Godina je 2010. dan 12. maj. Osamnaest godina od zločina u Bratuncu. Osamnaest godina od pokolja bošnjačkog civilnog stanovništva. Tokom srpske agresije, u opštini Bratunac, ubijeno je 3.156 Bošnjaka. Tokom genocida u Srebrenici, ubijena je 2081 osoba iz Bratunca.
Veljaci mezarje. Mesto bola u mestu zločina počinjenog u naše ime. Kao i prethodne dve godine, kao aktivistkinje Žena u crnom prisustvovale smo dženazi – ukopu posmrtnih ostataka 33 ubijenih Bošnjaka. Položile smo venac sa natpisom "Saosećanje i solidarnost – Žene u crnom Beograd".
Tu nas je dočekala Šuhra Sinanović. Tu smo videle svoje prijateljice Žene Srebrenice: Hajru, Reihu, Nazu, Ešefu, Nuru, Rufejdu, Hatidžu, Zumru, Kadu, Muniru...
Posle polaganja venaca, devojka koja je vodila program, između ostalog rekla je: "Očekivala sam da će naše komšije doći da se poklone žrtvama... Vlast, intelektualna elita, nevladine organizacije u Republici Srpskoj slave zločince kao heroje umesto da ih osude... Danas je četništvo u Republici Srpskoj gore nego 1992. godine... Danas je u Republici Srpskoj moderno nositi majce sa likom Karadžića i Mladića... Ubijali su sa strašću, ubijali su zato samo zato što smo druge vere i nacije..."
A u razgovoru, dok je "nebo plakalo, i bog lio suze", nekoliko žena nam je reklo...
"Nema te kazne koja majku može da zadovolji."
"Ja sam svog sina pronašla, ali samo telo, ali nema šaka i nogu i nema glave, a da mi je samo glavu da pronašem."
"Svaki put kada mi je zvonio telefon, mislila sam da je to moj sin, mislila sam da je negde živ i da će se vratiti. Kada pronađemo njihove kosti, onda znamo da su mrtvi. Ovako, još imamo nadu."
Posle ukopa, otišle smo u kuću naše prijateljice Rufejde, gde smo pričale, popile kafu, ručale. A njen brat je svo vreme pričao kako je ostao živ.
I na kraju beskrajno mnogo reči "Hvala vam što ste došle."
Naša poruka – da je dolazak na mesta zločina – čin jako važan za pravdu.
Miloš za Žene u crnom
