Kordon protiv razuma
Kad zaboraviš juli
Piše: Bojan Tončić
Lep dan za proteste, rekli bi demonstranti koji pamte teške dane, kiše, snegove, vetar, neprijateljski nastrojene policajce; taj je petak, 10. jul, bio kao stvoren za proteste protiv svega i svačega, pogotovu za podsećanje na to da je 345. dan od hapšenja Radovana Karadžića (k'o da si juče otiš'o), te da je njegova zlikovačka mašinerija tog jula 1995. bila, otprilike pri kraju posla u Srebrenici i okolini.
Dobili smo još jedan dokaz da srbijanska vlast demokratiju vidi i kao toleranciju prema pojavnim oblicima života koji nesputani, štaviše podstaknuti, u centru glavnog grada ove države veličaju vlastitu sklonost ka fizičkom i verbalnom nasilju, slave mržnju i primitivizam i prete svima koji ne misle da je, zaboga, konačni bilans genocida u Srebrenici, tek, rekao bi Ajhman, dokaz da neko nije dobro radio svoj posao.
Pripadnici zločinačkih neofašističkih udruga Obraz i SNP 1389 poslednjih su meseci unekoliko suspregnuti, budući da je svoj tridesetorici, sa sve Simom Spasićem, zabranjeno da blokiraju glavnu beogradsku ulicu, gradski i privatni saobraćaj i rugaju se normalnom svetu koji bi tek da trolom ili koječim prođe od „Moskve“ do Krsta, ili dalje, bez obzira na to što je jedan od najmonstuoznijih ljudi koji su rođeni u Evropi, eto, uhapšen usred svoje isceliteljske psihijatrijske misije. Nije im, međutim, zabranjeno da urlaju i pozivaju na linč, što su i uradili u petak na Trgu Republike, a meta su bile Žene u crnom koje su, kao i svake godine u julu, obeležavale dan genocida u Srebrenici. Baš kao što je to (obeležavanje) preporučio svojom Deklaracijom i Evropski parlament.
“Mora se, brate, pos'o“, prijateljski prepričava policajac instrukcije Ivice Dačića, prenesene preko komandira, amebi koja nosi sliku Ratka Mladića i diriguje skandiranjem „Kurve u crnom!“. Jedno vaspitno zapušteno čudovište ženskog pola koje je jedva punoletno (starosno) urla: „Narkomanko, kurvetino, koliko si plaćena, je l' tebi neko stradao u Bosni“. Žene ćute, navikle još od 1991. i protesta ispred Predsedništva Srbije, pod parolom Za sve žrtve rata, od paljenja sveća, Crnog flora i svih akcija koje su pokazivale da su u Srbiji ostali tragovi zdravog razuma koji se ne mira sa ubijanjem ljudi, uništavanjem Vukovara, granatiranjem Dubrovnika, zločinima na hiljadama toponima, sve do tog tragičnog jula 1995.
Kraj protesta, počinje procesija stida, žene sakupljaju transparente i u koloni dve po dve lagano kreću tamo odakle su došle. Nije prvi put, već nekoliko godina o njihovoj bezbednosti brinu policajci. „Dođite nam bez policije!“, skandiraju nesrećnici, dok počinje sprovođenje ka Zelenom vencu, gde su prostorije ŽUC. Povorka ide preko Knez Mihajlove i Obilićevog venca, a zblanuti gosti kafea iz bašti ispijaju svoj produženi espreso i ne mogu da veruju svojim očima: neke žene u crnom, pokoji muškarac sa njima, a pored mirne i tužne kolone, s obe strane, policajci, kao da čuvaju Borisa Tadića. Da l' teraju to u CZ, gde su bukagije, o čemu je reč. Sve podseća na blago ljuljuškanje obešenih na Terazijama i fotografije na kojima se vide njihovi sugrađani koji u „Moskvi“ i „Kasini“ ispijaju pivo. Bilo vrelo, treba se okrepiti. Za žene nije bilo opasnosti, izazvale su tek znatiželju, što je, uostalom, i cilj ovakvih akcija, a jedan je policajac, rezigniran, valjda, zadatkom koji mu je poveren, iz bašte na Obilićevom vencu šutnuo dve stolice koje su mu se našle na putu. Završilo se sve dobro, kao i minulih godina? Laž. Poniženje ne može da bude dobro, a nasilnici ponižavaju ljude usred grada koji se, sporadično, diči antifašizmom.
