Kako neko gradi mir kada oni koji ga okružuju postojeće stanje kvalifikuju kao zadovoljavajuće? Kako neko transformiše postojeće stanje iz konfliktnog u post-konfliktno? Aktivistkinje na Balkanu prate nove trendove uključujući ekonomske reforme i korake prema Evropi, ali govore o devedesetima sa izvesnom dozom nostalgije. One tvrde da prostor za akciju zavisi od jedinstva pokreta kao i činjenice da li je spreman da se suoči sa teškoćama i da kritikuje.
“Iako je bilo mnogo teže pre dvadeset godina, ipak je bilo romantičnije. Imale smo zajednički cilj: da zaustavimo rat i da svrgnemo režim. Naša moralna obaveza odnosila se na žrtve zločina počinjenih u naše ime”-kaže Staša Zajović u ime Žena u crnom iz Beograda. Vremenski period od početka rata na teritoriji bivše Jugoslavije, na ovamo, imao je samo poneke trenutke optimizma za ženski pokret, ali se uglavnom okarakterisao izneverenim očekivanjima. Nije lako kreirati demokratsko, rodno ravnopravno društvo kada su na vlasti uglavnom isti oni ili iz iste strukture koja je propagirala ratove devedesetih. Svaka zemlja ima svoje specifične izazove, ali u velikoj meri, mirovne aktivistkinje iz Bosne i Hercegovine, sa Kosova i iz Srbije dele analizu njihovih savremenih društava.
Vedrana Frasto iz organizacije CURE, iz Sarajeva, je pričljiva i energična. Ona smatra da je teško izgraditi društvenu angažovanost vezano za mirovnu tematiku.“Danas su ljudi manje zainteresovani, umorni su od praznih obećanja političara, njihova apatija raste, jer političari rade sve što je u njihovoj moći kako bi ih podelili.“ Aktivistkinje ove organizacije putuju širom zemlje, drže radionice sa mladim devojkama, koriste kulturu, ulične akcije i društvene medije u cilju pridobijanja ljudi.
Bosna i Hercegovina se sastoji od dva entiteta: Federacija i Republika Srpska. U prvom su Bošnjaci i Hrvati većina, dok su u drugom Srbi. Ove podele i komplikovani politički sistem Bosne i Hercegovine usložnjavaju rad ženskog pokreta na nacionalnom nivou, jer sve je drugačije, od zakona do sistema socijalnog osiguranja. Sporazum u Dejtonu iz 1995. godine uspostavio je političku ravnotežu moći baziranoj na etnicitetu, tako da oni koji su na vlasti nisu zainteresovani za promenu sistema.
Gordana Vidović je aktivna u malom gradu Modriči u Republici Srpskoj. Njena organizacija Budućnost postigla je veliki uspeh u borbi protiv nasilja nad ženama, ali sada ona želi da više doprinese istinskoj izgradnji mira u svojoj zemlji.
“U periodu neposredno po završetku rata, bilo je izuzetno opasno uključiti se u mirovni aktivizam. Samo nekoliko nas koje su najhrabrije, protestvovale smo protiv nacionalnih vođa. Oni su pokušali da nas zaustave pretnjama, izbacivanjem naše dece iz škole, zabranjujući nam da se okupljamo oduzimajući nam lična dokumenta i špijunirajući nas. Ali, ja mislim da je to ipak bilo plodonosnije vreme. Širile smo ideje o miru i demokratiji i nadale se da će naš otpor prerasti u snažan pokret i jačati,” seća se ona.
Ona dodaje i to da ženske organizacije Bosne i Hercegovine u manjoj meri postavljaju pitanja u vezi sa ratovima devedesetih, nego što to čine organizacije iz Srbije. U Bosni su, kako ona objašnjava, više orijentisane na neutralna pitanja kao što je nasilje nad ženama i jačanje uloge žena u javnoj sferi, ali bez spominjanja kontroverzi i nerešenih pitanja iz rata. Ona tvrdi da je jedan od razloga zbog čega ženske organizacije iz Bosne sarađuju tako dobro među sobom, upravo ta činjenica. To su pitanja vezana za ratna događanja i nacionalnu pripadnost, koja još uvek predstavljaju pretnju miru.
