„Širenje mašte one koja nije rođena od krvi i tla“*
Uvod
Ja ću govoriti o inicijativi koja se direktno odnosi na sve ono što se dešavalo počev od 1991. godine. Da bih o tome govorila, imam potrebu da vam kažem zbog čega i zašto ili da vam opišem kako ja i drugi pokretači te inicijative, kako su videli naše neko vreme, društveni i politički život, zbog čega je došlo do te jedne inicijative.
Današnje vreme je u društvenom smislu, vreme u kome vlada ravnodušnost, vreme u kome nema stida u odnosu na ono što se događalo od 1991. godine. To je društveni život u kome mi nemamo intelektualce koji su istinski zainteresovani za raspravu i samokritičko preispitivanje o prošlosti. Živimo u vremenu u kome ne postoji politički interes da se otvori rasprava, da se utvrde činjenice, da se dođe do merodavnog zapisa o tome šta se dogodilo. I to je karakteristika svih političkih zajednica sa teritorija bivše SFRJ.
Takođe smo ukazivali na to da je zapravo počevši od 1999 i završetak rata na Kosovu, da nema uopšte ni u okvirima jedne države rasprave o tome šta se dogodilo u prošlosti. Na političkom nivou preovladala je jedna vizija kako ćemo mi postati članovi Evropske zajednice, a da pri tom niko nije pominjao kako ćemo uspostaviti vrednosti koje važe u okviru društava članica Evropske zajednice, kako ćemo kada mi imamo kulturu nekažnjivosti, kada se kod nas uglavnom ne kažnjavaju oni koji su počinili ratne zločine.
Onda ono što smo videli, da mi osim te kulture nekažnjivosti, imamo u gotovo svim društvenim zajednicama u državama nastalim na teritorijama bivše Jugoslavije, da umesto solidarnosti, saosećanja sa žrtvama, mi imamo poistovećivanje sa onima koji su ili optuženi za ratne zločine ili za koje ima ozbiljnih indicija da su počinili ratne zločine.
Civilna društva kao „zajednice osećajnih“ (Oskar Vajd)
Godine 2006. nekoliko organizacija za ljudska prava pokrenule su inicijativu za stvaranje nekog regionalnog mehanizma, koji bi naravno bio neko zvanično telo, zvanični instrument, koji bi imao zadatak da se bavi utvrđivanjem činjenica o počinjenim ratnim zločinima. Mi smo u to vreme, 2006. godine počeli da govorimo da je potreban regionalni pristup, ako hoćemo suočavanje sa prošlošću, jer u okviru granica jedne države to nije moguće.
Neki od osnovnih naših argumenata su bili da imamo situaciju da se rat nije odigravao na teritoriji jedne države; da ima države na čijoj teritoriji se nije vodio rat; da ima država koje su učestvovale u više od jednog rata; da postoji situacija u kojoj su žrtve ili građani sa jedne teritorije da su preseljeni na drugu teritoriju. I najjači argument je bio u suđenjima za ratne zločine koja su već 2006. godine počela svuda da se organizuju. Videlo se ukoliko nacionalno tužilaštvo ostane u granicama svoje države ima velikih problema da organizuje suđenje. Videlo se koliko je značajna regionalna saradnja, povezivanje tužilaštva u procesuiranju ratnih zločina.
Komisija za istinu kao „moralni spomenik dvadeset prvog veka“ (Stenli Koen)
Kada smo krenuli sa te mrtve tačke, pokazali zašto je regionalni pristup značajan onda smo pokušali da napravimo korak dalje, da osmislimo kakvo je to regionalno telo koje bi moglo da da zvanični zapis, objektivan zapis, da donese objektivnu sliku o tome šta se događalo, da otvori javnu raspravu o tome šta se dogodilo, da može više da uradi sa sudbinom nestalih, nego što su to uspele da urade razne zvanične komisije i institucije koje su se bavile rešavanjem sudbine nestalih. U toj raspravi, među organizacijama za ljudska prava i na forumima za tranzicionu pravdu, mi smo diskutovali o regionalnom pristupu i o razlozima zašto nam je potrebna regionalna komisija. Iznosili smo razloge zbog čega nacionalna komisija nije dovoljna, zbog čega samo suđenja za ratne zločine nisu dovoljna, pa smo isticali kao jedan od ograničavajućih faktora kada su u pitanju suđenja za ratne zločine, da ona dugo traju, da ih može biti samo onoliko koliko ima svedoka, koliko ima živih počinilaca ratnih zločina, i da će jednog dana ta suđenja neminovno prestati da budu najvažniji zvanični odgovor na nasleđe ratnih zločina.