Nisu zabranjeni Obraz, SNP 1389, Nacionalni stroj, Nomokanon i slične skupine, nije u Skupštini Srbije doneta deklaracija o Srebrenici, a film o zverskim ubistvima Bošnjaka u Trnovu koja su počinili pripadnici srbijanske državne formacije Škorpioni nije bio dovoljan razlog za vladajuću parlamentarnu većinu da učini nešto što ima veze sa razumom. Čak ni sumanuta presuda Međunarodnog suda pravde po kojoj Srbija nije kriva za genocid, nego tek za „nesprečavanje genocida“, nije bila dovoljan signal da ova država nešto treba da uradi i kaže šta su činili ljudi koji žive oko nas.
"Akcije građana i nevladinih organizacija, kao i pozitivni primeri malobrojnih političkih partija koji podržavaju zahteve da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici, nesumnjivo će biti nastavljene, uz velika očekivanja da će i najodgovorniji državni organi, pre svih Narodna skupština, uvideti da je jedini ispravan put priznavanje i obeležavanje zločina", poručilo je više od sto nevladinih organizacija Srbije predsedniku države Boriu Tadiću.
Tom bi se Deklaracijom, između ostalog, Srbija obavezala „da neće dozvoliti prihvatanje posledica zločina, tako što će pravdanje genocida predstaviti kao legitiman politički stav, da će poštovati presude koje su jasno definisale pravni karakter zločina genocida izvršenog u Srebrenici, da će se jasno obratiti žrtvama i njihovoj zajednici i priznati da je zločin izvršen u naše ime, i tim činom legitimne i moralne demonstracije distancirati se od zločina“.
Sličan stav izneo je u svom Predlogu predsednik Socijaldemokratske unije Žarko Korać, narodni poslanik: „Državni organi Srbije imaju dužnost da preduzmu sve raspoložive mere za aktivno suočavanje sa genocidom i ratnim zločinima i pomognu rehabilitaciji žrtava i članova njihovih porodica".
Sve, ipak, i dalje dolazi do ulice, Trga, preciznije. Sloboda, po definiciji, najpreča od svih stvari, biva poverena saučesnicima u zločinu koji će, vođeni temeljnim instrukcijama iz baze, sugerisati manijacima sa fronta i sajtova da nemaju o šta sablje krvaviti („Nemoj, brate, ima vremena“), te će žene stići bezbedno do baze.
Bilo je mnogo dranja koje je i laika upućivalo na ozbiljnu dijagnozu (nije reč o glasnim žicama). Najsnažniji utisak bio je, ipak, pomenuti slogan „Dođite nam bez policije!“. E, šta onda, dolazile smo i od 1991, kao da žene neko, posle svega može da uplaši. Žene su zločincima izlazile na crtu i bez policije, to je njima bio najmanji problem, neki su razbojnici (Dragoslav Bokan i ekipa) nasrtali na žene i sveće, bacali se suzavci na Trg… ali, odstupanja nema.
Vidimo se na sledećem protestu.
Nevešto prikrivanje zločina
Primeri "čojstva i junaštva"
Piše: Mirjana Miočinović
Tekst Mirjane Miočinović, objavljen u Našoj Borbi 18. jula 1995, nedvosmisleno ukazuje da se u Srbiji moglo znati šta se zapravo desilo u Srebrenici, čak i na osnovu priloga zvanične propagande. Ovaj tekst prenosimo iz zbirke "Nemoć očiglednog" (Beogradski krug, 1997), uz dozvolu autorke.
