Janja Beč
16. maj 2012. predavanje održano u prostorijama Žena u crnom
O sebi - Ja sam otišla, to je bio moj izbor, ja sam dezerterka, dezertirala sam taj rat
Ja sam od početka bila u antiratnom pokretu u Novom Sadu, ne dugo, zato što sam otišla januara 1992, kao jedna od 200.000 ljudi iz Vojvodine, ali se o tim ljudima ne govori. Oni su zamenjeni sa 400.000 novih ljudi. To je 10% populacije i predstavlja jedno tiho proterivanje.
Neću da govorim o Hrtkovcima koji su jasan slučaj. Nesrpsko stanovništvo je bilo zastrašivano, manipulisalo se preko straha; ljudi su oterani tako što su ostajali bez posla, kuće su prodavane. Ja ne pravim komparaciju, ja ne kažem da je to isto, ali se nešto slično događalo u Nemačkoj. Pre oštrih mera represija i nasilja, ljudi su pod strahom odlučivali, a to je uvek bilo izazvano konkretnim sutuacijama, preko zastrašivanja je slata poruka. Takođe, Vojvodina ima i neistraženo to da je pola miliona Nemaca proterano posle Drugog svetskog rata.
O genocidima - Genocid nije počeo u Srebrenici, već se tu završio
Abeceda genocida je da je genocid zločin države. Vi bez državnih institucija to ne možete da napravite. I imate pitanje tokova novca. Neko to mora da plati. Poricanje genocida, minimiziranje ili povećanje broja žrtava jeste strategija države. Vi to morate da isplanirate, a rat se priprema od tri do deset godina, a ne za nedelju dana, nego godinu dana. On može da se spreči. Genocid se odvija u osam faza. Genocid može da se zaustavi i spreči u svakoj fazi. Genocid je planiran. Važni su strategijski ciljevi, kontekst, a ne izdvojeni slučajevi. To znači da genocid nije počeo u Srebrenici, već se tu završio. Isto tako, to znači da je etničko razdvajanje bio prvi cilj, a ne posledica rata.
Na primer i jermenski genocid, koji je počeo 24. aprila 1915. ubijanjem elite u Konstantinopolju, još uvek se poriče. Turska je kao država sa svojom moći, kao što to inače rade vojno policijske države, koristi najnezamislivije metode kako će da reinterpretira jermenski genocid. U Turskoj do dan danas nisu priznali genocid. Koristili su državne fondove, koristili dokaze da se genocid nije desio, kupovali su senatore po Americi, decenijama su radili i dalje rade. Teorijski posmatrano, tih oblika poricanja ima 12.
Ratni zločini, genocid i sećanja - koreni zla, ja hoću da razumem
Ja sam 2002. počela da predajem na fakultetu u Bolonji, koji je svoj postdiplomski studij imao u Sarajevu. Kurs se zvao „Ratni zločini, genocid i sećanja“, a podnaslov je bio „Koreni zla, ja hoću da razumem“. Koreni zla je ime jedne od bazičnih knjiga sa mog kursa, koju je 1986. objavio Ervin Štaub, ta knjiga je temelj na kome se razvijalo to znanje. Većina ljudi time ne želi da se bave, jer je to teško.
Prvo je nivo informacije, da se zna da se to desilo. Sledeći nivo je znanje. Treći nivo je razumevanje, a četvrti nivo je empatija.
Ja verujem da znanje pomaže da razumemo korene zla. Ja hoću da razumem je od Hane Arent, koja je o tome pisala posle holokausta. To je pokušaj da se razume kako je to bilo moguće. Koreni zla nam omogućavaju da shvatimo kako je to uopšte moguće. Makijaveli je rekao da ljudima možeš upravljati na dva načina: preko ljubavi i straha. Mnogo je lakše preko straha, jer je ljubav predvidiva, a strah je nepredvidiv. Razumeti mehanizme zla, kako su se ljudi plašili, kako su ubijani, kako su ljudi potplaćivali. Kako pratiti tokove novca naučio nas je sudija Đovani Falkone. Na primer, pratila sam optužnicu Mladiću (maj 2012.) i mislila sam „kako je to bilo moguće?“ Kada su svojevremeno zabranjeni letovi iznad Sarajeva, avionske bombe, koje je pripremila VRS, a onda ih u kratkom roku pretvorila u bombe koje mogu da se bacaju sa brda, dokazuju tu zločinačku nameru. Te bombe su bile napravljene u Srbiji i zime se dokazuje saradnja sa Srbijom. To govori o monstruoznosti projekta, a sa druge poništava bazičnu premisu projekta koji je nastao ovde, a to je da se o tome neće saznati.
Moj pristup je da pored teorijskog, kurs bude interdisciplinarni i komparativni: imali smo film, literaturu, pravo, poeziju, muziku, psihologiju, sociologiju. Imali smo i priče preživelih.
Moj teorijski pristup problemu je funkcionalistički, a to znači da mislim se desi puno stvari da bi moglo doći do genocida. Ovaj pristup pretpostavlja mogućnost zbivanja velikog broja neplaniranih stvari. Samim tim, mi smatramo da se genocid mogao sprečiti u svakoj od njegovih osam faza. Mi verujemo u aktivizam, a ne u atavizam.
S druge strane, postoje intencionalistički pristup čiji teoretičari tvrde da je svaki genocid bio namera od prvog dana.
Ja ne koristim reč pomirenje, zato što je to hrišćanska reč, u islamu, u judaizmu, budizmu, hinduizmu, to ne postoji. Maje u Gvatemali, koriste reč izlečenje, isceljenje. U Kambodži koriste reč isceljenje. U holokaustu se podrazumeva da onaj ko je učinio zlo, on prilazi, da povređenom kaže da se to desilo, to je prvo. Prvo je priznanje da se to desilo, jer većina poriče. Najgori trenutak je kada žrtva, kao što je Hatidža Mehmedović, pod takvim pritiskom, pomisli, da se to nije desilo. To je moguće zato što je bazična koncepcija zločinačkog poduhvata prema Bosni bila „to ćemo mi da sakrijemo“, ali male grupe i pojedinci su pomogli da se zločini otkriju.
Uloga obrazovanja žena
Ja se vama divim zbog vašeg kontinuiteta, to najdublje poštujem. Ako iko ovde u ovom regionu ima moje duboko poštovanje, i gde se ja osećam da pripadam, to je vaša grupa. To je priča o kontinuitetu i doslednosti. Margina nam daje jasnoću misli i oštrinu uma. U vašem radu sa ženama, obrazovanje je važno, jer samo se obrazovanjem žena menja zajednica.
Priredili: Marija i Miloš za Žene u crnom
