Žene u crnom su dana 12. maja 2012. posetile Bratunac i prisustvovale ukopu/dženazi posmrtnih ostataka ubijenih Bošnjaka i Bošnjakinja za vreme rata u Bosni i Hercegovini.
Kao i svake godine, a pogotovu na tim strašnim mestima, bude nesnosno vruće vreme. Kada smo ulazile u ograđeno mezarje, redari su sklanjali ljude, da bi nam prokrčili put, predstavljajući nas uz svo uvažavanje, govoreći, ovo su Žene u crnom, dok su nam se ljudi zahvaljivali na dolasku.
Tog dana bio je ukop 34 posmrtnih ostataka, među njima i dvoje dece iz iste porodice.
Posle polaganja venaca u kome smo i mi učestvovale, preko mikrofona se pre čitanja imena žrtava, okupljenima obratilo sa osvrtom na trenutnu situaciju:
„Rat i dalje traje, zločinci se kreću slobodno i nekažnjeno, iako se vratilo 35% proteranog bošnjačkog stanovništva. Skoro svi su nezaposleni, ne mogu da rade u institucijama, osećaju se i dalje isključeno, diskriminisano, svakodnevno doživljavaju bojkot i izolaciju.“
Žene su nam čestitale na hrabrosti što smo se suprodstavile našoj akciji protiv rehabilitacije Draže Mihailovića, što su videle na televiziji.
Dok smo sedele sa ženama, stalno su se brinule o nama.
Jednog momenta je došla Nura i rekla da je Rufejda, naša prijateljica posle 17 godina našla kosti svog sina jedinca. Uputile smo se ka njoj. Prvo što nam je rekla je da je to njegova druga smrt, i da je umrla poslednja nada: „On više neće doći. Ono što me je držalo više ne postoji.“ To je ostavilo snažan utisak na nas. Rufejda je bila povijena, utučena i sva u suzama. To mi je bilo prvi put da sretnem jednu majku dan posle nakon identifikacije posmrtnih ostataka. Jednog momenta je podigla glavu i izjavila mi saučešće, rekavši da me je sanjala. Kada sam je upitala da li sam joj dobra u snu, ona mi je odgovorila: „Da, molila sam Alaha danonoćno da ga pronađem živog ili mrtvog, ali sam sada izgubila svaku nadu da će se pojaviti. „Našli su mi kosti bez glave, bez šaka, bez stopala, a sad su mi obećali da će mi pronaći neki dio odjeće, tako bih bila uvjerena da je to on.“
Sve do povratka nazad a i nakon toga, bila sam pod tim utiskom, saosećajući sa njom.
Nakon Bratunca, otišle smo u posetu kod naših prijateljica Nure i Refije, koje žive u selu Bajramovići.
Njih dve su povratnice, koje žive potpuno same, deleću jedna sa drugom sve što im je ostalo od života, uključujući i uspomene o njihovim najbližim o kojima najviše i pričaju.
„Svi nas pitaju zašto samo o tome pričate (o stradanju), a mi im kažemo: „Ali nemamo o čemu drugom da pričamo i nema drugih sjećanja nego na rat.“
One su nam u razgovoru rekle: „Nadale su se da će nas UNPROFOR zaštititi. Prilazile smo njima, tražeći zaštitu, a oni su dva moja sina predali Mladiću. Takođe su mi ubili trećeg sina i muža Hasana. (Nura).
Refija nam je ispričala svoju priču da su joj ubili dva sina i muža, a za razliku od Nure, koja je pošla šumom, ona je u Potočare sišla glavnim putem. Tu su se razdvojile, ali ih je na kraju život ponovo spojio da dele zajednička sećanja.
Ljiljana Radovanović za Žene u crnom
