Lino Veljak, filozof
Filozofski fakultet u Zagrebu
U srednjem veku postoji princip organskog jedinstva države i crkve. To znači da u jednoj državi nema prostora, osim u getu, za druge i različite. Svi koji žive u dotičnoj državi pripadaju državnoj religiji, bilo da je reč o katoličkoj, pravoslavnoj ili islamu. Jedna jedina istina važi na svim nivoima društva, a to je ona istina koju propoveda vladajuća crkva i koja se proučava u svim školama, za one malobrojne, koji imaju privilegiju da se obrazuju, a za one ostale, za običan narod, važi kao neupitna istina ono što ovlašćeni posednici istine uče i propovedaju. U takvoj državi, oni koji bi zastupali neka druga ili različita mišljenja, ne bi imali nikakvu mogućnost da opstanu, u najboljem slučaju bili bi proganjani, a mnogo češće, bili spaljivani na lomačama kao jeretici i izlagani drugim oblicima progona. Bilo je tu i tamo zemalja, u kojima su se neke manjine tolerirale, posebno ako su bile jako različite. To se odnosi, pre svega, na jevrejsku manjinu, ali ta tolerancija je bila najčešće isprekidana progonima i pogromima, pa čak i kolektivnim proterivanjima inoveraca. U svakom slučaju, ni u najtolerantnijim vremenima, inoverci nisu mogli imati građanska prava ili biti izjednačeni sa pripadnicima dominantne ili službene veroispovesti. Zatim postupno kreću procesi, koji rezultiraju time da poželjna veroispovest više ne znači nužnu pretpostavku za život u dotičnoj državi, a verska uverenja u sve većoj meri postaju privatna stvar svake osobe. Više se niko ne može proganjati zbog svojih verskih uverenja. To je dugotrajan proces, koji započinje u zapadnoj Evropi sa racionalizmom, a intenzivira se sa prosvetiteljstvom, dobija svoj politički izraz sa građanskom revolucijom, posebno u Francuskoj, a završava se uspostavljanjem sekularnog društva i laičke države. U međuvremenu se i ona jedna, jedina dogmatska istina, koja je osnovna za svaku organiziranu religiju, počinje dovoditi u pitanje i pojavljuju se različite interpretacije. Pritom, oni koji su zastupali različite interpretacije, nisu više završavali u tamnicama ili na lomačama, kao što je to u ranijem razdoblju bio obavezujuć slučaj. I ne samo to, nego se postupno javlja ili obnavlja skepticizam i agnosticizam, budući da ljudi ne mogu dobiti odgovor na neka tzv. krajnja ili zadnja pitanja, kao što su: pitanja o najvišem biću, o postanku sveta, o zagrobnom životu. Na ta i takva pitanja sa sigurnošću niko ne može odgovoriti, pa time i sama dogmatska istina gubi legitimetet. Više ne važi pravilo da budući da država i crkva propisuje da je to tako, onda obavezno svi moraju u to verovati i ne mogu i ne smeju ni na koji način sumnjati. To postupno nestaje, postupno iščezava. U međuvremenu se na tragu već spomenutog agnosticizma, javlja i ateizam, uverenje da se o božanskom biću sa velikom verovatnošću ili sa potpunom sigurnošću može reći da ga nema i da ne postoje nikakve sile i sfere koje bi nadmašivale ovaj nama dostupan, iskustveni, ovozemaljski svet. Ukratko rečeno, nekog onozemaljskog sveta nema. Na tim pretpostavkama se oblikuje laička država - država u kojoj je religija privatna stvar svake osobe. Crkva, ne više jedna, nego sve moguće verske zajednice, odvojene su od države i država se ne meša u verska pitanja, osim u meri kada je to potrebno radi očuvanja javnog reda i mira. Tako se uspostavlja tzv. verska tolerancija, koja omogućava jednakost za sve, kako u pravima, tako i u obavezama pred zakonom. To vredi za one koji zastupaju ateizam, agnosticizam, onu ili ovu religiju. Laička država je jedan od rezultata ili pravni rezultat procesa sekularizacije, a sekularno društvo je ono društvo u kojem se muškarci i žene ne legitimiraju u svom javnom delovanju svojim verskim uverenjima ili verskom pripadnošću. Međutim, u razdoblju kada se sekularno društvo ugrožava, postaje sasvim normalno pitati nepoznate ljude da li poste i da li su se pričestili. Ovo su ozbiljni indikatori da je sekularni karakter društva doveden u pitanje. Da i ne pominjemo da verska, uz etničku pripadnost, postaje jedan od kriterijuma za prijem u državnu službu, čak i za stupanje na posao u privatnim firmama. To je ranih devedesetih zabeleženo u Hrvatskoj, a u novije vreme i ovde, od kada je DSS preuzeo značajnu ulogu u životu Srbije. Tu su na delu elementi desekularizacije društva. Pri tome, treba reći da alternativa ovoj klerikalizaciji i desekularizaciji države i društva, nije uspostavljanje ateističke države kao što je to u čistom obliku bio slučaj u Albaniji Envera Hodže, niti uzdizanje ateista na viši rang u odnosu na vernike i vernice, nego samo dosledno insistiranje na jednakosti svih ljudskih bića, bez obzira na njihovo versko opredeljenje i duhovnu opciju. U javnosti smo mi građanke i građani, a ne pripadnici i pripadnice određene etničke zajednice ili oni koji ispovedaju onu ili ovu vrstu religije, agnosticizma, ateizma ili neke drugačije duhovne orijentacije.