Jedva je bilo mogućno odgledati emisiju o osvajanju Srebrenice koju je snimio jedan od reportera-marodera, po nadimku Piroćanac, a u subotu 15. jula emitovao Studio B. Onome ko je smogao snage da to odgleda do kraja, i želeo da vidi, pred očima se ukazala jedna od onih istina s kojom će svakom čestitom čoveku biti nepodnošljivo da živi. Svi podaci o "trijumfalnom" pohodu na ovaj gradić svedoče o moralnom padu srpskog naroda čije dimenzije slute antropološkou katastrofu.
Treba samo krenuti od osnovnih podataka koje nam je pružila ta trijumfalistička reportaža. Najpre taj da je Srebrenica bila grad od 7.000 stanovnika u koji se za poslednje tri godine steklo 30.000 ljudi. Znači da su ti ljudi odnekud bili proterani i zgurani u prostor iz kojeg se nisu mogli maći. Reč je o opsadi sa svim elementima srednjovekovnog ratovanja: onaj ko se skloni u grad samo je relativno bezbedan, što će reći onoliko koliko se može biti bezbednim u klopci. I tvrditi da su ti opkoljeni ljudi mogli predstavljati bilo kakvu vojnu opasnost za Srbe više je no cinično, to je naprosto bestidno.
Bestidnost te tvrdnje pokazala je pomenuta emisija. To malo žalosno naoružanih Muslimana, savršeno nemoćnih pred srpskom vojnom silom (čijom se snagom Piroćanac razmeće), rasterivano je po obližnjim brdima i na njih se išlo u lov kao na divlje zveri. Taj prizor njihovog zarobljavanja (onaj koji se smeo zabeležiti kamerom) bio je više no potresan. Nekoliko već uveliko glađu i žeđu iscrpljenih ljudi, u odeći koja nije imala nikakva vojna obeležja (presvukli se u planini, vele Srbi), među njima dva-tri dečaka od četrnaest-petnaest godina, spuštaju se niz ogoljenu padinu, u susret dobro naoružanim vojnicima, odevenim u besprekornu kamuflažnu uniformu, s napadnim vojnim oznakama, nadmenim, a tobože ležernim i prijateljski prostosrdačnim. (Možemo samo zamisliti šta se događalo kad je kamera prestala da snima.)
A onda ulazak te "pobedničke" vojske, te do zuba naoružane vojske u opusteli grad. U gradić, s tipično orijentalnom arhitekturom, ulaze, dakle, vrli oslobodioci, idu sredinom ulice, hodom seoskih đilkoša, sa sigurnošću periferijskih mangupa. Na stanici milicije već oznake "nove" države, jer zna se kako se i gde najpre učvršćuje vlast. Mnogima od te bratije telo kipi iz uniforme. A reporter, jer mu ovaj prizor nije dovoljno sablasan, veli kako grad baš i nije tako porušen kako se mislilo. Za čestitog čoveka to je pak samo dokaz više da nije imao čime da bude branjen, da bi ga potom "oslobodioci" mogli rušiti.
U jednom trenutku, i sasvim nakratko, snimak pravoslavne crkve: čitava, previše čitava, da bi bila prizor dostojan propagande. Jer, eto, hteli - ne hteli, imamo dokaz da tu crkvu Muslimani nisu digli u vazduh, takvo se "neodgovorno" lice, eto, nije našlo u tom nesrećnom gradu. Stvar nezamisliva s džamijama u bilo kojem "čisto srpskom" mestu.
A onda prizori hiljade i hiljade kubika posečenog drveta, u svakom dvorištu, pred svakom kućom, jer zime su duge i teške, to meštani već znaju po ovim trima koje su proveli u ovoj "zaštićenoj zoni". Potom slike unutrašnjosti kuća: znaci panične hitnje kojom su domovi napuštani; "uzeli su samo ono najvažnije", veli reporter, sve ostalo je, dodajmo, prepušteno "pobednicima". O kolonama izbeglica da ne govorimo: kilometri koji se prelaze pešice, prepuni stočni kamioni, rasklimani autobusi u kojima su isključivo žene i deca i čujemo glas reportera (ovi su ga prizori i inače manje zanimali), koji ih pita, onako unezverene (i očekuje od njih istinu!), kako se s njima postupa.
