Povodom 22. godišnjice zločina u Lovasu, grupa od nas osam aktivistkinja i aktivista Žena u crnom iz Beograda, posetila je ovo slavonsko selo – jedno u nizu mesta zločina počinjenih u naše ime.
Prvo smo položile suzu sa natpisom „Nikada nećemo zaboraviti zločine u Lovasu“, na minskom polju, jednog od mesta u selu, u kome su ubijani hrvatski civili.
„Najstrašnije od svega što sam pomislila na tom mestu bilo je to kako su sve to mogli da urade tim ljudima.“ „Pomislila sam na početak rata. Kako su ljudi odavde išli preko granica u druge države. Setila sam se JNA, koja je sve to počela i u svemu tome učestvovala.“
Kolona meštana je iz centra sela križnim putem došla do minskog polja.
„Momenat kada je kolona prilazila, videla sam žene u crnini. I to ne prolazi. Bol neće proći.“
Jedna mala grupa žena je pevala jednu crkvenu horsku pesmu.
„Jako je teško da se povrati suživot i poverenje.“
„Žene su govorile da ih je kako godine prolaze sve manje.“
Tu, na minskom polju smo upoznale Ginu, ženu koja je preživela i koja nam je rekla: „Šešeljevci su nam rekli da je to osveta za Jasenovac. Ja znam da su u Jasenovcu ubijale ustaše, a ja nemam nikakve veze sa njima.“
„Gina nam je rekla da se ona vraća u Vukovar na protest protiv ćirilice i to mi je pokazalo da se atmosfera nije promenila. Rekla nam je da njoj ne smeta ćirilica kao pismo, ali joj smeta što se ćirilicom piše „Ovo je Srbija“ na mestima u Vukovaru, po kojima su ljudi ubijani.“
Kasnije, dok smo se vozile u centar sela, kako bismo na spomenik položile drugu suzu, Gina nam je rekla da danas drugi ljudi pate, kao što su Palestinci i Kurdi. „Nema veze što ih ne poznajem ali mi ih je žao. Ja bih bila spremna da preuzmem patnju na sebe, samo da više ne bude rata.“
Kroz razgovor sećale smo se:
„Setila sam se tenkova koji su krenuli iz Beograda i ljudi kako su bacali cveće.“
„To je bila okupacija. Bila je to invazija iz Beograda. Bio je to rat protiv civila.“
„Vukovar je bio radnički grad.“
„Oni su time što su ubijali, ubijali su ideju o suživotu. Time su brisali zajednička sećanja.“
„Ovaj susret je pokazao da su ljudi otvoreni i da imaju potrebu da ispričaju priču o tome šta se njima desilo.“
Posle polaganja treće suze na groblju, na kome su iz masovne grobnice iskopani posmrtni ostaci ubijenih meštana, otišle smo u vrtić, gde je organizovana dodela zahvalnice Nataši Kandić.
Ona je ispred Fonda za humanitarno pravo, učinila sve što je bilo u njenoj moći da se u Specijalnom sudu u Beogradu, održi suđenje za ratni zločin u Lovasu. U svom osvrtu na priznanje, ona je rekla da je to bio rat za teritorije.
„Sve su žene rekle u jednom malo razgovoru da za njih veliki značaj imaju suđenja. One imaju potrebu da se njihova pravda zadovolji.“
Na kraju susretu su nam žene poručile da im naši odlasci u Lovas puno znače.
Staša, Ljilja, Barči, Borka, Mara, Violeta, Goran, Miloš
18. oktobar 2013.