Kada se govori o ugrožavanju tekovina sekularizacije, te o retradicionalizaciji i reklerikalizaciji društva, osnovno je istaći da se radi o simfoniji ili sintezi interesa crkve i države. To je težnja crkava da obnove svoju moć iz starih dobrih vremena, kada je postojala jedna jedina istina i konzervativno- autoritarnih snaga u društvu, koje se žele legitimirati uz pomoć crkve. Tu se radi o uspostavljanju, jačanju i učvršćivanju moći. To podrazumeva kontrolu i ukidanje svega onoga što se suprotstavlja monopolu moći. Ne radi se ni o kakvim božanskim misijama, ni o ljubavi za narod, nego se radi o moći i interesima.
Srbi u Hrvatskoj moraju biti pravoslavni, nema više Srba ateista. Takvima nema mesta u vlasti. Jedina nevladina organizacija u Hrvatskoj koja okuplja, pre svega, ireligiozne osobe i afirmira ireligiozni pogled na svet, zove se „Protagora“ - udruga za zaštitu ireligioznih osoba i promicanje ireligioznih pogleda na svet. Ona se suprodstavlja rastućoj klerikalizaciji, posebno u sferi obrazovanja.
U Srbiji nakon 5. oktobra gotovo kompletan DOS se počeo utrkivati sa DSS za naklonost Srpske pravoslavne crkve. Proces pojačane klerikalizacije je zabeležen u svim tranzicijskim zemljama uključujući i Albaniju, gde je svaka religija bila zabranjena. U tim zemljama, nakon pada Berlinskog zida i početka procesa tranzicije, dolazi do karakterističnog povezivanja konzervativnih političkih snaga sa dominantnom crkvom. Ova potonja daje legitimitet onima koji razgrađuju tzv. komunizam, a ponekad daje legitimitet i onima koji predstavljaju reformirane komuniste, ali pod uvjetom da crkvi vrate imanja i daju materijalne privilegije. Dakle, crkva razmenjuje svoju podršku vlasti ili dominantnom delu vlasti za materijalne privilegije i uticaj u društvu. Crkve na neki način nadomeštaju autoritarnim strukturama stanovništva ono što im je ranije predstavljala partija. Onaj koji je ranije imao potrebu da sluša komunističku partiju, sada, kada nema komunističke partije, neće verovati Koštunici, nego veruje crkvi, patrijarhu, mitropolitima. Oni postaju novi duhovni autoritet za autoritarni deo stanovništva. To se pojačava u kontekstu jačanja fundamentalističkih tendencija u svim crkvama, svim religijama. Početak jačanja fundamentalizma u okviru katoličke crkve, poklapa se sa dolaskom pape Vojtile, a posebno kada ga je zamenio papa Benedikt XVI, nekadašnji šef komisije Kongregacije za nauku vere. U pravoslavlju ista vrsta fundamentalizma dolazi sa teorijskom osnovom iz Grčke i sa logističkom bazom u Moskvi. To je de facto isti fundamentalizam kao katolički, samo postoji nesaglasnost oko toga hoće li Rim ili Moskva, odnosno Vatikan ili Moskva biti centar. Oko ostalih stvari, kao što je uloga žena, reproduktivna prava, demokratske slobode, ljudska prava itd., nema nesaglasnosti.