Shvatili smo da stvaranje regionalne komisije koja bi utvrđivala činjenice o ratnim zločinima jako može da pomogne u podsticanju tužilaštva da procesuiraju ratne zločine, da ta komisija može da obezbedi značajne dokaze, da može da pomogne u prikupljanju, organizovanju, arhiviranju i zaštiti tih dokaza. Ukazivali smo na to šta se svih ovih godina radilo na utvrđivanju i rešavanju sudbine nestalih, pa smo došli do tog podatka od 17.000 nestalih, da još uvek ima verovatno preko nekoliko stotina neotkrivenih masovnih grobnica. Činilo nam se da ova regionalna komisija po ugledu na neke druge komisije može da pomogne u rešavanju sudbine nestalih i da može da pomogne u otkrivanju tajnih masovnih grobnica.
Čuti glas žrtava – prisustvovati ponovnom rađanju jezika onih kojima je jezik bio oduzet
To da bi regionalna komisija mogla da pomogne u rešavanju sudbine nestalih, čini mi se da je opredelilo i udruženja porodica žrtava. Vide se na javnoj sceni samo u danima kada ima obeležavanja nekih datuma, da ih ima samo na skupovima međunarodnih organizacija za nestala lica. Zapravo oni javno ne postoje i ne postoji javni interes za problem porodica žrtava i njihovu višegodišnju potragu, najpre za svojim najbližim da ih pronađu verujući da su negde živi, a onda posle godinama u potrazi za posmrtnim ostacima. Ta je inicijativa najpre dobila podršku od udruženja porodica žrtava, što je posebno značajno imajući u vidu naročito situaciju u Srbiji gde organizacije za ljudska prava nisu baš imale neku tesnu saradnju i komunikaciju sa udruženjima porodica žrtava i obično su bile na meti, vrlo često kritikovane zbog svog zalaganja za priznavanje žrtava iz drugih država, zato što po pravilu udruženja žrtava najviše osećaja imaju za sebe, za žrtve iz svoje etničke zajednice, a da su gotovo neprijateljski godinama gledali na žrtve iz druge etničke zajednice.
REKOM – Regionalna inicijativa za osnivanje regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima
Činilo nam se da možemo da govorimo o tome da je sazrela društvena potreba da o počinjenim ratnim zločinima počnemo da se bavimo na jedan vrlo organizovan i sistematski način i da za ideju o regionalonom telu pokušamo da dobijemo podršku u okviru civilnih društava post jugoslovenskih zemalja. Od te početne ideje iz maja 2006. godine, danas možemo da kažemo da se prvi put posle rata dogodilo, da su civilna društva postjugoslovenskih zemalja okupljena oko zajedničke inicijative i da postoji duboka zajednička vera da jedna regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o počinjenim ratnim zločinima i teškim povredama ljudskih prava, može da stvori jedan relevantan, zvaničan, objektivan, merodavan, verodostojan, pouzdan zapis o neposrednoj prošlosti, da ta komisija može da stvori novu preko potrebnu klimu u ovim našim društvima, da konačno vidimo kako izgledaju društva koja imaju saosećanja, koja pokazuju solidarnost prema drugim žrtvama, kako izgledaju društva koja počinju da se sećaju nekih karakteristika i ljudskih i društvenih, kao što je priznanje, razumevanje, samokritičko preispitivanje sopstvene uloge i odgovornosti u odnosu na ono što se događalo. Kada kažem da je sazrela društvena potreba, onda to kažem imajući u vidu deo civilnog društva u svim post jugoslovenskim zemljama.