“To je nepisano pravilo-mi idemo linijom manjeg otpora…Da bismo se pokrenule iz ovog ćorsokaka i uticale na promene u dugoročnom smislu, moramo se drznuti da dotaknemo teška pitanja i da budemo naporne i spremnije na skepticizam političara i građanstva u kratkoročnom smislu,” rekla je Gordana.
Važno je biti dosledna idealima
Kada Gordana Vidović govori o hrabrosti srpskih organizacija da pokreću teška pitanja, pre svega misli na Žene u crnom. One su osnovane kao organizacija u oktobru 1991. godine, kao širenje već postojeće međunarodne mreže antimilitarističkih i feminističkih organizacija sa istim nazivom. Ono što ih izdvaja je crna odeća koju nose njene aktivistkinje i aktivisti i ulične akcije-manifestacije u tišini i poruke istaknute na banerima i simbolima. Ove poruke u Srbiji su u najvećem delu u čast građana, palih žrtava pred razjarenim paramilitarnim i jedinicama srpske vojske. Žrtve srebreničkog genocida se poštuju kao i žrtve u Hrvatskoj i na Kosovu. Ono što obznanjuju članice i članovi Žena u crnom je parola-“Ne u naše ime.” One/i zahtevaju odgovornost srpske države i procesuiranje ratnih zločinaca. One/i to vide kao čišćenje sopstvenog dvorišta. Od početka do danas, organizovale su oko 1,500 uličnih akcija. Staša Zajović kao koordinatorka organizacije, smatra da je masovni otpor na koji su naišle/i još više ujedinio organizaciju.
“U to vreme postojala je snažna mreža, solidarnost, jasno političko jedinstvo među anti-nacionalističkim organizacijama. To je bilo pre nego što je donatorska zajednica stvorila klimu rivaliteta koja je sada na snazi. Osim toga, međunarodna solidarnost sa nama je bila izvanredna i mnogo nam je pomagala. Danas, kada je finansiranje od strane donatora preusmereno na druge regione u svetu, je mnogo teže,” kaže Staša Zajović. Politika međunarodne zajednice uticala je na civilno društvo na Balkanu, tvrdi ona. Ona to vidi kao stvaranje takmičarskog duha između organizacija, ali je isto tako omogućilo ostvarenje nekih jako važnih inicijativa.
“Danas je lako obezbediti sredstva za bavljenje pitanjima koja se tiču primene formalnih standarda Evropske Unije, a to su pitanja koja pogoduju državi i njenoj želji za integracijom, ali koja u suštini doprinose ostanku elite na vlasti. Iako može biti razumljivo zašto neke organizacije prihvataju finansiranje projekata na taj način, u njihovoj borbi za opstanak, to slabi kredibilitet i autonomiju civilnog društva. Stvara elitističko civilno društvo, bez ikakve veze sa realnošću,” kaže Staša Zajović i brzo dodaje:”Prostor nije nešto što smo zauvek zadobili, to je nešto što preuzimamo i razvijamo. Važno je da ne dopustimo da nas vode projektni trendovi koji su trenutno u modi. Trebamo se držati moralnih i političkih principa, a istovremeno razvijati nove, dugoročne načine zajedničke saradnje kroz solidarnost, ne očekujući da će rezultati odmah uslediti. Ja mislim da je to dobar recept.”
Od humanitarne pomoći do zastupanja
Te 1993. godine, švedski narod imao je oči uprte u kršenje ženskih ljudskih prava žena Bosne i Hercegovine, uveliko i zbog peticije protiv rata koja će kasnije postati temelj organizacije Kvinna till Kvinna (Žena ženi). U početku se rad ove organizacije u regionu baziro na stvaranje pristojnih uslova za život žena i dece izbeglica. Ali, uskoro je podrška pružena antiratnim i antinacionalističkim inicijativama koje su pokretale žene Kosova, Makedonije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije. Veoma važan deo te pomoći je bilo stvaranje prostora za susrete, sigurnih lokacija gde se žene mogu okupiti i diskutovati o onom što se događa u njihovim zemljama. Ova mesta za susretanje omogućila su ženskom pokretu da boreći se protiv rata postane regionalni pokret, osvajajući sve veći javni prostor u kom će se čuti glasovi žena.