I čovek se pita, mora se pitati, kako to ta sirotinja ugrožava "hrišćansku civilizaciju" čiji su veliki i nekoristoljubivi zaštitnici Karadžići, Mladići, Koljevići. I kakva je zapravo "hrišćanska civilizacija", koje su to njene vrednosti, kad su joj sredstva "odbrane" tako monstruozna i inspirisana tako niskim pobudama. Verujem da je slična reportaža, slavodobitna i podla, bila emitovana na HTV po ulasku hrvatske vojske u Zapadnu Slavoniju. No to samo podlacima može biti alibi. Ovaj se rat, međutim, i održava na ravnoteži podlosti. Onaj ko u toj ravnoteži ne može da učestvuje, a to su Muslimani, očita je žrtva. Nema tih reči koje im se mogu uputiti kao uteha, možda samo jedna talmudska izreka: "Bolje je biti među progonjenima, nego među progoniteljima".
Obeležena godišnjica genocida u Srebrenici
Zaborav mrtvih je njihovo novo ubijanje
Piše: Lidija Franović
U Potočarima su u subotu sahranjena 534 tela žrtava genocida koji su srpske snage počinile na Bošnjacima u Srebrenici u julu 1995. godine * Komemoraciji je prisustvovalo oko 30.000 ljudi, među kojima članovi diplomatskog kora u BiH, predstavnici međunarodne zajednice, zvaničnici BiH, nevladine organizacije iz Srbije, ali i brojni posetioci iz celog sveta.
U subotu 11. jula obeleženo je 14. godišnjica masakra u Srebrenici, kada su u leto 1995. srpske vojne snage predvođene generalom Ratkom Mladićem počinile genocid nad više od osam hiljada Bošnjaka. Od 534 tela, među najmlađim žrtvama koje su ove godine ukopane su tri mladića koji su na dan ubistva imali po 14 godina.
Na komemoraciji se prisutnima prvi obratio ambasador SAD u BiH Čarls Ingliš koji je postavio pitanje kako je moguće da se ovakav genocid dogodi u nekada mirnoj zemlji. Rekao je da moramo priznati da svet nije sprečio pokolj nevinih, i podsetio je na nedavne reči predsednika SAD Baraka Obame da su zločini u Bosni „mrlja na našoj kolektivnoj savesti”.
„Oni koji poriču genocid, čine da mrlja bude još veća i postaju saučesnici u tom procesu”, rekao je Ingliš.
Visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Valentin Incko istakao je da mrtvima mora da se vrati dostojanstvo.
„Zaborav mrtvih je njihovo novo ubijanje”, napomenuo je visoki predstavnik i ukazao na važnost rezolucije Evropskog parlamenta o Srebrenici, kojam prema njegovim rečima, nije važna samo za Srebrenicu već i za sve Evropljane, jer se mir gradi na istini i pravdi.
Član Predsjedništva BiH Haris Silajdžić rekao je „da će nas trag Srebrenice vazda proganjati”, i osvrnuo se na Obaminu izjavu, smatrajući da će mrlja tu i ostati. „Namjera zločinaca bila stvaranje etnički čistih teriotorija i oni su u tome uglavnom uspjeli. Mali je broj onih koji su se poslije Dejtona vratili svojim kućama”, rekao je Silajdžić i poručio da nema ostvarivanja dobrosusedskih odnosa sve dok Srbija ne prizna zločine koje je počinio beogradski režim i dok Ratka Mladića drži na slobodi.
Silajdžić je pozdravio usvajanje Rezolucije o Srebrenici u Hrvatskoj i Crnoj Gori i dodao da bi bilo od velikog značaja kada bi i u BiH i Srbiji uradili to isto.
U Memorijalnom centru u Potočarima ukupno je sahranjeno 3.749 identifikovanih osoba. Subota, 11. jul, proglašen je Danom žalosti u Federaciji BiH, ali ne i na teritoriji cele države BiH.
