„Zvezda je razbijena, ali iz prašine ptica peva...“ – Korin Kumar
* Žene u crnom su 9. jula u Dah teatru organizovale međunarodni okrugli sto „Tranziciona pravda – feministički pristup“.
Srele smo se iskorenjene iz svih nam zadatih kategorija, ukorenjene u „pogonu nade“ (Martin Alonso), bile smo Žene u crnom, „hodale smo, pitajući se“ (Korin Kumar) mnogobrojnim meridijanima: Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Kosovo, Španija, Italija, Indija, Amerika...
Orodnjavanje pravde
Slušale smo iskustva institucionalnog pravnog sistema u zadovoljenju pravde, kroz reči Mioljuba Vitorovića (zamenik specijalnog tužioca za ratne zločine Specijalnog suda u Beogradu), citirao je jednog engleskog filozofa: „Jedina stvar neophodna za trijumf zla jeste da dobri ljudi ne učine ništa“, kroz iskustvo advokata Dragoljuba Todorovića (u ime Fonda za humanitarno pravo zastupao porodice žrtava ratnih zločina u jedanaest slučajeva), kroz profesionalni angažman Vesne Rakić Vodinelić, koja je govorila o odgovornosti novinara tokom zločinačkih režima.
„Zamisli izvan linija...“ (Biljana Kašić)
Orodnjavale smo pravdu. A onda su se čuli glasovi žena i muškaraca: Memnuna Zvizdić (Žene ženama, Sarajevo) dala je uvod: „Pravda je ljudsko pravo na dostojanstvo“, Martin Alonso (Kantabrija), pričajući o Španskoj republici kao „građenju jednog sna“., Patrisija (Žene u crnom, Bolonja) govoreći o iskustvu italijanskog fašizma: „žeđ za istinom i pravdom“, Nora Ahmetaj (Priština), koja je rekla: „Ženama sa Kosova je bilo jako važno izvinjenje Žena u crnom zbog zločina srpskog režima na Kosovu tokom devedesetih“., Nataša Kandić (Fond za humanitarno pravo, Beograd), pričala je o REKOM-u, Ljupka Kovačević (Anima, Crna Gora), rekla je nešto o „putanji stvaranja očaja“ u Crnoj Gori tokom devedesetih., Miloš Urošević (Žene u crnom, Beograd), svedočeći o iskustvu feminističke etike brige: „Na sudu smo sa žrtvama zločina počinjenih u naše ime provele 225 dana“., Kristina Morus (SAD), koja je govorila: „Kada su SAD postala nacija počinjen je genocid nad domoradačkim indijanskim stanovništvom; 80-90% populacije zbrisano je sa lica zemlje“.
„Lepota treba da bude dostupna svima“. (Majke s Majskog traga)
Verujući da „Teatar ne daje lake odgovore, nego postavlja teška pitanja“, pričale smo o Brehtovskoj misli „Da li će biti pevanja u mračnim vremenima? Da, biće pevanja o mračnim vremenima.“ Slušale smo ženska svedočenja o angažovanoj umetnosti u tranzicionoj pravdi Dijane Milošević (rediteljka Dah teatra): „Našim teatrom kao oruđem mira, uspostavljamo trajanje/sećanje/istorijsko pamćenje“., glumica Maje Mitić: „Ja živim utopiju i volim da verujem da pripadam revolucionarima koji mjenjaju svet“., Sanje Krsmanović Tasić: „Započela sam važan san koji i dalje sanjam“., Ivane Milenović.
„Ženski sudovi - grijeh šutnje i rizik govora“. (Memnuna Zvizdić)
Bile smo tihe i dozvolile smo sebi da čujemo druge. Govorile smo o alternativnom pravnom sistemu – ženskim sudovima. Razbijale smo tišinu, prekidale šutnju... Koordinatorka ženskih sudova, Korin Kumar iz Indije (organizovala 24 ženska suda), govoreći o Komisiji za istinu i pomirenje u Južnoj Africi, rekla je: „Komisija je ponudila istinu, možda je i bilo pomirenja, ali nije bilo pravde, ona je izostala“. Pričajući za ženske sudove rekla je: „Potreban nam je drugi pogled kojim ćemo gledati pravdu.“ Gledale smo „svet očima žena“. (Lepa Mlađenović). Memnuna, pričala je o ženskim sudovima, kao „humanizaciji pravde u otporu protiv otuđenja, kao istosti i razlici nadanja svih žena, kao sjećanju i povijest u kontekstu javnih svjedočenja“. „Slušajući svedočenje žrtava, mi kontekstualizujemo ono što se desilo.“, zaključila je Korin Kumar.
