Kampanja za predsedničke izbore bivšeg/sadašnjeg predsednika Borisa Tadića bila je fokusirana na integrisanje Srbije u EU, međutim, isto tako je mobilizacija birača vršena i na temu Kosova kao „neotuđivog dela teritorije“ Srbije. Takvim pristupom je zapravo nastavljeno pribiližavanje Demokratske stranke populističko-nacionalističkoj ideologiji još iz vremena Slobodana Miloševića, a koju danas pre svega zastupaju Demokratska stranka Srbije (na čelu sa premijerom Vojislavom Koštunicom) i Srpska radikalna stranka (predsednički kandidat na prošlim izborima Tomislav Nikolić, koga je B. Tadić pobedio s minimalnom razlikom glasova).
Rezulatat izbora u kojima je Tadić tesno pobedio ujedno je i rezultat nemoći Demokratske stranke (DS) i Tadića da nakon ubistva premijera Zorana Đinđića nastave putem evropskih integracija. Ideološko približavanje desnici, pravljenje velikih političkih ustupaka Koštunici (oko prošlogodišnjeg formiranja vlade, kada su Koštunici prepušteni premijersko mesto i Ministarstvo policije, i sl.) nije toliko vođeno realnom moći Koštunice koliko samim vrhom DS-a u kome je napravljena kadrovska čistka (nakon ubistva Đinđića) i koju danas vode „umereni nacionalisti“.
Poslednji izbori u Srbiji još jednom su pokazali da opozicija iz vremena Miloševića nije bila prava građanska opozicija već dobrim delom nacionalistička, a takva politička grupacija danas nema vojnu i ekonomsku moć da uđe u projekat stvaranje „Velike Srbije“, ali zato sve propuste, korupciju i kriminal pokušava da zataška pričom o srpskom narodu kao „žrtvi svetskog poretka“.
Igrajući se previše sa nacionalizmom, bez ljudi sa harizmom, kao i bez kadrova sa znanjem, Tadić i DS će teško povesti Srbiju u evropske integracije.
Kako se u javnosti i političkim debatama predstavlja članstvo u EU?
Članstvo Srbije u EU je pre svega predstavljeno kao:
1. mogućnost novih investicija ( na tome je fokus ministara aktuelne Vlade iz redova Demokratske stranke),
2. u najvećem broju medija, a oni su nacionalistički obojeni, članstvo u EU ima veze sa gubitkom identiteta, ponosa i teritorija,
3. poruke koje stižu iz civilnog društva povezuju EU sa ljudskim pravima, ali njihov glas ima malo prostora u javnosti.
Nove investicije (što je fokus ministara i drugih državnih sluđbenika) teško da mogu biti jasni i bliski najvećem broju stanovništva u Srbiji koje je, nakon velikih pljački državnog i društvenog bogatstva u eri Miloševića, doživelo definitivno propadanje svojih preduzeća, ili otpuštanje sa posla nakon oktobra 2000. godine. Iskustvo Srbije sa privatizacijom koja je sa jedne strane konačno utvrdila da najveći broj preduzeća mora da završi u stečaju, a sa druge strane kupovinu društvenih preduzeća za male pare ( uz otpuštanja) i očigledno dirigovanje državnog vrha gde i koliko novaca može ići, pretpostvaljam da dobar broj stanovnika čini nepoverljivim.
Jednostavnost nacionalističke retorike prisutne u najvećem broju medija je daleko jasnija prosečnom građaninu/ki Srbije. Unutar nacionalističke retorike se može jasno imenovati krivac izvan nas (EU, USA, Albanci na Kosovu) što nas oslobađa odgovornosti. Pri tom, realno je stanje da je zvanično nezaposlenih preko 25%, i zvaničan je podatak da blizu 30% stanovništva živi ispod granice siromaštva (realno su ti procenti daleko veći, i pretpostavlja se da je u Srbiji preko 60% stanovništva u siromaštvu). U takvim uslovima, realna ekonomska i socijalna nemoć se prazni u nacionalizmu.
Poruke civilnog društva realno može da primi mali broj ljudi, jer iziskuju izvestan stepen obrazovanja i određenog socijalnog porekla i kulture. U tom smislu je rezulatat Liberalno demokratske partije (LDP- Čedomir Jovanović) na ovim izborima maksimalno moguć današnji doseg te partije (nešto manje od 6%).
Velik je problem što se političke partije koje imaju predznak „demokratske“ zapravo ne bave gubitnicima tranzicije, i socijalnim i ekonomskim problemima sa kojima se društvo suočava. Njihova retorika je okrenuta prema tankom sloju srednje klase, (pri tom se nova srednja klasa uglavnom regrutuje iz državne uprave, a ne iz privrede) čime je najveći deo stanovništva izopšten. Osiromašeni deo Srbije je nepromišljeno prepušten Srpskoj radikalnoj stranci i time najgoroj vrsti populizma.