Budućnost je juče
Ono što brine i mene i mnoge druge koji smo okupljeni oko ove inicijative, koju već nazivamo REKOM, jeste da postoje grupe, profesionalna udruženja koja nemaju veliki interes za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i koji misle da stvaranjem te regionalne komisije nećemo dobiti ništa što može značajno da utiče na vraćanje poverenja među ljudima u okviru ljudskih zajednica koje su nekada činile bivšu SFRJ i da zapravo ne vredi time se baviti nego treba biti okrenut ka evropskim integracijama i Evropskoj zajednici, a da prošlost treba da ostane kao nešto strašno što se dogodilo, ali ne treba joj posvećivati pažnju, nego se treba vrlo baviti kako da budućnost postane demokratska budućnost ili kako ovu tranziciju učiniti demokratskom tranzicijom.
Budućnost je sutra
Svi mi koji smo okupljeni u toj koaliciji mislimo da nema ni evropskih integracija, nema ni demokratske budućnosti, ni demokratske tranzicije ukoliko se ne odnosimo prema prošlosti na jedan odgovoran način, tako što ćemo javno da utvrdimo činjenice, javno da ih saopštimo, iznesemo i da samim tim što ćemo ih učiniti javnim, da priznamo činjenice, da stvorimo platformu na regionalnom nivou, na kojoj će žrtve svojim glasom moći da govore o onome šta im se dogodilo, a da mi posle toliko godina ravnodušnosti i odsustva stida i razumevanja, pokažemo da jesmo ljudska bića i da žrtve bilo iz koje zajednice potiču da nam jesu važne, jer bez njih mi ne možemo pročitati tu knjigu prošlosti niti možemo napisati tu knjigu koja nam je neophodna za buduće generacije.
Ono što takođe mi koji smo u toj koaliciji, mislimo da je to veoma važno da moramo da nađemo mehanizme kako ćemo oni koji nisu zainteresovani kojima to suočavanje sa prošlošću, utvrđivanje činjenica o prošlosti, ne predstavlja politički i intelektualni izazov, kako ćemo zapravo njih pridobiti za ovu inicijativu, kako ćemo ih uključiti u ovaj proces rasprave koji smo počeli da vodimo i koji ćemo voditi do kraja sledeće godine. Samim tim što smo po prvi put se organizovali na regionalnom nivou, mislim da toj inicijativi daje i legitimitet i potrebnu snagu da može da se suprotstavi i toj intelektualnoj lenjosti i toj političkoj ravnodušnosti i nezainteresovanosti, i da zapravo organizovanošću civilnog društva na tom regionalnom nivou mi možemo da se izborimo da uverimo većinu društva da je ne samo samokritičko preispitivanje neophodno nego da su nam činjenice važne kako bismo pobili, suprotstavili se preuveličavanjima, minimiziranju, relativizaciji, poricanju, preoblikovanju prošlosti i da u stvari tom oranizovanošću na regionalnom nivou mi možemo da budemo sasvim sigurni da prvi put u istoriji na zapadnom Balkanu, postoji društvena regionalna inicijativa koja ima snage, samim tim što je organizovana i pokrenuta i prihvaćena na regionalnom nivou, da stvorim mehanizme i garancije da se na ovim prostorima nikada više zločin ne ponovi.
Ubediti i pobediti
Da li mi možemo da pobedimo naša ravnodušna društva i političke elite koje još uvek i dan danas opstaju na vlasti time što igraju na tu istu kartu na koju su i proizveli rat?
Ja mislim da možemo zato što se do sada nikada nije videlo da je moguće organizovati se na regionalnom nivou, da civilna društva mogu da budu okupljena oko jedne inicijative, oko jedne ideje, da razumeju, da shvataju koliko je neophodno danas početi, ne čekati, da stvorimo uslove u kojima ćemo biti u stanju da od tih nezainteresovanih političkih elita tražimo da osnuju regionalnu komisiju kojoj bi vlade dale moć i legitimitet i dale bi joj politički prostor za utvrđivanje činjenica nezavisno od tih vlada, parlamenata, koji bi osnovali tu komisiju.
Da li ima prostora i za neki strah da se to ne dogodi?
Naša zamisao je da tokom ove dve godine stvorimo model te regionalne komisije da predvidimo šta bi ta komisija trebalo da radi, čime bi trebala da se bavi, šta će biti u osnovi mandata, koje vrste zločina, da osmislimo na koji način bismo stvorili javnu platformu za glas žrtava, da odredimo materijalne reparacije za žrtve koje još ništa nisu dobile od svojih država i da pokušamo i da vidimo da li je moguće stvoriti tu zajedničku mapu sećanja na ono što se dogodilo.