„Bezbednosni štitovi – bezbednost kao solidarnost“. (Staša Zajović)
Staša je plela niti kroz „aktivizam kao zavođenje“ (Jolanda Agilar), „u našem alternativnom pravnom sistemu u fokusu su žrtve.“ Davala je legitimitet osećanjima, odušku bolu, pričajući svima nama o susretima Žena u crnom sa Ženama Srebrenice. „Svaka od nas je imala strah i krivicu. Njihov strah jer ja dolazim iz države koja je njene voljene ubijala“, moj strah kako ću biti primljena jer je ona žrtva zločina počinjenog u moje ime. Njena krivica jer je ostala živa. Moja krivica iz pozicije žene koja dolazi njima na noge iz države organizovanih zločina.“ (Staša Zajović)
Svjedočiti preko iskustava vlastitih tijela...
Dok je majka Mejra (Bošnjakinja kojoj su u Omarskoj, srpskom koncentracionom logoru ubili ćerku i sina) svedočila, prolazile smo kroz iskustvo bola: „Kada su mi djeca odvedena u logor, nastala je neka neljudska snaga u meni. Ja sam tragala za mojom djecom a kada sam saznala da moje djece nema, onda sam tragala za mrtvima jer sam znala da više nisu živa. Kada su se počele otvarati masovne grobnice, gledala sam svaku kost tragajući za mojom djecom.“ Onda je Korin Kumar rekla: „Molim te, ne staj na moje suze“. Majka Žanka (žena kojoj je u NATO bombardovanju ubijen sin), koja je zajedno sa Majkom Mejrom svedočila: „Ja sam svog sina dobila mrtvog i ja mogu da mu odem na grob; a puno je ljudi koji još uvek nemaju svoje mrtve“.
Tegobnost bivanja u telu – Predsedništvo Srbije/Trg Republike i srpski fašizam
„Fašisti žele naše fizičko uništenje“-Marieme Helie Lucas
I bilo je stotinak žena i poneki muškarac u crnom ispred Predsedništva Srbije držeći transparente: „11. jul – Dan sećanja na genocid u Srebrenici – Proglasite“, „Odgovornost“, „Solidarnost“, „Žene u crnom za mir i pravdu“, „Žene u crnom za mir i ljudska prava“. Već šesti mesec protesta svakog jedanaestog u mesecu tražimo da se 11. jul proglasi danom sećanja na genocid u Srebrenici. Nailazimo na ogromnu tišinu, pod teretom smo nikada prekinute ćutnje o zločinu počinjenom u naše ime.
Kordoni policije na Trgu Republike odvajaju nas od ostatka stanovništva, štiteći „mladićevce“ i „karadžićevce“ od nas, a ne nas od njih. Oni protestuju za vreme naše komemoracije. Drže slike haških optuženika Mladića i Karadžića, ruskog diktatora Putina i dobacuju nam kroz svoj prljavi jezik svoje ogavne reči: „Srbija Srbima, napolje sa Turcima; Kurve, ološ, jebo vas Soroš; Ubi, ubi pedera; Nabite ruže u dupe; Ne damo vam Mladića, daćemo vam Tadića; Borise Tadiću popuši ga Mladiću; Gde su vam veštice: Biserko, Vučo, Kandićka; Ustaške kurve; Crne kurve, napolje iz Srbije; Šiptarske kurve; Rusija i Srbija pravoslavna unija; Srpska Srbija, Kosovo i Metohija; Arnauti; Dođite nam bez policije; Jebo vas Naser Orić; Idite u Kravice; Rasime Turčine, napuši se kurčine; Uzeli ste naše stanove pa smo mi na ulici; Ko vas plaća; Ako generala uhapse, puške ćemo uzeti, sve ćemo vas pobiti; Javi se Kandićka; Imaš li decu kurvo; Dabogda doveka bile u crnini; Odlazimo da se ne vratimo – himna jedinice za specijalne operacije; Obraz Srbija, Kosovo i Metohija; Pederske nakaze; Federacijo idi, ko te jebe, može Srpska i bez tebe; Metak u glavu; Srpska Srbija, zajednička država; 1, 2, 3 – Srbija; Opoganile ste nam trg, moramo šmrkovima da ga čistimo; Svaki Turčin zna, svaka bula zna da je Miloš Obilić zaklao Murata!“
Mi držimo veliki crni transparent na kojem belim slovima piše „Da ne zaboravimo genocid u Srebrenici“. On predstavlja čin građanske odgovornosti. Na Trgu je najlon sa 8.372 bele ruže, a oko njega tri reči: odgovornost, solidarnost, pamtimo. Bele ruže kao simboli tuge i saosećanja sa žrtvama, reči solidarnost i odgovornost upućene žrtvama srebreničkog genocida...