Možemo li očekivati neke novine u zvaničnoj politici, ili će se nastaviti već viđeno?
Ponašanje političke elite nakon izbora i nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, ne daje mnogo nade da može doći do zaokreta u vođenju politike. Vlast koja organizuje huligane i neonaciste da demonstriraju na ulicama teško da može biti ozbiljna vlast. Takvu politiku predvodi koalicioni partner u sadašnjoj Vladi, Demokratska stranka Srbije premijera V. Koštunice, a Demokratska stranka predsednika Republike B. Tadića pokazuje izrazitu popustljivost u odnosu na Koštuničinu politiku, dok opozicioni ultranacionalistički radikali ustvari i predvode vladinu politiku.
Šta pokazuju skorašnji nemiri u Srbiji povodom proglašavanja nezavisnosti Kosova?
Nerealna percepcija položaja Srbije na Balkanu, u Evropi i uopšte u svetu, potom očigledna politička nepismenost vladajućih struktura (nesposobnost razdvajanja uloge države i uloge društva, što se vidi i na primeru državno organizovanih uličnih demonstracija) otkriva potpuno nezrelu vlast, nedoraslu realnoj situaciji u zemlji. Rezultati te zajedničke politike dela vlade i ekstremno nacionalističke politike dobili su svoju vidljivost u divljanju huligana i navijačkih bandi, koje je svoj vrhunac doživelo 21. februara 2008. Pomenuto divljanje nije nikakav izraz narodnog nezadovoljstva, već indikator socijalne patologije iz koje Srbija nikako da izađe. To je ona patologija koja je juče proizvodila tzv. vikend ratnike i druge ratne zločince, a danas se javlja u obliku profesionalnih navijača i rasta ekstremnih neonacističkih i klerofašističkih grupa. Odgovornost za činjenicu da postoje takve destruktivne grupe i da čak ni policija s njima ne može da izađe na kraj leži na Koštunici i na svim onim postoktobarskim političkim snagama koje su sprečile da dođe do diskonitinuiteta s Miloševićevim režimom i onemogućile svestrano suočavanje s prošlošću i sa zločinima počinjenima u naše ime. Ako ne dođe do zaokreta - npr. tako što bi se Demokratska stranka suočila s korenom problema (a to je malo verovatno) – ne mogu se očekivati nikakve novine, Srbija će sve dublje tonuti u blato i u izolaciju i sve će se više pretvarati u koloniju Putinove Rusije.
Kakva je atmosfera danas u Srbiji?
Atmosfera u Srbiji danas je izrazito nepovoljna, a nju može da ilustruje sadržaj jedne sms poruke koja ovih dana kruži po zemlji: “Otvaranjem ove poruke ubili ste Šiptara (pogrdan naziv za Albanca). Sudeći po vašem osmehu, vidi se da ste uživali. Šaljite ovaj sms dalje! Vratimo Srbima osmeh na lice! Živela Srbija!”.
Rat niskog intenziteta: danas je u Srbiji na delu rat niskog intenziteta protiv onih koji ne prihvataju nacionalni konsensus kakav formulišu nacionalisti u Vladi i u opoziciji, svi oni koji slede misao “oca nacije” Dobrice Ćosića da u 'ratu uvek dobijamo, u miru uvek gubimo';
To je stalno vođenje rata - drugačijim sredstvima (jer im nije dozvoljeno da haraju, ubijaju, etnički čiste izvan granica Srbije kao 90-tih) dovodi do:
- uspostavljanja prostora za nekažnjeno i nekažnjivo nasilje; to je posledica klime glorifikacije ratnog nasilja i zločina iz 90-tih na svim nivoima;
- klime vanrednog stanja – ona se permanentno priziva u skoro svim institucijama vlasti: Vladi, Skupštini pa i od strane SPC-a:
- agresije iznutra – to se očituje u tome što država (najčešće preko „nekontrolisanih“ ekstremističkih elemenata) ugrožava bezbednost svih ljudi, posebno onih koji se zalažu za ljudska prava, itd.
- ograničavanja slobodu kretanja, slobodu mišljenja i kritičkog duha: sa nivoa institucija poziva se na nasilje, pa i na fizičku eliminaciju drugačije mislećih – to više ne čine samo klerofašističke organizacije nego i neki ministri u Vladi Srbije, naročito V. Ilić.