Da li je moguće da političke elite i kada im mi podnesemo taj model i kada taj model bude toliko jasan šta treba uraditi, kažu ne? Da kažu to je vraćanje u prošlost, nama je potrebno nešto što možemo da vidimo kao neku dobru stvar koja je tiče budućnosti?
Ja mislim da je to nemoguće, ako mi stvorimo taj model, ako godinu i po dana provedemo u raspravi o tome kakva ta komisija treba da bude i zbog čega nam je potrebna ta komisija. Ja mislim da nema ni jednog parlamenta, ni jedne vlade, ma koliko te vlade i ti parlamenti bili bliski sa nekadašnjim starim režimima, da ni jedna neće imati tu snagu koja će reći, ne nama to ne treba. Mi ćemo sa tim modelom biti toliko snažni toliko jaki da se posle toga ne može dogoditi da neko zaustavi to regionalno povezivanje u odnosu na ono što se dogodilo u prošlosti. Mi ćemo i kada neko od tih vlada kaže ne, imati dovoljno snage da nastavimo sa pritiskom na regionalnom nivou, imaćemo podršku od međunarodnih organizacija za ljudska prava, koje su i do sada bile angažovane u dokumentovanju onoga što se dogodilo i sasvim sam sigurna da više nikada niko ne može da zaustavi ovaj jedan pokret organizacija za ljudska prava, pokret u okviru civilnog društva za utvrđivanje činjenica o počinjenim zločinima i otvaranjem društvenog dijaloga, rasprave o preispitivanju vlastite odgovornosti za ono što se dogodilo.
Milion potpisa – kada jedan san postane jedna stvarnost
Počevši od juna 2010. godine mi ćemo ne samo kao koalicija nego ćemo pozvati i sve oni koji iz raznoraznih razloga nisu uspeli da učestvuju u konsultacijama da se priključe toj akciji pružanja neposredne podrške inicijativi za osnivanje REKOM-a time što će učestvovati u prikupljanju milion potpisa koje bismo mi na kraju 2010. godine nakon završenog konsultativnog procesa zajedno sa tim modelom REKOM-a predali parlamentima i vladama država nastalim na teritoriji bivše SFRJ tražeći da se otvore rasprave i u okviru vlade i u okviru parlamenata i da se donesu odluke da svaka vlada donese odgovarajuće odluke na koji način će pristupiti toj zajedničkoj inicijativi na regionalnom nivou, sada vlada, o osnivanju REKOM-a.
Da li ta regionalna komisija može da uradi ono što se na ovim prostorima nikada nije dogodilo? Da zapravo stvori te garancije da se na ovim prostorima više nikada ne ponovi zločin? Da mi posle 1991. možemo da vidimo da živimo u društvima koja imaju saosećanja, koja znaju šta je solidarnost, šta je razumevanje, koja mogu da se stide, koja mogu da budu u stanju da priznaju druge žrtve, da čuju i slušaju druge žrtve i da pokažu da su i druge žrtve bitne?
Ako mi stvorimo taj model, ako definišemo šta treba da radi ta komisija, ako ćemo tokom ove dve godine da razgovaramo o prošlosti, ako sakupimo milion potpisa, onda smo mi relevantna snaga koja može da ravnopravno komunicira i sa političkim strankama. Govorila sam o političkoj nezainteresovanosti i mi samo ovom snagom na regionalnom nivou možemo da postanemo toliko jaki/e da onda ne može da se ponovi ovo što se svakodnevno događa, da mi pozovemo nekog iz političkih partija a da oni smatraju da je to nevažno, da su to tamo neke nevladine organizacije, neko tamo civilno društvo. Tako ćemo mi pokazati da jesmo jaki, da smo snažni i da smo vrlo organizovani i da nikada nećemo prestati sa pritiskom za osnivanje REKOM-a.
* Luisa Morgantini, aktivistkinja Žena u crnom
8. mart – Sto prva godina u ženskoj solidarnosti! – skup u organizaciji Žena u crnom
Centar za kulturnu dekontaminaciju – 8. mart 2009. Beograd
Priredio Miloš Urošević
