Krećemo iz Beograda 11. jula u jedan sat posle ponoći. Dva autobusa, uglavnom iz "Žena u crnom” i njihovim prijateljicama i prijateljima. Nisu puni. Na povratku će im se priključiti “Žene u crnom”, njihove prijateljice i prijatelji, koji su ranije krenuli na “Marš mira - put slobode” iz Nezuka do Srebrenice. “Žene u crnom” iz Beograda na najveće srebreničko groblje nose beli venac.
U Memorijalnom centru Potočari je 11. jula ukopano 774 Bošnjaka i katolik Rudolf Hren, fudbaler. Njegov mlađi brat Ivan je poginuo u Srebrenici čim je počelo 1992. Imao je 20 godina. Ukopao ga je imam, jer popa nigde nije bilo. Otac im je sahranjen na pravoslavnom groblju.
Rudolf je sahranjen kako katolicima dolikuje, ali je poseban na spisku. Kao broj 01. Srebreničani su 1995. ubijani kao ljudi, a sahranjeni o državnom trošku kao islamski vernici. Iako i fatiha završava sa amin.
Koliko ravnodušnosti treba da se izbroji 775 zvezda i kakvo je to nebo koje može da ih primi odjednom. Ovogodišnja, deseta kolektivna dženaza u Potočarima je najveća do sada po broju ukopanih i broju onih koji su ih ispratili.
Predsednik Srbije Boris Tadić koji je stigao u Potočare 104 minuta pre komemoracije, nije bio među sedam što ambasadora, što predsednika država, koji su govorili pred 50.000 ljudi. Neki su mu zviždali, prepoznavši u njegovoj senci Ratka Mladića.
Ona nosi jednu ružu za dva muška deteta. “Konačno sam ga našla, a sada ga ponovo gubim”, kaže starica koja grli tabut sa bratom. Steže tabut, kao da se plaši da joj neko ne otme nešto “njeno”. Na mezarju tri žene različitih generacija miluju dva tabuta. Porodica Jusić je izgubila tri sina, Omer tri sina i dva unuka. Porodica Delić je tog dana sahranila 14, među njima i Teofila. Sahranjen je i Munib Hasanović, čiji je otac Rajko.
U Bosni i grobovi mogu biti samo masovni i višenacionalni. Mezarje u Potočarima je prošireno, pa rake spiralno vrludaju. Tu je i nišan rođenog 1983. Pred rakom 24-godišnjaka koji je broj 140 šest žena teši vršnjakinju ubijenog. “Ovo je Republika BiH”, i “Srbija je odgovorna za genocid u Srebrenici”, piše na transparentima na bosanskom i engleskom jeziku. Obe parole se isto pišu na bosanskom i srpskom.
Na vrelom suncu su samo nišani, tabuti i rake. Živi su se sklonili sa sunca, koje je izvor života. Iz rake, pre sahrane, prijatelji ubijenih rasečenim plastičnim bocama izvlače vodu. Jer, Potočari su to. Dobili su ime po sićušnim, sjajnim, brzim potocima koji izviru svuda naokolo. Priroda se sveti ljudima na jedini način koji zna.
Pet sati posle početka dženaze, komunalci poslednjeg ukopavaju čoveka koji nema nikog svog.
U grobnicama su nađene razglednice, naočari, prazni novčanici, upaljači, ključevi, lične karte, ručni satovi, lopata sa slomljenom drškom, rumena lutka sa slomljenom vilicom, omče za vezivanje ruku i nogu... Nekoliko dana pre sahrane planinari su našli jednu čizmu sa kostima noge povezanih žicom. Neki Srebreničani su živi sahranjeni. Ujedali su zemlju pokušavajući da dođu do daha.
Do sada su samo tri presude za zločin genocida.
Masovne grobnice obleću rojevi plavih leptira sa belo obrubljenim krilima. Plavi leptir se hrani divljim cvetom iz porodice Artemisia koji izrasta iz masovnih grobnica i 80 centimetara iznad zemlje. Nalik je maloj, dečjoj hrizantemi. U srednjevekovnoj Evropi su cvet stavljali u jastuke da štiti spavača od zlih duhova; rimski vojnici u sandale da ostanu odmorni. Na mandarinskom kineskom leptir je simbol dugovečnosti; u japanskoj kulturi čednosti.
Grčka mitologija povezuje leptire sa dušom pokojnika. Na srpsko-hrvatskom se pevalo:
“Leptiriću šareniću/hajde dođi amo… Ja bih doš'o al' se bojim sudbe klete/Ubost' će me, probost' će me/onda zbogom svete”. Tragač za masovnim grobnicama je i struja. Teren masovne grobnice je vlažniji od okoline i bolje provodi struju.
Pravdi podastrti izvođači srebreničkog zločina su Vojska RS i “Škorpioni”, bivši rezervni sastav srpske policije. Žrtvovani su u ime nedodirljivih bogova zla iz Beograda i sa Pala.
Grafit “Bez zuba? Brkata? Smrdi kao govno? Bosanska devojka!”, napisao je na zidu barake u Potočarima koja gleda na groblje anonimni soldat iz Kraljevske holandske armije dodeljene UNPROFOR-u.
U haškoj togi Teodor Meron je ocenio: “Bosanski Srbi su muslimane iz Srebrenice promišljeno i metodično ubijali samo zbog identiteta”.
