Lily Traubman, Žene u crnom, Izrael
1948. - Država koja se rađa ili okupacija koja počinje...
Od kada je ustanovljena država Izrael 1948. godine, izbilo je šest ratova i dva palestinska narodna ustanka, intifade. Izraeska država od svog osnivanja je u stanju permanentnog rata. Mi živimo u državi stalnog i rastućeg militarizma. Imamo ideologiju koja proizvodi velike unutrašnje podele. Mi ne živimo samo u militarizmu nego i u nacionalizmu. Postoji velika manipulacija o tome što je holokaust. Mi smo iz strašnog iskustva holokausta i nasuprot njemu, naučili humanističke principe Sada smo mala zemlja i svi koji nas okružuju su protiv nas, tako nam kažu naši državnici. Njihova zamisao je da samo ako smo snažni, možemo da se odbranimo.
Od šestodnevnog rata (1967.), od okupacije Golanske visoravni, Gaze, Zapadne obale/Cisjordanije, Istočnog Jerusalima, za svaki pedalj zemlje znamo šta se dešavalo. Dvadeset posto zemlje na kojima se nalazi danas države Izrael je okupirano, oteto od Palestinaca, u taj procenat se ne računaju dodatno okupirane teritorije.
„Izraelska država je kreirana na osnovu isključenja“... (Lily Traubman, Valensija, avgust 2007.)
Sve je polarizovano, podeljeno i raspolućeno. Ne postoje odnosi između Izraelaca i Palestinaca. Postoje odnosi između gospodara i radnika. Obično su gospodari Jevreji a radnici Palestinci. Ili odnos između izraelskog vojnika koji je okupator i palestinskog seljaka koji je okupiran. U tako raspolućenom svetu ljudi vide stvari crno-belo. Najveći broj ljudi oko mene bi najviše volelo da više nikada ne vidi Palestince, da prosto nestanu.
Mobilizacija materica...
Tu je i pitanje demografije. Po demografiji, naša tela i naše materice ne pripadaju nama, već državi. Mi treba da rađamo za državu. Nama treba više jevrejskih državljana. Za Palestinke njihove materice su opasnost, one nisu vlasnice svojih tela. Strategija je da one na svet donose više Palestinaca u cilju odbrane. Nama kažu da mi donosimo decu iz ljubavi i jer ih volimo, a oni na svet donose decu da bi nas napadali.
Okupirane teritorije..zidovi...
Ideja da se sagradi zid nije potekla od konzervativnih desničarskih snaga već od liberalnih partija koje zagovaraju stvaranje Velikog Izraela. Laburistička partija prodaje priču da nas zid štiti, da on stvara bezbednosnu zonu.
Zid je dug 900km i visok 8m. Zid ulazi u naselja i kuće. Zid se podiže unutar palestinskih teritorija. Palestinska naselja su zatvorena, nema ulaza ni sa jedne strane. Palestinci ne mogu da uđu u Izrael, zabranjeno im je. Postoji samo jedan mali prolaz koji je retko otvoren. Zemlja Palestinaca je podeljena. Nijedan Palestinac ne može da ide okupiranom teritorijom bez ličnih dokumenata. Postoje i geografske velike prepreke; visoki brežuljci zemlje, ljudi mogu pešice da ih prođu, ali ne i kolima. Druge prepreke su napravljene od kamenja i vrlo su visoke. Postoje i ček pointi koji su isto tako često zatvoreni. Postoji petsotina ček pointa. Jerusalim je podeljen zelenom linijom, ona razdvaja dva dela grada. Zid deli i Palestince od Palestinaca i Palestince od njihove zemlje. Zid onemogućava normalni život, a ljudi počinju da ga shvataju kao nešto normalno.
Gaza ili najveći zatvor na svetu...
Godine 2005. izraelska vojska se povukla iz Gaze. U Gazi je bilo 1500 jevrejskih naseljenika i oni su evakuisani. Na Zapadnoj obali ima 250-300.000 naseljenika, tamo su iz ekonomskih razloga. Naše vlasti su nam objasnili da je povlačenje iz Gaze navodno korak ka miru. Gaza je postala pravi zatvor, veliki zatvor. Izraelska vojska je rušila palestinske kuće. Taj proces povlačenja izraelske vojske je bio jednostran. Oni su to sami odlučili, ništa nisu pitali Palestince. Izraelci i dalje imaju kontrolu nad vazdušnim i vodenim prostorom Gaze. Oni odlučuju ko može da uđe, ko može da izađe. Oni odlučuju koliko će namirnica ući u Gazu. Ljudi kažu da je to mirovna akcija naše vlade. Palestinci su zatvoreni i u akcijama odmazde gađaju Izraelsku teritoriju, odgovor Izraela na to je uvek odmazda.
Aktivizam ili umesto očajanja kreativna otpor...
Ja sam aktivistkinja Žena u crnom.Više od dvadeset godina protestujemo protiv okupacije. Aktivistkinja sam i grupe „Ćerke mira“/Bat shalom. Takođe smo deo „Ženske koalicije za mir“ koja okuplja više od deset ženskih grupa. Nastala je septembra 2000. godine, kada je počeo drugi palestinski ustanak.
Kada je bio ratu Libanu 2006. godine Ženska koalicija za mir, dva dana nakon izbijanja rata, organizovala je demonstracije u Haifi. Tu su stizale rakete iz Libana koje je ispaljivao Hezbolah. Organizuju se i zajedničke akcije i mirovne demonstracije međunarodnog karaktera Palestinaca i Izraelaca; akcija protiv zatvaranja Gaze. Najudarnije u toj akciji je bila Ženska koalicija za mir. Mi smo nosile hranu i filtere za vodu, jer u Gazi nema vode za piće. Moraju da prečiste vodu iz mora. Izrael je zabranio uvoz filtera, proglasio je to opasnim. Mi smo to radile jer je to bilo vidljivo i jedino što smo mogle učiniti. Nosile smo 5 tona materijala. Nositi vodu je jedan vid protesta, ali i podrške onima kojima je voda uskraćena. Ne možemo da uđemo u pojas Gaze, ali kada bi palestinsko stanovništvo videlo da dolazimo, odmah bi pričali sa nama, njima je to bilo važno.