- proizvodnja neprijatelja/ica: demonizacija, i diskreditovanje i kriminalizacija aktivistkinja za mir i ljudska prava traje od početka devedesetih godina. Međutim, ova kampanja je u Srbiji pojačana nakon ubistva premijera Z.Đinđića, a posebno od dolaska na vlast sadašnje vlade Srbije pod vođstvom Vojislava Koštunice. Raznim vidovima nasilja i represije izložene su pre svega braniteljke za mir i ljudska prava koje se zalažu za diskontinuitet za zločinačkom prošlošću, zahtevaju istinu o zločinima počinjenim u naše ime smatrajući da bez toga nije moguće postiči pravedan i stabilan mir, kao i vladavinu pravu i demokratiju;
- održavanje klime stalne opasnosti, pretnji, zavera: lik neprijatelja je najvažnije opravdanje represije. Stoga se podižu optužbe za 'nacionalnu izdaju', za rušenje 'ustavnog poretka': pre svega u medijima koje kontrolišu organi bliski Vladi Srbije ili ultradesničarska nacionalistička Srpska radikalna stranka; takve kampanje stvaraju klimu za odstrel i linč pojedinih braniteljki ljudskih prava i istaknutih predstavnica/ka civilnog društva. Ovo se posebno očitovalou u poslednjih nekoliko meseci i povezano je i sa rešavanjem definitivnog statusa Kosova, a kulminira sadau vezi sa proglašenjem nezavisnoti Kosova;
Koji je cilj rata niskog intenziteta?
- prebacivanja krivice na 'domaće izdajnike' proizvodnjom 'žrtvenih jaraca': njih se okrivljava za celokupno stanje, promašaje, itd. ili za rušenje 'ustavnog poretka' (za gubitak Kosova) sa ciljem slamanja integriteta grupe ili pojedinki;
- horizontalna represija: državni aparat nije primarni izvor represije i kontrole, već u budnosti učestvuju građani, komšije - mehanizam potkazivanja,
- mehanizma društvene sramote: čuvanje građana od 'opasnosti' i 'društvene sramote' (oličene u nama izvan konsenzusa) što te 'građane' navodi da se sami obračunavaju sa braniteljima/kama ljudskih prava...
- represije nad intimom – to je proizvodnja socijalne smrti: represivna strategija isterivanja iz 'normalnog života', udar na privatni život sa ciljem prozvodnje još veće ranjivosti, emocionalne nesigurnosti i nebezbednosti, ugrožavanja sposobnosti za akciju i promene;
- osujećivanja ili uništavanja svakog oblika samoorganizovanja ili građanske solidarnosti: politička represija ima za cilj da se unište mreže solidarnosti, da se uvede kontrola nad 'unutrašnjim neprijateljima'
Kakvi su pogledi/stavovi civilnog društva i ženskog pokreta (itd.) ?
Civilno društvo u Srbiji suočava se, dakle, s ozbiljnim problemima i izazovima, jer je na delu pokušaj da se pod izgovorom ugroženih nacionalnih interesa zbog gubitka Kosova uspostavi autoritarna vlast i da se obnovi etnička homogenizacija stanovništva po uzoru na Nemačku 30-ih godina i na Srbiju u vreme dolaska Miloševića na vlast.
Bez suočavanja sa zločinačkom politikom i bez uspostavljanja reza s politikom i vrednosnim sistemom koji je doveo do ratova (a koji simbolizuju imena S. Miloševića i V. Šešelja, koji je i danas predednik Srpske radikalne stranke), nema nikakve nade za Srbiju. Toga je svestan onaj deo civilnog društva u Srbiji koji nije to samo po imenu već i po vrednostima koje zastupa i po aktivističkom angažmanu usmerenom na suočavanje sa prošlošću, koje mora da dovede do katarze. Civilno društvo u Srbiji, uključujući svakako i Mrežu Žena u crnom Srbije koja je sastavni i konstitutivni deo civilnog društva, saglasno je oko toga da moramo da i dalje zahtevamo odgovornost za rat i ratne zločine, kažnjavanje svih nalogodavaca, izvršilaca i propagatora zločina učinjenih 90-ih godina prošlog veka, jer bez toga nema ni budućnosti.
Moramo još intenzivnije da nastavimo da se zalažemo za menjanje vrednosnog sistema:
- da se suprotstavljamo relativizovanju zločina i normalizovanju nasilja,
- da nastavimo da negujemo vrednosti solidarnosti, da jedni/e drugima pružamo podršku,
- da zajedno pokrećemo akcije, jačamo solidarne koalicije, kako protiv poricanja zločinačke prošlosti tako i protiv politika isključivanja drugih i različitih, protiv fašističkih i klerofašističkih tendencija, homofobije, mržnje, nasilja, svih vidova diskriminacije,
U tom cilju organizacije civilnog društva ovih dana zahtevaju političku i svaku drugu odgovornost premijera Koštunice, ministra Ilića (koji je u više navrata podržao nasilje i pozivao na nasilje) i ministra prosvete Lončara (koji je naredio da se škole 21. februara zatvore, kako bi učitelji i profesori mogli da učestvuju na mitingu, a na taj način prepustio decu ulici i organizovanom nasilju, koje je svoju kulminaciju doživelo u večernjim satima tog dana na beogradskim ulicama), kao i drugih funkcionera koji su doprineli širenju atmosfere straha i nasilja.
Beograd, 25. februar 2008.
(Priredile:Marija Perković i Staša Zajović)