Zbog čega u Srbiji to primećujemo tek u poslednjih osam godina? Milošević je instrumentalizirao SPC i ona mu je davala ograničenu podršku, a sa druge strane on joj je davao ograničen prostor, nije hteo deliti vlast sa crkvom. Ono što se u svim istočnoevropskim zemljama dogodilo devedesetih, u Srbiji se dogodilo tek 2001., zato jer je Milošević držao crkvu pod kontrolom i nije joj dopuštao da razvije sve svoje ambicije. Pokazalo se sa iznimkom Poljske da pokušaj klerikalizacije tih država i tih društava nigde nisu uspeli. Nivo religioznosti je naglo skočio i onda se počeo normalizirati i stabilizirati na nekim zapadnim vrednostima, koji je statistički niži čak od predratnih jugoslovenskih vrednosti. Poljska donekle predstavlja izuzetak. U Rusiji je situacija donekle usporediva s Poljskom, a šta će biti sa Srbijom videćemo. U zapadnoj Evropi postoje dve države, koje su u pogledu sekularnosti, daleko ispod evropskog proseka, a to su pravoslavna Grčka i katolička Irska. To su zemlje u kojima se, ne toliko formalno koliko faktički, mogu videti elementi teokratske države i gde sekularnost društva nije ni približno na nivou, koji je karakterističan za druge zemlje zapadne Evrope.
U Srbiji, od umešnosti SPC dosta zavisi hoće li Srbija: postati pravoslavna džamahirija, za šta postoje neke pretpostavke, ostati u relativno podnošljivim okvirima poluteokratske države ili će se početi približavati standardima zemalja istočno i zapadno od nje, kao što su Mađarska, Bugarska, Češka, Austrija, Slovenija.
Biljana Stojković, biološkinja
Biološki fakultet u Beogradu
Želim da iznesem neka svoja iskustva, koja govore o narušavanju sekularizma u Srbiji. Najpre, ja sam ateistkinja i zbog toga što ne verujem i kritikujem religiju, neki ljudi automatski smatraju da sam netolerantna i da napadam religiozne ljude i njihova verovanja. Ja ne mislim tako. Mislim zapravo da je vera i verovanje privatna stvar svakog čoveka. Nisam završila na lomači valjda zato što je ova država još uvek sekularna, ali ne znači da neću jednog dana, kako stvari stoje. Drugo iskustvo koje me uverava da se sekularizam narušava u Srbiji, jeste na primer, moj svakodnevni susret sa crkvom koju vidim sa prozora. To je jedna nova, ogromna crkva na Novom Beogradu, koja me budi svako jutro i vikendom. To doživljavam kao atak na moj svakodnevni život. Treća stvar, koja ukazuje da se sekularizam ovde narušava, jeste upravo neprihvatanje Rezolucije 1580 Saveta Evrope, koja govori o opasnostima od uvođenja kreacionizma u obrazovanje. To je odličan dokument, koji se bavi napadima religijskih fundamentalista na obrazovanje. Njegova svrha nije dovođenje u pitanje prava na slobodu verovanja ili borba protiv vere, već ukazivanje na tendenciju da se vera prikaže kao nauka, te na potrebu odvajanja vere od nauke. Naši predstavnici nisu potpisali ovu rezoluciju i to je direktan atak na sekularnu prirodu naše države. Ministarstvo prosvete koje je pripadalo DSS, više godina unazad, nije želelo da se potpiše ovaj dokument, niti je dalo obrazloženje šta je sporno u njemu.
Ja sam ateistkinja, pre svega, zato što se bavim naukom. Znam da nauka ne može da dokaže nepostojanje boga, ali istovremeno, nijedna religija ne može da dokaže da bog postoji. Ja bih se pozvala na Bertranda Rasela, poznatog filozofa i matematičara i na ono što je on rekao u vezi sa postojanjem ili nepostojanjem boga. Dakle, prema Raselu, mogla bih da tvrdim da postoji jedna orbita oko sunca, po kojoj se okreće jedan leteći čajnik. U tvrdnju da postoji taj čajnik i da on ima svoju orbitu oko sunca može se poverovati. Ukoliko sam oprezna i kažem da je taj čajnik toliko mali i sićušan da ga ne možete videti ni sa najsavršenijim teleskopom, ne postoji način da se dokaže da taj čajnik postoji odnosno ne postoji. Dakle, vi možete da dokažete da ja nisam u pravu samo kada tvrdim da taj čajnik ne postoji. To je ta religijska zamka koja se postavlja i nauci. Makar imali milione dokaza da je evolucija realnost u prirodi, vama će religijski fundamentalisti reći, dobro, vi ste dokazali da ima evolucije, ali to ne negira postojanje boga. To je entitet koji mi ne možemo da opovrgnemo ni da dokažemo, nešto u šta možete samo da verujete. A ono što ne možete da dokažete, a u to verujete, postaje dogma. Takva predstava o bogu vas onemogućava da se uopšte bavite problemom postojanja boga. S druge strane, znamo da je nekada, kada ljudi nisu znali ništa ni o jednom fenomenu koji ih okružuje, bilo jako puno bogova. Kako je naučno saznanje napredovalo, kako su ljudi sve više i više razumevali fenomene, dolazi do redukcije broja bogova, da bi se taj broj sveo na jednog. Uzmimo danas bilo koju konfesiju, primetna je zamisao samo jednog boga, ili jednog entiteta. Ta redukcija broja bogova sa napretkom naučnog saznanja, vodi me jednom jedinom logičkom zaključku: u jednom trenutku znaćemo toliko mnogo, bar o tom materijalnom svetu, da neće biti potrebe da verujemo u jedan takav entitet. Potrebe zbog kojih ljudi veruju su više psihološke, nego materijalističke prirode.