Protest ispred predsedništva Srbije
Ćutanje o Srebrenici je nastavak genocida
Piše: Lidija Franović
Na platou ispred predsedništva Srbije ponovo je pročitan proglas predsedniku Srbije Borisu Tadiću, u kojem je zatraženo da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici.
“Polazeći od interesa Srbije da svoj ugled u međunarodnoj zajednici gradi poštovanjem presude Međunarodnog suda pravde, odnosom prema zločinima na prostoru bivše SFRJ kao i poštovanjem Rezolucije Evropskog parlamenta o proglašenju 11. jula Danom sećanja na genocid u Srebrenici, molimo vas da predstavnike podnosioca ove inicijative primite 11. jula 2009. godine i u otvorenom razgovoru ukažete na mogućnosti zajedničkog delovanja. Svesni načela podele vlasti, oslanjamo se na Vaš autoritet i želju da Srbiju izvedete na evropski put”, ponovo se moglo čuti na prostoru između Predsedništva Srbije i Starog dvora. Tekst nevladinih organizacija pročitao je Aleksandar Zlatić iz Beogradske omladinske grupe Helsinškog odbora u Srbiji.
Ovoga puta mnogo više ljudi nego ranijih meseci; među onima kojima julsko sunce nije smetalo da odaju počast srebreničkim žrtvama je i Nada Dabić iz novosadske Esperance. Nada kaže za e-novine da će žene iz Novog Sada, koje su pre nekoliko dana, tokom festivala INFANT ugostile Šuhru Malić, majku ubijenih Fuada i Suada, ići 11. jula u Srebrenicu. Nada podseća da istina i činjenice o nedavnoj prošlosti i počinjenim zločinima teško dolaze do novosadske javnosti.
“Ne treba zaboraviti da je u Novom Sadu bio Novosadski korpus koji je sravnio Vukovar, da je jedna četa išla na Dubrovnik, a da su dve tehničke jedinice bile u Potočarima, da je kod nas kompletno političko i vojno rukovodstvo tzv. Republike Srpske Krajine, da su tu pripadnici Mladićeve vojske”, kaže Dabićeva koja naglašava da Srbija nikada nije doživela 6. oktobar.
Maja Stojanović iz Inicijative mladih za ljudska prava kaže da će mladi iz Srbije u subotu otići u Srebrenicu na sahranu 530 žrtava genocida. “Mislim da je veoma važno da se pokaže da postoje ljudi koji žele da Srbija prizna da je u Srebrenici počinjen genocid”, kaže Maja za e-novine i napominje da mladima koji su rođeni devedesetih rat nije blizak.
“Ja sam bila iskreno pozitivno iznenađena tokom Dana Sarajeva koliko mladi ljudi žele da uspostave veze i žele da čuju šta se desilo. Nadam da će te generacije postaviti pitanje bez ikakvog tereta prošlosti, bez ikakvih negativnih posledica po njih”, ističe Stojanovićeva.
“Ako bismo prevrnuli istoriju od osamdesetih godina do sada, shvatili bismo ko sad zida po Beogradu i ko šta kupuje. Da li je to razlog da se Deklaracija o genocidu ne usvoji, koja ide zajedno sa nacionalnom pričom o tome da su svi podjednako krivi”, upitala se Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju. Ona je podsetila da je CZKD bio jedan od osam nevladinih organizacija koje su u julu 2005, na 10 godišnjicu pada Srebrenice predložile usvajanje Deklaracija o Srebrenici.” Stvarnost nam se kezi u lice zbog toga što tada nije prihvaćena”, kazala je ona i dodala da je u Srbiji trenutno na delu iskopavanje posmrtnih ostataka poginulih u Drugom svetskom ratu kako bi se opravdali zločini počinjeni u ratovima devedesetih godina.
