Ovog jedanesetog jula navršilo se petnaest godina od genocida u Srebrenici, stravičnog masovnog zločina koji su Srbi počinili nad bošnjačkim civilima, najvećeg zločina počinjenog u Evropi i jednog od najvećih u svetu posle drugog svetskog rata. Komemoraciji su prisustvovale aktivistkinje i aktivisti NVO Žene u crnom i predstavnici drugih NVO iz Srbije koje su deo Mreže Žena u crnom. Zajedno sa njima putovali su i predstavnici Fonda za humanitarno pravo, Inicijative mladih i drugih srbijanskih NVO, ali i ugledni pojedinci, kao što je Latinka Perović, naprimer, ali i pojedinci i predstavnici NVO iz inostranstva. Sve to u organizaciji Žena u crnom. Aktivistkinje Žena u crnom su učestvovale u stokilometarskom maršu, zajedno sa još oko pet hiljada učesnika doslovno iz celog sveta... Na kraju komemorativnog dela intoniran je ,,Srebrenički inferno“ (tužbalica poznatija kao ,,Bosno, majko – Srebrenice, sestro“; autor teksta Abdulah Sidran).
O UČESNICIMA KOMEMORATIVNOG SKUPA
Prema procenama nekoliko policajaca učesnika obezbeđenja Skupa, koji su pojedinačno pitani o broju prisutnih u Potočarima, dženazi ukopu prisustvovalo je oko čertdeset hiljada ljudi. Sem rodbine žrtava genocida, prisutni su bili predstavnici brojnih NVO i ugledni pojedinci, novinari iz srbijanskih, regionalnih i svetskih medija i političari iz celog sveta i predstavnici najvećih evropskih i svetskih političkih organizacija a od srbijanskih političara predsednik Boris Tadić i ministar inostranih poslova Vuk Jeremić i oni nisu uzimali učešće u govoru. Da jesu, pitanje je da li bi i šta imali suvislo da kažu, s obzirom na sramnu ulogu Srbije u kreiranju i izazivanju rata i učešću u njemu i pre svega s obzirom na ONAKAV govor koji je Boris Tadić održao pre pet godina u Potočarima, na desetu godišnjicu genocida u Srebrenici.
DA SE NE ZABORAVI!
Onima koji negiraju da je u Potočarima počinjen genocid i/li umanjuju broj žrtava genocida nad bosanskim Bošnjacima i onima koji znaju da je i ko u Srebrenici počinio genocid za podsećanje su tik uz ogradu koja mezarje deli od ostalog dela kompleksa Komemorativnog centra Potočari postavljena su jedan do drugog tri ogromna panoa sa tekstovima koji jasno govore o glavnom krivcu, počiniocima i posledicama genocida i vidljivi su sa puta kojim se vozilima stiže u Komemorativni centar Potočari. Na panoima je velikim ispisano ( i prevedeno na engleski): ,,Žrtve genocida zahtijevaju implementaciju presude Internacionalnog suda pravde“ i ,,Presuda Internacionalnog suda pravde je nadređana dejtonskim genocidnim tvorevinama“; ,,Srbija = agresija = genocid = Dejton = Republika Srpska“; ,,Srbija je odgovorna za genocid“. To su gospoda Tadić i Jeremić iz automobila dok su prilazili Komemorativnom centru mogli jasno videti i lako pročitati, sem ako nisu bili zabavljeni ćeskanjem u kome su, možda, jedan drugom rekli da je ,,ovde počinjen strašan zločin nad Srbima...“, kako je svoj govor počeo B. Tadić u Potočarima 11. jula 2000. godine i posle pauze dodao ,,nad Bošnjacima... Izvinjavam se“. (Ko ne veruje, neka pažljivo odsluša svaku Tadićevu reč sa snimka tog govora!) Pošto se u Srbiji uporno negira genocid (pa i u Rezoluciji o Srebrenici koju je na jedvite jade nekako doneo srbijanski parlament i u kojoj se reč genocid ni ne pominje!), sasvim je moguće da su gg Tadić i Jeremić u tom ćaskanju u automobilu zatamnjenih stakala i okruženi brojnom svitom zvaničnih obezbeđenja SFORa, multietničke policije iz Federacije Bosne i Hercegovine i njenog entiteta zvanog Republika Srpska i zvaničnog obezbeđenja države Srbije zaboravili na sledeći deo citirane Tadićeve rečenice. Rečenice sa pomenutih panoa imaju ulogu da podsete one koji su nepokolebljivo ubeđeni da je počinjen genocid i o genocidu obaveste one koji negiraju da je genocida bilo.