A srpski fašisti sve vreme viču. Osećam stid i sram. Kosmička usamljenost tog trenutka i mi koje u javnom prostoru države sa ogromnim nasleđem/teretom zločina činimo vidljivim bol i patnju drugih. Neke od nas krivicu transformišu u činove odgovornosti, neke osećaj stida u empatiju sa žrtvama. Nekima ostaju i stid i sram. Sa nama su na Trgu i naše prijateljice iz Bosne i Hercegovine, sa nama su i naše prijateljice iz sveta.
Tegobnost bivanja u telu – Srebrenica/Potočari
„U ritualu tugovanja/žalovanja uspostavlja se simbolična veza sa mrtvima.“ Nadia Serementakis
Jedan autobus pun nas pedesetak žena i ponekog muškarca u crnom iz Srbije i sveta pošao je put Potočara. Četrnaest je godina prošlo od genocida u Srebrenici. Pada kiša. U memorijalnom centru polažemo venac belih ruža i belih hrizantema: „Da ne zaboravimo genocid u Srebrenici – Mreža Žena u crnom Srbije“. Držimo crni transparent sa belim slovima na kome piše „Da ne zaboravimo genocid u Srebrenici“. Ove godine prisustvujemo dženazi/ukopu 543 posmrtna ostatka. Okružene smo tabutima. Nema više opravdanju: nismo znali. Posmrtni ostaci žrtava srebreničkog genocida nam poručuju: „Nije bio građanski rat, te stoga nemojte govoriti ni o kakvom oružanom sukobu, bila je srpska agresija i pričajte o kontekstu/karakteru rata.“ Srećemo se sa našim prijateljicama Ženama Srebrenice. Tu su Hajra i Nura, Rejiha i Naza, tu su Munira, Zumra i Kada. Viđamo se sa našom prijateljicom Šuhrom Malić, sa Hatidžom Mehmedović, prvim povratnicama u Srebrenicu/Potočare. Mnogo je naših prijateljica koje ove godine ukopavaju nekog svog. Grlimo se, pored nas su nišani, a onda idemo u Srebrenicu, u Kuću poverenja. Pripadamo ovde, ukorenjujemo se u solidarnosti, prelazimo sve granice. Mislim Beograd u Srebrenici, mislim Srebrenicu u Beogradu i na pamet mi padaju reči Susan Sontag „tamo i ovdje“.
Zapisao Miloš za Žene u crnom
Praćenje suđenja za ratne zločine:
Kažnjivost zločina – put do pravednog mira
To je sastavni deo aktivnosti koje možemo podeliti na period pre pada, i nakon pada zločinačkog režima. Nakon vojne intervencije, 1999. kao i 2000. godine, pratile smo suđenja žrtvama političke represije.
- Suđenja pre pada režima:
Montirana/politička suđenja pripadnicama/cima albanske nacionalnosti sa Kosova i iz Srbije u Nišu i Beogradu: (suđenje Flori Brovini, Albinu Kurtiju, Đakovičkoj grupi, braći Mazreku, grupi od pet albanskih studenata).
- Suđenja nakon pada režima pratile smo u Specijalnom sudu.
U Srbiji je 2003. godine donet Zakon o procesuiranju ratnih zločina. Za procesuiranje ratnih zločina nadležni su sledeći organi: Tužilaštvo za ratne zločine, Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu ili Specijalni sud i Služba za otkrivanje ratnih zločina MUP-a Srbije.
Specijalni sud
Specijalni sud je važan kao jedan od institucionalnih mehanizama tranzicione pravde. I pored svih teškoća suđenja za ratne zločine se ipak održavaju. Ovaj sud treba da bude neka vrsta domaćeg Haškog tribunala; u njemu suđenja treba da nastave da se odvijaju i kada sa radom prestane Haški tribunal, i kada se suđenja prebace u domen domaćeg tužilaštva.
Prednosti Specijalnog suda su te što on sudi optuženima za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i druge teške povrede međunarodnog humanitarnog prava.
Tužilaštvo je od svog osnivanja procesuiralo ukupno 275 lica (prvostepeno osuđeno 24 lica, a od toga pravosnažno osuđeno 5 lica, oslobođeno 5, optuženo je ukupno 91 lice, a istraga je pokrenuta protiv 150 lica).
Specijalni sud za ratne zločine u Beogradu, poput Haškog tribunala, nema u svom statutu zločin protiv mira/vođenje agresorskog rata, ono što je imao Nirnberški tribunal što onda dovodi do toga da se ne ispituje kontekst rata, pa se sukobi u bivšoj Jugoslaviji nazivaju oružanim/građanskim ratom, a ne srpskom agresijom. Takođe, svi zločini se predstavljaju kao izolovani slučajevi/incidenti a ne kao državno planirani, organizovani i izvršeni.