“Oglušivanjem o zahtev 100 nevladinih organizacija, Boris Tadić je pokazao da je neodgovoran i krajnje bahat političar, ali i mnogo više od toga, jer na prvom mestu ne pokazuje poštovanje prema žrtvama zločina počinjenim u naše ime, kao što je genocid u Srebrenici. Moramo da zapitamo Borisa Tadića da li se seća svoje izjave iz februara 2007. nakon presude Međunarodnog suda pravde, kada je rekao da svako ko se bude protivio u Skupštini Republike Srbije usvajanju deklaraciju o Srebrenice radi protiv interesa države Srbije i njenih građana”, kaže za e-novine Staša Zajović, koordinatorka Žena u crnom.
Ona je rekla i da joj nije jasno šta Borisa Tadića “drži u papučama ideologa zločina, zbog čega su svi građani i građanke Srbije taoci takve politike”. “Pozivamo Borisa Tadića da se ozbiljno pridržava izbornih obećanja i da poštuje civilno društvo”, izjavila je Zajovićeva, koja usvajanje Deklaracije o osudi zločina u Skupštini Crne Gore smatra odgovornim činom.
Umetnica Milica Tomića osudila je odugovlačenje sa usvajanjem deklaracije o genocidu u Srebrenici. “Osuđujem to odugovlačenje, to sklanjanje glave od nečeg tako važnog. To nije važno samo za ljude u Bosni, nego i za nas ovde. Ovaj zločin se ponavlja upravo time što Srbija neće da preuzme odgovornost za jedan zločin kao što je srebrenički genocid za koji je odgovorna. I upravo tim odlaganjem, nepristajanjem na priznanje žrtvama i preživelima, porodicama, genocid se nastavlja, on se perpetuira”, rekla je Milica Tomić.
Protestni skup Žena u crnom povodom godišnjice genocida u Srebrenici
Da li će uvek nositi crninu
Piše: Bojan Tončić
Jednočasovnim stajanjem na Trgu Republike u Beogradu Žene u crnom iz Beograda, unutrašnjosti Srbije, Sarajeva, Kotora, Pljevalja, Italije, Španije, Indije i Izraela obeležile su u petak uveče četrnaestogodišnjicu genocida nad Bošnjacima u Srebrenici.
Zaštićeni dvostrukim policijskim kordonom od nasrtaja pripadnika neofašističkih udruženja Obraz i SNP 1389 (bilo ih je pedesetak), pripadnice i pripadnici Žena u crnom i srodnih nevladinih organizacija postavili su na Trgu parole Solidarnost, Odgovornost i Pamtimo, a tokom protesta držali su transparent na kojem piše Ne zaboravimo genocid u Srebrenici. Ovaj svojevrsni kontramiting završen je bez fizičkog nasilja. Veći deo učesnica protestnog stajanja došao je u pratnji policije na Trg, gde su ih sačekali neofašisti koji su 345. dan demonstrirali zbog hapšenja Radovana Karadžića.
Izveštač e-novina je nezvanično saznao da je skup Obraza i Srpskog narodnog pokreta 1389 trebalo da se završi u 19.30, kada je trebalo da počne stajanje Žena u crnom, ali da je policija dobila naređenje da ih ne udaljava sa trga i da ne primenjuje silu. Žene u crnom i njihove kolege formirali su kvadrat i, držeći bele ruže u znak sećanja na žrtve, stajali nemo čitav sat, slušajući uvrede neofašista. Na samom početku protestnog stajanja čulo se, u ritmovima poznatim sa stadiona, skandiranje „Idite u Kravice!“, „Idite u Bratunac“ „Kurve u crnom“, „Srpska Srbija - pravoslavna država, „“Ne damo Mladića - daćemo vam Tadića!“, „Lažete, veštice!“, „Ubij, ubij, pedera!“. Skup je pratio veliki broj TV ekipa i novinara drugih medija. Sve vreme protestnog stajanja grupica kontramitingaša identifikovala se kao izbeglička populacija, a Žene u crnom optuživali su da su im „otele stanove“. Čuli su se atonalni standardi „Od Topole, od Topole, pa do Ravne gore“ i „Sprem'te se sprem'te, četnici“, sa upozoravajućim vrhuncem koji je podsetio na zapovest neiskopanog komandanta: „Bacajte bombe četnici!“. Odgovor Žena u crnom bila je tišina. Sve vreme stajanja policajci su prijateljski ćaskali sa neofašistima, stekao se utisak starim poznanicima, a ostali su nemi i hladnokrvni kada su obrazovci, među kojima se mržnjom isticala jedna tinejdžerka, dobacivali učesnicima protesta „Narkomanko, koliko ti je Soros platio“, „Je l' tebi neko stradao u Bosni“, „Smeće Srbije!“, „Dabogda uvek nosile crninu!“. U proglasu koji je podeljen učesnicama i učesnicima protesta, Žene u crnom podsećaju da se u subotu obeležava 14 godina od genocida u Srebrenici koji su izvršili Vojska Republike Srpske pod komandom Ratka Mladića i formacija „Škorpioni“ pod kontrolom MUP Srbije.