Jedna grupa žena su posmatračice na ček pointima. One stoje pored i beleže načine na koje se policija odnosi prema Palestincima. Oni su neka vrsta ogledala. Izraelski vojnici znaju da ih oni stalno posmatraju, fotografišu i objavljuju. Zahvaljujući tome se saznalo šta se dešava na ček pointima. Mali broj medija to objavljuje.
Pokrenuta je inicijativa da se napravi zajednički grad u državi Izrael. Neke grupe su predložile da to bude u Galileji. Oni idu i razgovaraju o toj ideji da zajedno sagrade grad. Za mene su jako važni 'Anarhisti/kinje protiv zida' koji svake nedelje prave velike akcije protiv zida. Anarhisti stalno organizuju akcije sa Palestincima. Jednom su anarhisti doveli u svetu poznatog pijanistu da svira pored zida. Nekada dolaze prerušeni u klovnove. Jednom su hteli da naprave izraelsku koloniju iza zida, ali je to izraelska vojska uništila.
Rešenja kojih ima i/li nema...
Kada izbije sukob najvažnija je saradnja ljudi sa zaraćenih strana. Taj dijalog je nekada jako težak. Uvek moramo da imamo na umu odakle smo mi: mi smo sa okupatorske strane, a oni su okupirani. Ne živimo u istim uslovima , ali da bi mogle da gradimo zajedničke odnose, moramo da se odreknemo paternalizma.
Različiti su koncepti mira. Za Izraelce je rat onda kada ne padaju bombe, a za Palestince onda kada nisu okupirani, kada nema okupacije. To su dva oprečna koncepta koji imaju narodi i njihove vođe. Mirovni sporazum u Oslu 1994. nije bio dobar, ali se ipak nešto uradilo.
Jedno od rešenja jeste da se ljudi u Izraelu osveste i da shvate da ne može da postoji Veliki Izrael i da se moramo povući sa okupiranih teritorija. Svi izraelski političari imaju demagoška rešenja. Neki kažu da moramo da napustimo okupirane teritorije. Izraelska većinska javnost smatra da naseljenici ugrožavaju javnu bezbednost većine u izraelskoj državi. Važno je shvatiti da opasnost dolazi od nas samih.
Ne znam koje je rešenje. Tu je užasan bilans - četrdesetjedna godina okupacije, 300.000 izraelskih naseljenika na okupiranoj teritoriji. Mnogi kažu da je rešenje dve države. Da se Palestinci koji su izraelski državljani premeste u Palestinu. Ja to ne mogu da zamislim, to su moji sugrađani i sugrađanke. Činjenica je da nisu integrisani u Izrael. Nije važan broj država ali države moraju biti zasnovane na jednakosti.
Jedna od akcija koje smo pokrenule, bila je jako pozitivno prihvaćena. Organizovale smo četiri mešovite škole. Jedan broj palestinskih i jevrejskih učenika koji uče dva jezika, uče istoriju i jednog i drugog naroda, religiozne obrede i jednih i drugih. To je građenje nekog trećeg identiteta. I to je naša nada. Mi moramo da stvorimo nešto novo, prihvatljivo za sve nas - novi vid građanstva.
Mi žene sa severa organizujemo široke koalicije, diskutujemo o pitanjima kao što su ženska prava, odnos žena prema državi, državljanstvu. Želimo da proučavamo različite modele država, da razgovaramo o višenacionalnim državama i da vidimo šta se u tim državama dešava ženama. Ja sam jako zadovoljna jer je to nešto novo. Mnogo ljudi u Izraelu govori o novim modelima država, ali se nikada ne govori o položaju žena u tim državama.
Situacija je očajna ali ja imam nadu. Jedna od tačaka za koju se ja hvatam jeste da ljudi ozbiljno shvataju situaciju. Moramo da stvaramo prostor za političku refleksiju, da prvo razmislimo o svemu što radimo, a tek onda da idemo u akciju. Ponavljam, moramo da napravimo prostor za mnoštvo ideja, da razmišljamo o rešenjima i da stalno radimo da se ono izgradi. Nije samo pitanje da nema rata, moraju se doneti strukturne promene.
(Ovo nam je Lili Traubman pričala 9. jula 2008. dok je bila kod nas u poseti, bila sa nama na Trgu Republike 10. jula, dok smo obeležavale 13. godinu od genocida u Srebrenici, potom smo 11. jula zajedno išle u Srebrenicu a ovih dana nam šalje poruke očajanja, ali i nade.)
„U Izraelu ima puno demonstracija protiv opsade Gaze, u nekima učestvuje čak više od 10. 000 ljudi. Demonstracije su u svim delovima Izraela, ali o tome niko nigle ne piše u medijima... U medijima niko ništa ne objavljuje o nama... samo postoji jedan glas – militaristički i nehumani. Mi moramo da se branimo od stalnih napada, a oni, fanatici huškaju i podilaze niskim strastima... to je vama sve poznato!
Plašim se da se toliko daleko otišlo da nema mogućnosti pomirenja. Sve što se dešava samo pojačava verski fanatizam i nacionalizam. Teško je ovo podnositi, teško je ne izgubiti nadu... ali mi nastavljamo...
Vaša Lili“
