Izveštaj 22. oktobar 2007.
„I mi danas ne samo pamtimo nego i tražimo odgovornost za zločine počinjene u Sandžaku – počinjene nad ljudima samo zato što su bili drugačijeg imena, drugačije etničke i verske pripadnosti: Sjeverin, Štrpce, Priboj, Pljevlja, Bukovica, Kukurovići, Milanovići, Voskovina, Rajičevići, Zabrđe, Živinice, Rančići, Prelac, Sastavci, Slavotići, Sočice, Strmac, Valovlje, Zaostro.“
(Staša Zajović)
Na današnji dan, dana 22. oktobra 1992. pre petnaest godina, dogodio se zločin u Sjeverinu; iz autobusa je oteto i ubijeno 16. Bošnjaka. Održan je minut ćutanja u znak sećanja na žrtve ovog zločina, u znak poštovanja dostojanstva žrtava. Porodice žrtava Sjeverinskog zločina bile su sa nama. A sa njima je u selu Mioče, tamo gde je izvršen zločin, bila beskompromisna braniteljka ljudskih prava, žena koja brine o žrtvama, naša drugarica Nataša Kandić. Mi smo danas u Novom Pazaru jer pamtimo zločin. Ovde smo takođe i kao građanke i građani, na mirovnom skupu, na kome se čuo ženski glas, glas žena, onih drugih.
Čule su se himne angažovane protestne mirovne muzike: Džona Lenona, Džoan Baez, Bob Dilana, Pety Smith.
Marija Perković, aktivistkinja Žena u crnom iz Vrbasa, obratila se okupljenim građankama i građanima:
Zašto organizujemo ovu građansku akciju?
- zato što smo zabrinute nedavnim dešavanjima u Sandžaku;
- zato što kao odgovorne građanke imamo obavezu i pravo da reagujemo na narušavanje mira koji nije samo odsustvo rata, već je mir odsustvo straha, mržnje, bede, nepravde;
- zato što kao aktivistkinje civilnog društva imamo i pravo i obavezu da vršimo nenasilan pritisak na državne institucije, pre svega Vladu Srbije, da prekinu sa izazivanjem sukoba,
- Ovo organizujemo i zato što podržavamo i ohrabrujemo slobodno misleće građanke i građane Sandžaka i cele Srbije da izađu iz ćutanja, i osećanja bespomoćnosti, Jer ćutanje nikog neće zaštititi, jer je građanska solidarnoist jača od mračnih i pogubnih politika,
- zato što se kao odgovorne građanke zalažemo za građanske vrednosti: mir, nenasilje, socijalnu pravdu, ljudska prava, ženska ljudska prava. A jedna od najvažnijih građanskih vrlina jeste solidarnost, i zato je važno što ovu akciju organizujemo zajedno – civilno društvo iz Sandžaka i iz Beograda, i drugih gradova Srbije. Jer su ovde sa nama aktivistinje i aktivisti iz Niša, Leskovca, Kraljeva, Velike Plane, Vrbasa, Kruševca, Novog Sada...
- zato što se kao slobodno misleće osobe zalažemo za jedan od temeljnih principa demokratije - a to je sekularna država. To znači potpunu odvojenost crkve od države, nemešanje verskih zajednica u državne poslove, ali i nemešanje države u religijska pitanja.
- Zato što smo kao žene – aktivistkinje za mir, braniteljke ljudskih i ženskih prava – od početka ratova na prostoru bivše Jugoslavije pokrenule najveći broj antiratnih inicijativa. Mi, žene, smo bile najaktivnije i najmasovnije u smeni totalitarnog Miloševićevog režima, a nakon pada tog režima najaktivinije zahtevamo raskid sa zločinačkom prošlošću.