„Događaj u kojem su ubijene 8372 osobe važi za najveći masakr počinjen u Evropi posle Drugog svetskog rata“, ističu Žene u crnom. Na momente su se policijski kordoni pojačavali ispred najratobornijih neofašista, koji su skandirali imena Radovana Karadžića i Ratka Mladića i nedvosmisleno poručivali: „Neka znaju pičke dosovske/Đenerala ako uhapse/Svi će Srbi puške uzeti/Sve ćemo vas redom pobiti“. Bilo je i horskih, „ničim izazvanih“ spoljnopolitičkih komentara: „Idi, idi, ko te jebe/Može Srpska i bez tebe/Federacijo“, te „Srbija, Rusija - pravoslavna unija“. Neposredno pred odlazak učesnica i učesnica protesta na Trg je došlo pojačanje; policija je dvostrukim kordonima obezbeđivala prolaz Ženama u crnom preko Knez Mihajlove, Obilićevog venca, sve do prostorija ove organizacije na Zelenom vencu. Ispred Ruskog cara i u baštama na Obilićevom vencu čudni defile zaustavio je uobičajene razgovore i zabavu, a vlasnici i zaposleni u kafićima stajali su nemo posmatrajući neobičnu kolonu.
Sa lica mesta
Srebrenica, grad tuge
Piše: Lidija Franović
Na 14. godišnjicu stravičnog masakra bošnjačkih civila iz srebreničkog kraja u Potočarima, gde je do jula 1995. bila baza holandskog bataljona UNPROFOR-a, koji je dopustio da Mladićevi dželati naprave svoj krvavi pir, reporterka e-novina je prvi put posetila mezarje u Potočarima i obližnju Srebrenicu, koja vapi za normalnim životom.
U rano subotnje jutro, iz Beograda su ka Potočarima krenula dva autobusa sa aktivistima Inicijative mladih za ljudska prava iz cele Srbije i mreže Žena u crnom, koje su na spomenik stradalim Srebreničanima odnele venac sa belim ružama.
Utisak koji vas ne napušta sve vreme putovanja autobusom od Beograda do Potočara, a naročito duž obala reke Drine, jeste da je priroda predivna, očaravajuća... Ali, jedna druga slika, koji postaje vidljiva negde od okoline Bratunca, ostavlja mnogo jači utisak. Mnoge kuće su spaljene i uništene, a sa nekih je skinuta svaka cigla koja je mogla da se skine – ostali su samo betonski skeleti. Već u Bratuncu su velike gužve na putevima. Dva busa koja su krenula iz Beograda ipak stižu na sam početak dženaze (sahrane) i na obeležavanje Dana sećanja na genocid, koji je usvojio Evropski parlamentu, a koji, međutim, još uvek nisu usvojili parlamenti u BiH i Srbiji.
ZA ISTINU A NE ZA LAŽ: U Memorijalnom centru u Potočarima, koji se nalazi preko puta nekadašnje fabrike akumulatora, sve je puno ljudi, koji su došli ne samo iz Bosne i Hercegovine, regiona već i iz zemalja koje su im pružile utočište u toku rata.
