Sedamnaest godina posle zločina počinjenih u naše ime na području opštine Bratunac (od ubijenih 3.156 Bošnjaka), dana 12. maja obavljena je dženaza/ukop 33 tabuta/kovčega sa posmrtnim ostacima ubijenih.
Najmlađa žrtva, beba po imenu Narcisa, u trenutku kada je ubijena u majčinom zagrljaju, jednom rukom držeći majku, a u drugoj cuclu, imala je samo šest meseci. Najstarija žrtva bila je starica stara sto deset godina.
Žene u crnom su položile venac belih hrizantema sa natpisom „Da se ne zaboravi zločin u Bratuncu – Žene u crnom, Beograd“.
U Bratuncu smo se srele sa ženama iz Višegrada (Hedija i Zlata), Suadu iz Đulića (opština Zvornik), Ajšu iz Vlasenice, Šuhru iz Bratunca, Muniru i Zumru (žene Srebrenice) i „naše“ žene iz Srebrenice (Naza, Ešefa, Hanifa, Habiba, Nura, Hajra, Rejiha, Rufejda), one iste sa kojima smo pratile suđenje „škorpionima“, iste one sa kojima se viđamo u Tuzli, u Potočarima, po mestima zločina širom Bosne i Hercegovine.
Pozdravljamo se, rukujemo i ljubimo sa svakom ženom. U bliskosti stvaramo prostore poverenje, jer verujemo u pravdu za žrtve i u mir koji može doći posle toga. Uvek njihove reči: „Hvala vam što ste došle“, i teška tišina naših nikada ne izgovorenih reči.
Posle ukopa, sa našom drugaricom Rufejdom iz Milića otišle smo kod njenog brata Čamila. U njegovoj kući smo upoznale njegovu ženu i Rufejdinu sestru. Pile smo kafu, ručale, pričale.
Rufejdina sestra je pričala: „Ja nemam nikog. Ćerku su mi ubili u Sarajevu, sina u Bratuncu, muža, braću, sve je zatrto od devetog koljena. Tada sam stavila maramu i više je nikada nisam skinula. Noć i dan su mi isti, ljeto i zima. Ma postojao je plan da se mi poubijamo.“
Miloš za ŽUC
