiši i vetru, osetila su na svojoj koži svu „brigu“ majke Srbije.
Ne mogu da volim Tadića i Koštunicu i zbog toga što su podelili Srbe sa Kosova na podobne i nepodobne. Podobni Srbi na čelu sa samozvanim liderima imaju sve. Neposlušni i nepodobni Srbi koji izlaze na kosovske izbore nemaju ništa. Mi smo „izdajice srpstva“ i možda nas zbog toga uvek kažnjavaju, čak i zabranom studiranja za našu decu ukoliko nemamo hiljadu evra.
Volim Kosovo više od Beograda, jer na Kosovu sam rođen ja, i moji preci vekovima unazad. Volim ga zbog mojih prijatelja Albanaca, Turaka, Bošnjaka, Roma... Volim ga i zbog Rugovske klisure, mog Lapa, Berileva, Pećke patrijaršije, prištinske džamije i Sahat kule. Volim slobodno i otvoreno Kosovo. Građansko društvo, multietničko i demokratsko. Hoću da govorim svoj maternji srpski jezik i da mislim na evropski način. Hoću da razumem volju građana Kosova. Njihova želja je nezavisnost Kosova. Nezavisnost Kosova podržava i najveća sila današnjice – Amerika, ali i veći deo Evrope. Kosovo je de facto nezavisno već punih osam godina. Nezavisnost Kosovu dao je upravo Miloševićev režim svojom politikom etničkog čišćenja, pljački i uništavanju imovine. Na nesreću, Srbi se tome nisu suprodstavili. Nezavisnost Kosova većim delom su pomogli i sami Srbi koji su punili džakove parama prodajom svojih imanja. Dakle, Kosovo je odavno van Srbije i Srbije na Kosovu nema. Sve rezolucije zvanične Srbije su samo bacanje prašine u oči Srbima sa Kosova i guranje u najveću agoniju.
Oko devedeset posto populacije Kosova su Albanci. Oni imaju nezavisnost, želela Srbija to da prizna ili ne. Ukoliko je za nezavisnost skoro ceo svet, da li mogu ja da idem protiv tog sveta? Da li treba da započnemo novi rat i krvoproliće? Da ratujemo protiv celog sveta? Ne, ja ne želim rat, i neću dopustiti mojoj deci da ginu za fotelje Tadića i Koštunice. Ukoliko moram da biram između rata i nezavisnosti Kosova, ja sam za nezavisnost Kosova. Na nezavisnom Kosovu koje će priznati mnoge zemlje, verujem da će i moja nezavisnost biti ravnopravna sa nezavisnošću svih građana Kosova. Hoću da verujem institucijama Kosova i narodu Kosova da moja osnovna ljudska prava neće biti ugrožena. Srpsku zajednicu mogu da oslobode straha od nezavisnosti Kosova samo većinski Albanski narod, demokratske kosovske institucije i albanska politička i intelektualna elita. Neophodno je pružiti ruku pomirenja. Zakopati ratne sekire. Albanci treba da pomognu Srbima da izađu iz samoizolacije, iz blindiranih enklava. Nezavisnost Kosova neće biti kraj sveta za Srbe ukoliko vlada Kosova obezbedi povratak svih raseljenih Srba i stvori uslove za njihovu egzistenciju, punu sigurnost, zaposlenost i punu društvenu, ekonomsku i kulturnu integraciju. Srbi, sa svoje strane, treba da se suoče sa novom realnošću i pokažu veću želju i hrabrost da učestvuju u izgradnji zajedničke budućnosti Kosova. Iskreno verujem da će posleratna mržnja brzo nestati i ratnički bubnjevi utihnuti, da će ekstremisti ućutati i izbrisati se mnogi antagonizmi.
Hoću da verujem da dolazi novo vreme, kada ću sa gospodinom Tačijem ili bilo kojim albanskim političarem moći da slobodno odem u Leposavić i Zvečan, Pećku patrijaršiju, ali i u džamiju muftije Trnava i da slobodno pijem kafu u Prištini, Prizrenu, Đakovici. Ali neću da idem u Goraždevac sa g. Rikerom, a da ga Srbi tamo gađaju i da to niko ne osudi. Želim da odem i otićiću kod porodice Bogujevci u Podujevu i kod porodice Beriša u Suvu Reku, ali i kod Simića, i da svima njima izrazim saučešće i olakšam bol, jer samo tako možemo ići napred. Samo na ovaj način Kosovo može da dokaže da je zrelo za demokratiju i nezavisnost.
To su, dakle, tri moje želje. Treća želja predstavlja moj lični stav; svestan sam velike opasnosti kojom se izlažem, zbog čega mogu da platim visoku cenu, ali je to moj izbor. Put koji sam izabrao je moj put pomirenja i praštanja, zbog toga što volim Kosovo, živim na Kosovu i umreću na Kosovu!