U specijalnom sudu sudi se samo najnižim izvršiocima zločina a ne najvišim vojnim i policijskim, ali i političkim funkcionerima zločinačkog režima. Oni i dalje ostaju van domašaja pravde i nastavljaju da žive nekažnjivost. Primera je mnogo (od Gorana Radosavljevića Gurija, preko Obrada Stevanovića, Božidara Delića, pa sve do Veljka Kadijevića, Blagoja Adžića, Živote Panića i naravno Dobrice Ćosića).
U Specijalnom sudu su vođeni i vode se sledeći sudski postupci: Ovčara, »škorpioni«, Anton Lekaj, Sinan Morina, Zvornik, Sjeverin, Podujevo, Banski Kovačevac, Grubješino polje, Lovas, Suva Reka, Braća Bitići, Tuzlanska kolona.
Specijalni sud se suočava sa manjkom kapaciteta; ima puno zločina, još više zločinaca, ali malo prostornih kapaciteta tako da suđenja traju dugo i malo ih ima. Takođe sud se suočava sa manjkom finansijskih sredstava. Specijalni sud ima samo pet sudija i sutkinja za ratne zločine. Ustavni sud Republike Srbije poništava svaku presudu i suđenja vraća na početak, na nov postupak što je samo nastavak politike nekažnjivosti. Porodice žrtava onda ne dolaze i ne prate postupak jer je to za njih ponižavajuće i iscrpljujuće.
Žene u crnom su pratile i prate sledeća suđenja:
• »škorpioni« (od decembra 2005. do aprila 2007.) – 39 dana
• Suva Reka (od oktobra 2006. do aprila 2009.) – 97 dana
• Lovas (od aprila 2008.) – 52 dana
• Podujevo (od septembra 2008. do juna 2009.) – 27 dana
• Zvornik (od marta 2009.) – 10 dana
Ukupno smo na suđenjima provele oko 225 dana.
Odjek Specijalnog suda u medijima je loš jer suđenja prate samo dve novinske agencije. To pokazuje nezainteresovanost srbijanskog društva za pitanje suočavanja sa prošlošću i za kažnjivost za ratne zločine. Društvo i dalje živi u kulturi nekažnjivosti, nesposobno je za empatiju sa svim drugim i različitim, sa svim onim preživelim zločine počinjene u naše ime.
Aktivistkinja Žena u crnom Persa Vučić, koja prati suđenja, piše i objavljuje tekstove u listu »Republika«.
Javnost u Srbiji nije dovoljno upoznata sa radom Specijalnog suda, jer su vesti o suđenjima jako kratke i ima ih jako retko kako u štampanim tako i u elektronskim medijima. Javnost nije zainteresovana da bude upoznata sa slučajevima procesuiranja ratnih zločina, jer javnost smatra da se ne treba baviti prošlošću, da na nju treba zaboraviti, jer je bila ružna i da treba krenuti i gledati u budućnost, da se prošlost desila kao takva i da se tu ništa ne može promeniti, da sve treba gurnuti pod tepih, ne pričati o zločinima koji su se desili a koji su bili počinjeni u ime tog istog društva koje želi kolektivnu amneziju. Društvo želi budućnost bez kritičkog osvrta na prošlost bez koje je ta toliko željena budućnost nemoguća.
Praćenje suđenja je važno iz mnoštva razloga: to je način sticanja znanja o ovom modelu tranzicione pravde u okviru institucionalnog pravnog sistema, o modelima tranzicione pravde kao vid jačanja odgovornosti civilnog društva u suočavanju sa prošlošću, kao i doprinos senzibilisanju javnosti za zločine počinjene u naše ime. Praćenje suđenja je pre svega izraz naše solidarnosti sa žrtvama, jer su kontakti sa srodnicama/ima ubijenih, koje/i takođe prate suđenja, od izuzetnog značaja u moralnom, emotivnom i političkom pogledu. U okviru ove aktivnosti organizujemo susrete sa srodnicama/ima žrtava zločina, kao i predstavnicama/ama organizacija iz BiH, Hrvatske i Kosova, koje/i takođe prate suđenja, organizujemo diskusione kružoke u grupama unutar Mreže kao i u javnosti, pravimo izveštaje, analize, itd.
Mi idemo u sud i pratimo suđenja jer želimo da čujemo glasove preživelih, da čujemo njihovu priču, da nam ispričaju ono što im se desilo, da otvorimo prostor za poverenje, za saosećanje, da im kažemo da znamo šta im se desilo, da priznamo njihovu patnju, da im kažemo da nam je žao. Da budemo zajedno sa njima u državi naslednici one koja je vodila rat i njih ubijala, da im olakšamo boravak u sudu.
Miloš za Žene u crnom
