Na osamnaestu godišnjicu zločina otišle smo u Lovas, lepo slavonsko selo. Odale smo poštu žrtvama zločina - nedužnim civilima, koji su zverski mučeni, ponižavani, potom ubijeni od strane združenih srpskih vojnih i paravojnih formacija.
Igor Primorac, hrvatski filozof je kazao 'Mogu osuđivati zločine svoje ili bilo koje druge zemlje, no mogu se osjećati krivim ili pak stidjeti samo zbog zločina svoje zemlje'. I naravno, odgovorne smo da to duboko osećanje stida i krivice pretvaramo u građansku odgovornost, pre svega prema žrtvama zločina počinjenim u naše ime.
U povratku smo zastale i razmenile utiske.
'Osećala sam stid, stalno sam na mestima zločina pod pritiskom stida. Činilo mi se da će toplina kojom su nas okruživali nadvladati moj stid. No, spontan i prijateljski način ljudi je ipak samo povećavalo moje osećanje stida' (Ljubica).
'Za nas je važno što smo otišle, a za njih je bilo važno što smo došle. Veoma dubok utisak je na mene ostavio čovek iz Južnoafričke republike koji je bio na komemoraciji' (Miloš).
'Dirnulo me je to što je najviše bilo članova porodice ubijenih, takoreći bez prisustva vlasti, a oni koji su bili, nisu se izdvajali od ostalih. Ni sveštenik se nije izdvajao od naroda. Ovo je drugi put da smo u Hrvatskoj na komemoraciji, na mestu stradanja civila. Jako mi je važno da ti ljudi žele da dođemo na mesta zločina, što nam daju prostor' (Ljilja).
'Jako je potresno gledati polje gde su nedužni ljudi ubijeni i ko se toga ne stidi, koga to ne boli, ne može se zvati čovekom. Na isti način saosećam sa žrtvama hrvatske, bošnjačke, srpske i svake druge nacionalnosti' (Vlada, vozač i prijatelj koji nas je dovezao do mesta zločina).
'Prvi put sam u Hrvatskoj na komemoraciji, na mestu zločina. Iznenađena sam i dirnuta kako su nas ljudi primili, to je veliki gest. To mi pokazuje kako je, s druge strane, loša atmosfera u Srbiji.' (Ružica).
'U Beogradu nas maltretiraju zbog onoga što radimo a svaki put kad odemo van Beograda svuda nas dočekuju sa toplinom. Bila sam na suđenju za zločin u Lovasu (Na Specijalnom sudu u Beogradu). Danima sam se sećala tih užasa zločina. Moj glavni utisak je dobrodošlica ljudi.' (Uma).
'Srodnice ubijenih u Lovasu, koje prate suđenje su bile posebno srdačne. Činilo mi se da su tokom suđenja bile malo suzdržane. Ne mogu da se otmem utisku da je u Lovasu bio pravi pljačkaški rat, otimačina kuća suseda i njihove imovine.' (Barči).
'Čovek se seti veličine zločina, ne samo po broju ljudi nego i po načinu ubijanja ljudi, po razmerama zločina. Na komemoraciji je bilo puno običnih ljudi, koji cene Natašu (Kandić) i nas i bilo mi je važno što smo posle komemoracije pričali sa ljudima koji su izgubili svoje najbliže. To pokazuje razmere zločina.' (Miodrag).
'Dirnula me je jednostavnost i skromnost komemoracije, primerenost čina sećanja na žrtve zločina u Lovasu. Tišina na minskom polju gde su zverski ubijeni, zajednički odlazak na groblje, obilazak masovne grobnice, potom odlazak u selo. Sve je bilo odmereno, ozbiljno, prisno. Meni je bilo jako, jako važno što smo stalno bile zajedno sa porodicama žrtava, meštanima i meštankama, koji sa poverenjem i priznanjem primaju naš čin saosećanja, solidarnosti, podrške. (Staša).
Beograd, 18. oktobar 2009.