Na nezavršenoj listi nestalih ili ubijenih u Srebrenici je 8.373 imena, od kojih je 500 maloletno, a desetine su žene i devojke. Posle ove praznične nedelje u Potočarima su 4.524 žrtve genocida.
Lane je Vijeće ministara BiH finansiralo sahranu sa 200.000 konvertibilnih maraka, ove godine sa upola manje novca.
U petak, 7. jula 1995. osam stanovnika Srebrenice umrlo je od gladi. Dan ranije počela je srpska ofanziva. Poslepodne 11. jula hulje na čelu sa Mladićem su šetali Srebrenicom.
Predveče 12. jula obesila se o granu 14-godišnjakinja koju su silovali istovremeno sa bratom.
Kolona muškaraca koja je 11. jula počela da beži prema Tuzli bila je dugačka između 12 i 15 kilometara. Neki su se domogli Tuzle u zimu 1996. Obično, do Tuzle se pešači pet dana.
Čoveka koji se predao vratili su koloni sa iskopanim okom, odsečenim ušima i krstom urezanim na čelo.
Četvero dece između osam i 14 godina iz kolone zarobljeno je 17. jula. Ispričali su da se očajnici iz kolone međusobno ubijaju, a neki vršili samoubistva. Pres služba Drinskog korpusa je snimila dečje svedočenje. Sudbina četvero dece nije poznata.
Egzekucije su počele 13. jula popodne severno od Srebrenice.
Preživele iz prvog kruga streljanja čekao je drugi, ali nakon dovoljno vremena patnje.
I civili iz Kravice su se latili noževa. U Kravici su posle 14 meseci nađeni dokazi zločina - kosa i krv. Tela nekih od 475 ljudi su bila ugljenisana.
U Domu kulture u Pilici posle godinu dana ispod pozornice nađeni su ljudski ostaci, lične stvari koje je krv otplavila.
Vozikajući se crvenim kolima, Mladić je posmatrao egzekucije u bosanskom Orahovcu. Od 13 mesta masovnih zločina nad civilima, jedno je kosovski Orahovac, gde su u julu 1998. srpski policajci ubili između 58 i 215 Albanaca.
Srebreničanin je ispričao u Haškom tribunalu: “Iskočio sam iz kamiona koji je vozio na streljanje. Nisam znao želim li da živim ili da umrem”.
U jednom od najvećih masovnih grobova - u selu Kamenica, tridesetak kilometara od Srebrenice, najmlađa žrtva je desetogodišnjakinja. Stradanjem je devojčica dokazala nevinost.
Nikome nije rekla “zbogom”. Sahranjeni u Kozluku su imali između osam i 85 godina. Nekima su amputirani delovi tela.
Od 1. avgusta do 1. novembra 1995. mrtvi su se organizovano bacali u sekundarne i tercijarne grobnice. Ostaci istog čoveka nađeni su na više lokacija, udaljenih nekoliko desetina kilometara.
Godine 2004. Vlada RS je saopštila imena 8.732 nestalih i mrtvih iz Srebrenice: 7.793 ubijeno je od 10. do 19. jula 1995. i još 938 ljudi nakon toga. Priznala je da se masovno ubistvo planiralo.
Dve godine ranije RS je objavila izveštaj o istoj temi prema kome je 1.800 muslimanskih vojnika poginulo u borbama, još 100 od iscrpljenosti, a stotinak je ubila srpska osveta.
U publikaciji “Za krst časni i slobodu zlatnu” (naslov preuzet iz epa “Smrt Smail-age Čengića” Ivana Mažuranića, prvog hrvatskog bana-pučanina, opaska T. K.) Ministarstvo unutrašnjih poslova RS govori o 641 stradalom Srbinu u regionu Bratunac-Srebrenica-Skelani.
U srpskom parlamentu zločin u Srebrenici je 2010. osudilo 127 od 250 zastupnika; u SAD je pet godina ranije sa 370 glasova za i jednim protiv usvojena rezolucija o genocidu. Država Misuri je 2005. priznala da je genocid drugo ime za Srebrenicu. Grad St. Luis od 2005. obeležava Dan sećanja na Srebrenicu.
U oktobru 2005. vlada RS je objavila da je 25.083 uniformisanih i ubilački raspoloženih građana i građanki učestvovalo u masakru. Toliko stanovnika ima opština Vrnjačka Banja. Komisija je identifikovala 17.074. Među njima je 892 i dalje na platnom spisku državnog entiteta.
Premijer RS Milorad Dodik preti: “Nećemo nikad prihvatiti kvalifikaciju o genocidu”. Nalazi dve komisije vlade RS objavljeni su između njegova dva socijaldemokratska nezavisna premijerska mandata.
U RS na putu prema Potočarima i 11. jula 2010. su stajale table sa obaveštenjima “Prodajam prasad” i bilbord da su u toku “Dani maline”.
U Srbiji u to vreme opština Bajina Bašta organizuje hepening “Drinska regata” sa trubačima i takmičnjem u kuvanju riblje čorbe. Bez nacionalnih predrasuda, Drina je od od 1992. do 1999. bila masovna grobnica pobijenih u Bosni i na Kosovu.
Dve žene u kupaćim kostimima leže na nezavršenoj terasi sa bliskim pogledom na sahranu ćeretajući 11. jula 2010.
TAMARA KALITERNA