ZLOČIN U SENCI GENOCIDA
Pre genocida u srebreničkoj opštini se dogodilo više masovnih zločina koje su Srbi počinili nad Bošnjacima. (Po međunarodnom pravu svaki zločin u kom ima više od tri civilne žrtve smatra se masovnim zločinom.) I o tim masovnim zločinima se van teritorije opštine Srebrenica manje ili više ipak znaju bar osnovni podaci. Međutim, počinjen je jedan masovni zločin o kom se tek nedavno samo čulo, ali bez drugih podataka. U maju 1993. godine srpske snage su iz srpskog planinskog sela Pribićevac, od Srebrenice udaljeno oko kilometar vazdušne linij, gađali srednjoškolski školski centar u Srebrenici u čijim su zgradama bili smešteni civili Bošnjaci izbegli iz nacionalno većinski srpskih sela srebreničke regije (mahom iz Konjević Polja, Cerske, Velikog Zvornika, Osmača i dr.). Verovali su da im se ništa gore od izbeglištva ne može dogoditi i na sportskim terenima tog školskog centra organizovali su turnir u malom fudbalu. Kada su Srbi tog majskog podneva iz Pribićevca granatirali srednjoškolski centar, smrtno je stradalo devedeset civila. Tad su pobijene cele porodice, npr. u porodici Ibrahima Malagića iz sela Osmače, od Srebrenice udaljeno oko 20km (smer ka Bajinoj Bašti), ubijeno je pet članova; ima još takvih primera. Najveći broj među ubijenima su bili deca, žene i stari i bolesni. Nepoznato je kako i zašto se dogodilo da se o ovom zločinu do skoro ništa nije znalo i kako i zašto je ovaj masovni zločin nad bošnjačkim civilima ostao u potpunoj senci genocida.
IZVEŠTAVANJE SRBIJANSKIH MEDIJA
U subotu 10. jula u vikend izdanju ,,Danasa“ objavljen je veoma kratak tekst o maršu dugom sto kilometara (o Maršu sam u Izveštaju pisala prošle godine) a o komemorativnom skupu i petnaest godina od genocida standardno i zadovoljavajuće. U Potočarima je ove godine bila prisutna i Radio telavizija Srbije; ali, nije mali broj nas koji pamtimo kako je baš ova medijska kuća zdušno učestvovala u kreiranju i stvaranju mržnje Srba preme svima koji nisu Srbi, laganju da su Srbi nenaoružani, ugroženi, nesposobni da mrze i po dobrodušnosti i humanosti narod kakvog nigde u svetu nema, a samo nekoliko godina kasnije taj i takav narod je počinio genocid (koji negira ili ga čak i pravda – rečenicom ,,A šta su nama oni radili“!). Televizija Pink je izvestio onako kako se i može očekivati od takve medijske kuće – bezlično, kao da je potpuno nepoznato ko je to na prvim višepartijskim izborima u Srbiji glasao za sve ono što je rezultiralo genocidom u Srebrenici – i ni reči o odgovornosti i krivici srpskog naroda. B 92 je u kratkim vestima ilustrovanim snimcima sa Stajanja za Srebrenicu (na Trgu republike) 10. jula i sutradan vestima i snimcima objektivno izvestila o svemu što se odnosi na obeležavanje petnaeste godišnjice genocida prikazala i dokumentarni program pod naslovom ,,Srebrenica srebrena“. Međutim, sve je to ipak površno i nekako neutralno, kao da su se svi srbijanski mediji izuzetno trudili da ni malo ne zatalasaju, da nikako slučajno ne upru prstom u Srbe i kažu ,,Vi ste ODGOVORNI a oni koje smatrate srpskim herojima su KRIVI za genocid!“ Već idućeg dana stigle su vesti o godišnjici ratnih zločina nad Srbima baš iz opštine Srebrenica i nekako se stekao utisak da je genocid iniciran zločinom, a ne da su i genocid i zločin posledica pogrešnog glasanja Srba na prvim višestranačkim izborima u SFRJ a najviše u Srbiji. Nije ukazano na sveukupan besmisao rata o kom su Srbi zdušno pevali ,,Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala? Nije mala, triput ratovala! I opet će, ako bude sreće!“ Vesti o idućoj godišnjici genocida nad Bošnjacima i nekoj godišnjici nekog zločina nad Srbima treba početi i završiti citiranom pesmom. Nije ovo preterivanje. Uopšte nije preterivanje! Ništa nije preterivanje, ako će srpskom stanovništvu pomoći da spozna sopstvenu odgovornost za ratove u koje ih su ga uveli političari koje je izabralo, ako će spoznaja o sopstvenoj odgovornosti dovesti do suočavanja sa prošlošću, svesnosti da je potrebno osuditi ratne zločine koje je počinila naša strana i kazniti ratne zločince, odnosno, shvatiti i potom prihvatiti istinu da su srpski heroji najgori ratni zločinci i da za zločine za koje su indirektno ili direktno krivi budu odgovarajuće kažnjeni. Takvo suočavanje sa prošlošću dovešće do neporecive istine o onome šta je i zašto dovelo do ratova a takvo dolaženje do istine, do neporecive istine o prošlosti može dovesti do iskrenog pomirenja i trajnog mira među jugoslovenskim društvima. U suprotnom, stalno će dolaziti do međusobnih konflikata i sukoba, pa i do ratova. Suočavanje, istina, pravda pa pomirenje – to je neophodan redosled.
Persa Vučić