Na samom početku govorili su političari, strani i domaći, bosanski, sa dosta opštih mesta kako pravda mora biti zadovoljena i kako počinioci zločina moraju odgovarati. Američki ambasador Čarls Ingliš, kako su e-novine već javile, ponovio je reči Baraka Obame da su ratni zločini u Bosni “tamna mrlja na savesti čovečanstva” a visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Valentin Incko je dobro primetio da se nema reči za opisivanje tuge kada se nalazite u mestu kao što su Potočari.
“Nema te duše, nema tog srca, nema te savjesti, koje ovdje mogu biti ravnodušni”, s pravom je rekao reis-ul-ulema Mustafa Cerić, koji je između ostalog poznat po davanju izjava koje više priliče političarima nego jednom verskom poglavaru. U Potočarima se založio i za ljubav, a ne za mržnju, za mir a protiv rata, za istinu a ne laž...
Pre ukopa posmrtnih ostataka 534 Srebreničana, srećem Šuhru Malić, koja je pre dve nedelje boravila u Beogradu i Novom Sadu, gde je gledala predstavu Prelazeći liniju Dah teatra, u kojoj se kazuje i njeno svedočenje o ratu u Srebrenici. Šuhra, koja još nije sahranila sinove Fuada i Suada, inače blizance. Govori nam kako dvoje staraca nisu dočekali 11. jul ove godine da pokopaju svoja dva sina...
Više od pola sata išla je kolona sa sanducima (tabuti), na kojem je pisalo ime žrtve, godina rođenja i koji su bili obeleženi brojevima od 1 do 534. Na mezarju se čuje samo tišina.
DATI ŠANSU SREBRENICI: Nakon dženaze, odlazimo u Srebrenicu. U Kući povjerenja u centru Srebrenice čekaju nas ukusne pite sa sirom i mesom, osveženje. Osećamo se prijatno, kao na svome.
Nekih pola sata koliko nam je preostalo do povratka u Beograd koristim za obilazak centra grada, koji ostavlja veoma tužan i mučan utisak. Na dosta zgrada su vidljivi tragovi rata, na mnogim prozorima polomljena su stakla a ima stanova u kojima niko i ne živi. Najviše je urađeno na renoviranju zgrade opštine, koja je sagrađena u doba Austrougarske. Na nekim prozorima primećuju se ljudi praznih pogleda. U gradu su okačeni plakati koji najavljuju obeležavanja i genocida u Potočarima i stradanja Srba po okolnim selima, osmrtnice za Bošnjake čija dženaza je bila u subotu. Najviše ima kafića, u čijim baštama sede samo muškarci.
Na neki normalan život podsećaju slike maturanata srebreničke gimnazije u izlogu jedne male, oskudne prodavnice. Prodavačica nije sigurna da li je u razredu stvarno bilo 12 učenika, koliko se pojavljuje na slici, smeštenoj između vrećice praška i reklamnog panoa za sladoled. Kaže mi da je srećna što ima bilo kakav posao.
Iako su posledice rata i počinjenih zločina teške, u Srebrenici nailazim na entuzijastu Amira, vlasnika jedne male turističke agencije, koji se nada da je turizam šansa ovog nekada razvijenog kraja, gde su tragovi ljudskog prisustva prisutni još od rimskog perioda. Amir mi priča o rimskoj Domaviji, kasnije Argentariji, o srednjovekovnom rudniku gde su radili i nemački rudari - Sasi, tvrđavi Srebreniku, prvoj franjevačkoj crkvi u Bosni Srebrenoj, banji Crni Guber... interesovanju ljudi iz bivše Jugoslavije i celog sveta da dođu u grad, koji će trajno ostati upamćen kao mesto najvećeg zločina u Evropi nakon Drugog svetskog rata.
Na povratku za Beograd, prolazimo kroz Potočare. Autobusi su otišli, na mezarju ostaju samo članovi porodica pored svežih humki.
