Dragoljub Todorović
Beograd, 13. jul. 2009.
U četvrtak 9. jula učestvovao sam na međunarodnom okruglom stolu "Tranziciona pravda - feministički pristup" u organizaciji Žena u crnom. Zbog jednog privatnog, sasvim ličnog razloga, nisam bio dovoljno skoncentrisan pa sam u svom izlaganju zanemario feministički pristup ili feministički kontekst tranzicione pravde. Zbog obaveze prema organizatorima koji su mi ukazali poverenje želim da osvetlim taj feministički aspekt uočen na suđenjima za ratne zločine u Beogradu.
Preko Fonda za humanitarno pravo, kao punomoćnik, zastupao sam porodice žrtava: Hrvata, Muslimana i Albanaca, na 11 suđenja za ratne zločine pred Okružnim sudom - Veće za ratne zločine u Beogradu. Na tim suđenjima, osim čitavog niza izuzetno relevantnih saznanja o surovom i nemilosrdnom ratu u bivšoj Jugoslaviji, iskristalisao se i fenomen ženske strane rata. Žene su najveće žrtve svakog rata, a pogotovo ovako zločinačkog i bestijalnog. One su i svojevrsne heroine kataklizme koja je u poslednjoj deceniji prošlog veka zahvatila ove prostore.
Na suđenju za zločine počinjene na teritoriji opštine Zvornik, vodi se postupak za ubistvo oko 700 muškaraca iz 15 sela u okolini Zvornika. Naime, na lokaciji zvanoj Bijeli Potok u blizini Zvornika 1. juna 1992. godine sakupljeno je svo muslimansko stanovništvo iz 15 sela sa obećanjem da će biti prebačeni na teritoriju pod muslimanskom kontrolom. Međutim,u Bijelom Potoku izdvojeni su muškarci od žena i dece i njih oko 700 u naredna dva-tri dana su poubijani. Iza tih 700 muškaraca ostale su žene, majke, sestre, deca. Bio sam više puta u Đulićima, jednom od tih 15 sela. Iz tog sela, pored ostalih, ubijen je i otac sa četiri sina. Ostalo je pet kuća, pet žena, na kojima je ostao sav teret daljeg življenja, odgajanja male dece i uopšte opstanka. Gostovao sam u tim kućama i bio impresioniran dostojanstvom, smirenošću i gostoljubivošću sa kojom su me te žene primale. Tu sam, lično, na licu mesta, posmatrajući žene i decu bez ijednog muškarca, shvatio da je 1. juna 1992. godine u Bijelom Potoku suštinski počinjen genocid, bez obzira što pravno nedostaju elementi tog krivičnog dela.
Pripremajući se za proces pripadnicima jedinice "Škorpioni" koji su ubili šest muslimanskih civila iz Srebrenice u blizini varoši Trnovo, 16. jula 1995.godine, upoznao sam Nuru Alispahić, čiji je sin Azmir Alispahić, koji je imao 17 godina, ubijen kod Trnova. Nuru Alispahić posetio sam u jednoj baraci u predgrađu Tuzle, gde je napustivši Srebrenicu živela. Ona je nepismena, ali vrlo inteligentna, hrabra, odvažna i ponosna žena. Polako, precizno i tečno pričala je o svojoj tragediji, o svakom detalju otkako je poslednji put videla sina, pa do trenutka kada je videla film o njegovom streljanju. Nura je pratila proces u Beogradu i na jednom suđenju čula svedočenje da je jedan od ubica njenog bespomoćnog sina koji je ležao, udario čizmom i pitao ga: ,,Da li si prcao" i kada mu je odgovorio da nije, ubica je rekao: ,,I nećeš". Posle tog suđenja, u hotelu, Nura je uzbuđena, uznemirena i potresena procedila kroz zube: "Danas mi je bilo teže nego kad sam videla kako ga ubijaju". Koliko je majki kao Nura kojima su u ovom stravičnom ratu ubijeni sinovi koji nisu stigli da se zaljube, da nađu i vole devojku, da žive.
U maloj kosovskoj varošici Suva Reka 26. marta 1999. godine, pripadnici Posebnih jedinica policije MUP Srbije i Policijske stanice Suva Reka, prisilno su u jedan kafić uveli 48 članova porodice Beriša uglavnom žena, dece i staraca i tu ih poubijali hicima iz puški, mitraljeza i na kraju bacanjem bombi. Taj masakr preživele su, iako teško ranjene, dve žene Šireta i Vijolca Beriša. Svojim očima su videle kako im ginu, ili posle ranjavanja umiru deca. Primirile su se među mrtvima, pretvarajući se da su i one mrtve. Sa ostalim telima ubacili su ih u kamionet da bi ih odneli i bacili u masovnu grobnicu. Tu, u kamionetu, ispod cirade, Šireta i Vijolca su stupile u razgovor. Jedna je predlagala da iskoče iz kamioneta u pokretu, a druga da se i dalje primire, da sačekaju da ih bace u grob i zatrpaju pa da onda pokušaju da izađu iz groba. Takvu, strašnu, jezivu i ljudskom razumu prosto neshvatljivu dilemu nikad ranije nisam ni čuo ni video, ni pročitao u knjigama, ni video na filmu, ni u antičkim tragedijama, ni kod Šekspira, niti bilo gde. Opredelile su se da iskoče iz kamioneta u pokretu, preživeli su i Šireta je svedočila pred sudom. Ništa potresnije u životu nisam čuo od tog Širetinog svedočenja.
Pripadnici policije MUP Srbije su 28. marta 1999. godine u dvorištu jedne kuće u gradiću Podujevo ubili 14 albanskih žena i dece, od kojih je jedno imalo samo 2 godine. Tu su se ubice iživljavale, ignorisali molbe majki da ne ubijaju decu, silovali i ubijali majku pred decom, decu pred majkom, otimali klikere jednom dečaku. Tom prilikom, petoro albanske dece je sa teškim povredama preživelo streljanje. Stradala albanska deca imala su lepa i poetska imena kao da su iz Homerove poezije: Nora, Dafina, Mimoza, Albion, Špetim, Lirije, Jehona, Saranda, Genc, Fatos. Za ovaj zločin u dva vremenski odvojena procesa, osuđena su petorica pripadnika policije. Preživela deca su saslušana na oba suđenja. Na prvom procesu bili su još deca, na drugom, posle šest godina, to su već bile odrasle i formirane devojke i to izuzetno lepe devojke. Mala Lirije je prava lepotica. Na oba suđenja ta deca su se ponašala sjajno. Prkosno i prezrivo su okretala glavu i nastojala da im se slučajno ne susretnu pogledi sa ubicama.
Na poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara 20. novembra 1991. godine, ubijeno je 200 hrvatskih zarobljenika od strane pripadnika vojnih jedinica koje su se nalazile u sastavu Gardijske brigade JNA, ciji je komandant bio, tada pukovnik Mile Mrkšić. Među ubijenim bila je i jedna žena u poodmakloj trudnoći, Ružica Mrkobašić, koju su sadistički ubili ignorišući njene vapaje i molbe da je poštede zbog još nerođenog deteta. Pošto su je ubili, ubice su vrlo vulgarno i cinično, nedostojno elementarne čovečnosti, pravili viceve i komentare.
Izloženi primeri samo su mali deo stradanja žena u ovom ratu i predstavljaju prilog ženskoj strani rata.