Treba dodati i da je religija vrlo prilagodljiva. Kako stičemo nova saznanja, ona se njima prilagođava. Spremna je da se prilagodi svemu, samo ukoliko se ne dira u ideju boga. Razlog je jasan. Ideja je redukovana i svedena na personalnog boga, pa svako može doživljavati takvog boga na vrlo različite načine.
Ono što mene posebno zabrinjava je uvođenje religije u škole na velika vrata. To što se dešava je prilično strašno, jer se time buduće generacije indoktriniraju i guraju pravcem kojim žele ići naši vladari i naša crkva. Svi znate kako su naša deca prošla na međunarodnim testovima. Oni su sveznajuće neznalice, koje imaju apsolutno neupotrebljivo znanje. To su svetosavski standardi obrazovanja, gde se zapravo samo memorišu činjenice, a ne stimuliše njihovo povezivanje uz logičko mišljenje. Ovo poslednje je osnova nauke i naučnog saznanja, a potpuno je destimulisano kod nas. Nauka stvara slobodne ljude, ljude koji se služe logikom, koji umeju da povezuju stvari oko sebe, prosuđuju političke događaje itd. Takve ličnosti ne mogu biti izmanipulisane i slepo verovati u autoritete. Bojim se da mi stvaramo buduće generacije koje će biti poslušne mase i to je nešto protiv čega se treba boriti.
Htela bih da dodam da bavljenje naukom ne mora nužno da isključi religioznost, ali je to samo jedan psihološki aspekt. Na primer, prema jednom istraživanju u Americi, ima 30% religioznih naučnika, ali ih to ne opterećuje, niti utiče na njihov posao. Ovde je društveno korektno i vrlo korisno, ako vam naučnu monografiju osvešta patrijarh. Kod mene na fakultetu, imate osveštanu, blagoslovenu monografiju, gde su na prvim stranicama fotografije patrijarha i autora.
Bitno je reći da deca kada krenu u školu, imaju veću inteligenciju, nego kada završe prvi razred. To ukazuje na to da se u našem školstvu ubija radoznalost, razmišljanje, logika i sve ono što pogoduje razvijanju inteligencije kod dece.
Ono što me takođe nervira, jeste građenje crkava na svakom ćošku, pri čemu obdaništa nema. Crkva, s druge strane, stimuliše rađanje dece, koju nemate gde da ostavite na čuvanje. Nadam se da će se ta hipokrizija jednom urušiti u sopstvenim nelogičnostima.
Miodrag Kapetanović, matematičar
Matematički institut SANU
Nadovezaću se na Biljanino izlaganje i pokušati da ilustrujem svoj skepticizam u pogledu šansi za odumiranja religije anegdotom, vezanom za čuvenog danskog fizičara Nilsa Bora. Živeo je na selu i jednog dana dolaze mu u posetu poznanici, kad na kući - potkovica! Da li vi verujete da potkovica donosi sreću, pitaju ga začuđeno. Taman posla, kaže Bor, otkud vam to, pa to je čisto praznoverje. Ali vi je držite na kući, navališe gosti. A to, to nema nikakve veze, reče on, ma to je samo zato što kažu da potkovica pomaže i onima koji ne veruju!