Prva se skupu obratila Aida Ćorović, hrabra građanka, neumorna aktivistkinja civilnog društva, neposlušna svim nametnutim identitetima, žena kosmopolitskog duha i prakse. Potom je govorila Zibija Dervišhalitović Šarenkapić, osnivačica kulturnog centra Damad. A onda se obratila Dženeta Agović, aktivistkinja Impulsa iz Tutina. Na skupu se obratila i žena koja potvrđuje stav Amnesti Internešenela: 'Mnoge žene žrtve nasilja zato što su jake, zato što su liderke, zato štoneprestano zahtevaju poštovanje ljudskih prava', Biljana Kovačević Vučo. U poremećenom vrednosnom sistemu žene koje traže raskid sa zločinačkom prošlošću izložene su i javnim pozivima na linč. Jedna od najozloglešenijih za srpske patriote, tzv. nacionalne radnike, srpske tabloide je BKV. Međutim, time se nije dala uplašiti ova hrabra, ljutita žena, britkog uma a još oštrijeg jezika. Ona i dalje obelodanjuje legalizam Vlade V. Koštunice kao pokriće za nastavak politike Miloševićevog režima. Još jedna hrabra žena, obratila se ljudima, Staša Zajović, žena sa dubokim moralnim i političkim integritetom čiji se višedecenijski angažman oslikava u iskazu „Ne dajmo se od svojih prevariti!“ Ovaj moto, zahvaljujući upravo Staši koja ga je artikulisala kao temeljni princip svog političkog angažmana, obeležio je karakter mirovnog ženskog pokreta u Srbiji, ali i karakter međunarodnog mirovnog pokreta. Staša je žena čije je dežurstvo u solidarnsoti svih ovih godina bilo vidljivo jednako u njenom terenskom radu, kao i u tesktovima koje pisala. Staša je takođe odredila feminsitičku etiku i praksu, danas već čuvenom izjavom „biram da brinem o žrtvama zločina počinjenih u moje ime“. Skupu se obratila i Maja Stojanović iz Inicijative mladih za ljudska prava. Maja je imala samo 15 godina kad je izvršen genocid u Srebrenici. Kao odgovorna građanka i aktivistkinja traži odgovornost za zločine počinjene u naše ime, zna da nema budućnosti dok ne budu kažnjeni svi koji su počinili zločine. U znak građanske neposlušnosti letos je nju Sud u Nišu kaznio jer je lepila plakate 'Traži se – Ratko Mladić ,počinilac genocida', i ona je odbila da plati jer kako je tada kazala „ne želi da plaća poricanje genocida“. Maja i svi mladi kao Maja je dokaz da je drugačija Srbija moguća, da je drugačiji svet moguć.
Na kraju, pošto je sa sobom dovela i porodice žrtava Sjeverinskog zločina, skupu se obratila neustrašiva aktivistkinja za ljudska prava, Nataša Kandić koja je jednom prilikom rekla: „Ja se osećam potpuno sigurnom u ono što radim , mislim i zastupam. To ću raditi po svaku cenu, a i rećiću ono što mislim takođe po svaku cenu.“
( preuzeto iz scenarija koji je priredila Marija Perković)
Akciji je prisustvovalo pedesetak aktivistkinja i aktivista iz nekoliko gradova Srbije: Beograda, Vrbasa, Vršca, Kraljeva, Kruševca, Leskovca, Velike Plane, Niša.
Tod dana, ulicama Novog Pazara prošla je mirovna povorka koja je nosila platna na kojima beše ispisano: „Pamtimo zločine u Sandžaku“, „Sjeverin, 22. oktobar 1992.- 22. oktobar 2007.“, „Žene u crnom protiv kršenja ljudskih prava.“ Nošena su i platna u raznim bojama: „Žene su snaga žena“, „Ženskom solidarnošću protiv rata“, „Feminizam je naš izbor“, „Za drugačiju Srbiju“. Nošene su i PACE zastave za mir u Sandžaku.
Neki od utisaka, nekih od aktivistkinja koje smo međusobno razmenile jeste da je na skupu na žalost bilo jako malo žena, bilo je vidljivo više muškaraca. Očigledno je strah taj koji ih drži zarobljenima i koji ih kontroliše. I ovog puta smo bile svedokinje odsustva žena iz javnih prostora, njihovog nepostojanja u prostorima gde bi mogle da javno iskažu svoja mišljenja; da kažu da su protiv fundamentalizma zajednice iz koje dolaze. Iskreno se nadamo da ćemo izaći iz nevidljivosti fundamentalističkog mraka, i jasno i glasno reći da želimo da se pobunimo!
