Dana 5. oktobra 2004. godine, dvojica mladih gardista ubijeni su u kasarni u Topčideru, u Beogradu. Žene u crnom su planirale dva događaja za 5. oktobar 2013. da obeleže devetu godišnjicu počinjenih ubistava. Mladi gardisti (Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović) služili su redovni vojni rok 2004. godine kada su bili ubijeni od te iste vojske, da bi se sakrilo da su videli ratnog zločinca Ratka Mladića, dok ga je srpska vojska krila u kasarni u Topčideru. Činjenica da ni devet godina posle ovog događaja nije bilo sudskog procesa predstavlja izuzetan primer nedoslednosti pravne reforme u Srbiji. Nepostojanje političke volje da se preuzme odgovornost pokazuje da vojska svesno prikriva ovaj zločin.
Danas, na taj dan, 5. oktobra 2013. u 09:30, Žene u crnom su, zajedno sa aktivistkinjama Žene Srebrenice i majkom Mejrom Dautović (čiji su ćerka Edna i sin Edvin ubijeni u logoru Omarska, 1992.), posetile Topčider iskazujući svoju solidarnost i podele tugu sa porodicama ubijenih gardista. Majke su rekle da je vojska ukrala živote njihovih sinova. Jedna od majki je kroz suze na mestu zločina ponavljala: „Proklinjem te, vojsko. Ti si mi zauvek uzela sina.“ Rođaci vojnika koji su otišli na služenje vojnog roka u mirnodopskom periodu, došli su iz cele zemlje da zapale sveće. Za ove porodice, ono što je trebalo da bude služenje redovnog vojnog roka, pretvorilo se u noćnu moru kada su izgubljeni životi njihovih sinova.
Posle ove komemoracije, oko dvadesetak aktivistkinja i aktivista Žena u crnom je otišlo u Belu Reku da posete Rosu i Janka, roditelje Dragana Jakovljevića. Ovde smo stavile vence na njegov grob, stajale u tišini i tuzi i upalile sveće za mir i sećanje. Posle posete groblju ova grupa aktivistkinja je otišla u porodičnu kuću Jakovljevića, gde je usledio dug razgovor o tome šta se zaista desilo kada je Dragan ubijen. Iako je već dosta stvari izašlo na videlo i iako su ljudi svesni da vojska prikriva ovaj događaj, još uvek postoji mnogo nepoznatih činjenica, uprkos tome da smo bile u Beloj Reci, istraživale i pratile novinska izveštavanja. Janko je s puno detalja objašnjavao svoju dosadašnju borbu za pravdu sa političarima, medijima, advokatima. Posle kafe, porodica Jakovljević je pripremila ručak, a zatim su Žene u crnom razgovarale o planovima i daljim koracima pre sudskog postupka i dogovorile se za vreme sledećeg sastanka.
Iako je ovo bio emotivno izazovan dan, ispostavilo se da je bio izuzetno srčan i da je, što je najvažnije, bio direktan izraz solidarnosti sa porodicama koje su izgubile svoje sinove od vojske sopstvene zemlje u mirnodopskom periodu. Ovo je takođe bio važan dan za antimilitaristički otpor Žena u crnom institucionalnoj militarističkoj politici Srbije, koja ne vodi računa o civilima, već ugrožava njihove živote, u nameri da prikrije režimske ratne zločine i zločince.
Napisala: Sofija Vrbaški
5. oktobra 2013.