Vera dakle, u raznim vidovima, vrlo je otporna. Zato je za slobodu mišljenja i razvoj nauke bitan odnos društva prema sekularizmu, ali sudeći po istorijskom iskustvu, matematika je tu najmanje ugrožena. Zašto je tako, ne može se sa sigurnošću odgovoriti, ali izgleda da ima neke veze sa prirodom ove nauke. Sa jedne strane, naime, još od svojih početaka matematika je imala važne primene. Tako je stara matematička disciplina geometrija u početku, kako joj i ime kaže, bila skup praktičnih metoda za merenje zemlje, što je naravno bilo od velike važnosti u plodnim dolinama Egipta i Mesopotamije. Sa druge strane, međutim, iz tog doba potiče grandiozno delo „Elementi“grčkogmatematičara Euklida (oko 300 godina pre n.e.), u kome ne samo što su sistematizovana nagomilana geometrijska znanja, nego su po prvi put izložena u vidu strogih dokaza: sve geometrijske činjenice izvode se na precizan, nedvosmislen način, iz malog broja unapred izabranih postulata, koji se smatraju osnovnim i očiglednim istinama. Time je geometrija, a kasnije i sva matematika, postala uzor i za druge discipline, kad je reč o preciznim i strogim dokazima. To se sve produžilo i u Srednjem veku, pa i kasnije (2+2 je uvek 4, zar ne!).
Stvari stoje znatno drukčije kada je reč o fizici, intimnoj prijateljici matematike i njenom razvoju u Srednjem veku, koji je u Evropi obeležen dominacijom katoličke crkve i teologije, tako da se čak i o filozofiji govorilo kao o sluškinji teologije (ancilla theologiae!). Naučno mišljenje tada se moglo razvijati samo u bliskoj vezi s teologijom, ali sa druge strane i u vidu preispitivanja teoloških dogmi. Pravi primer za to je tzv. heliocentrična teorija Nikole Kopernika (1473-1543), po kojoj se sve planete ravnomerno kreću po kružnim putanjama, u čijem je centru Sunce. Time se suštinski dovodi u pitanje, odnosno preokreće, hrišćanska teološka slika sveta (zato se i govori o kopernikanskom obrtu), koja, uprošćeno govoreći, tvrdi sledeće: u središtu svega je svemogući Bog koji je stvorio čoveka na Zemlji po svom obličju i kao glavni predmet svoje brige i milosti, pa sledstveno tome i sama Zemlja mora biti centar sveta tj. svemira. Iako sam Kopernik nije snosio posledice svoje teorije, inkvizicija je ubrzo shvatila opasnost tako da je njegov sledbenik Đordano Bruno svoja uverenja platio glavom, a Galilej je završio u doživotnom pritvoru. U osnovi je razvoj prirodnih nauka ipak tekao nezaustavljivo. Kao ilustraciju potpuno izmenjene atmosfere, nastale kao posledica Francuske revolucije, navodimo duhovitu izjavu velikog francuskog naučnika Laplasa (P.S. Laplace, 1749-1827). On je naime pred Napoleonom izlagao teoriju o nastanku svemira (poznatu pod nazivom Kant-Laplasova hipoteza) i na zabrinuto imperatorovo pitanje „A gde je u toj priči Bog“ ponosno odgovorio: „Sire, ta mi hipoteza nije bila potrebna!“ Ne ide sve ipak jednostavno i pravolinijski. Tako na primer vladajuća kosmološka teorija (fizikalna teorija o nastanku svemira), poznata kao big bengteorija, utvrdjuje da se svemir širi, dakle da je krenuo iz nekog početnog vrlo zgusnutog stanja, tj. da ima svoj početak. To je odmah pokušala da iskoristi crkva, tvrdeći da ako svet ima početak, onda ima i svog tvorca! Naravno, kao i u slučaju kreacionizma, reč je o zloupotrebi naučnih pojmova i činjenica i njihovim smeštanjem u sasvim drugi kontekst. Tim pokušajima kao da nema kraja, pa zato i otpor takvim shvatanjima mora biti stalan i uporan. Ja sam lično u tom pogledu optimista, mislim da su intelektualne i političke snage Srpske pravoslavne crkve zapravo ograničene i da u crkvi postoji pritajena strepnja da sadašnja privilegovana pozicija neće dugo trajati. Ono što ipak daje snagu ovoj vrsti klerikalnog pritiska, nažalost jesu sami naučnici i intelektualci uopšte. Uveren sam naime da broj obrazovanih ljudi u Srbiji koji se slažu s Biljanom nikako nije mali, ali je nevelik broj onih koji su spremni da svoje stavove odlučno brane. Biti oportunista, izbegavati važne teme, smatra se vrstom političke mudrosti.
Priredila
Snežana Tabački