Hanna Sallstrom, Regionalni menadžer za zapadni Balkan u okviru grupe Kvinna till Kvinna, opisuje kako se podrška koju je ova organizacija pružala, paralelno menjala sa lokalnim ženskim organizacijama Balkana. Od zadovoljenja hitnih potreba i pružanja psiho-socijalne podrške, organizacija se sada preusmerila na pomoć u pogledu zastupanja i monitoringa primene zakona.
“Možemo videti veliki progres u formalnim oblastima. To je delimično rezultat koračanja države ka pristupanju Evropi, ali u velikoj meri to je zahvaljujući upornom radu ženskog pokreta,” kaže Hanna Sallstrom. Ono što se nije promenilo je dugoročna perspektiva Kvinna till Kvinna-e. Polazna ideja o važnosti šireg ženskog pokreta, sa mešavinom organizacija koje rade na različitim pitanjima i na razne načine kreirajući održiv mir, ostaje ista. Kao što je isti i naglasak na facilitiranju mesta susreta i umrežavanja.”
Važna je sadašnjost.
Čini se da su dve stvari presudne za prostor aktivističkog rada: jedna je stepen podrške na koju nailazi, a druga je stepen otpora, kako od spolja, tako i unutar pokreta. Feministički pokret se uveliko proširio u poslednjih dvadeset godina, kada se sastojao od feminističkih elita u velikim gradovima. Danas su njegova baza, kao i rasprostranjenost, mnogo veći. U slučaju Žena u crnom, koje je režim devedesetih demonizovao, mnoge žene su se plašile da im se pridruže, strahujući od represalija. Danas je otpor drugačiji. Prilagođavajući se Evropskoj uniji, vlasti su morale da se nauče tolerantnosti prema kritički raspoloženom civilnom društvu. Ali, kada su desno orijentisane organizacije nedavno sastavile crnu listu organizacija koje treba da se nađu na sudu zbog njihovog izdajničkog delovanja, nije bilo nikakve podrške od strane vlasti.
Kvinna till Kvinna primećuje da prisustvo međunarodnih organizacija utiče na manevarski prostor raspoloživ za aktivistkinje. Pre nekoliko godina Makedoniji je smanjen obim međunarodne pomoći. Istovremeno, izveštaji pokazuju povrede dmokratije, ljudskih prava i medijskih sloboda. Hanna Sallstrom je zabrinuta da će se situacija negativno razvijati, sada kada je svega nekoliko međunarodnih organizacija prisutno. Bez njihovog prisustva i moralne podrške aktivistkinje/i nemaju toliko hrabrosti da se suprotstave državi kao nekad. Studija Kvinna till Kvinna-e, nakon što je postepeno zaokružila svoje finansijske izveštaje vezane za hrvatske ženske organizacije, pokazala je da su one manje kritički orijentisane prema vlastima, jer su zavisne od vladinih fondova. “To će i dalje biti veliki problem na Balkanu. Morale bi dosegnuti finansiranje od strane vladinih fondova, ali u doglednoj budućnosti to neće moći zameniti finansiranje od strane međunarodnih donatora, jer su sredstva često ograničena i prvenstveno namenjena finansiranju ”bezazlenih organizacija, koje se ne suprotstavljaju i ne kritikuju vlast,” kaže Hanna Sallstrom.
Veliki jaz između očekivanja i stvarnosti
Ipak, nije sve tako mračno. Danas je lakše postaviti mnogo pitanja o kojima je nekad bilo nemoguće razgovarati. Na Kosovu je od nedavno predmet razgovora postalo i pitanje seksualnog nasilja nad ženama tokom rata. Samo nekoliko godina unazad, to ne bi bilo moguće, ali uz podršku Kvinne till Kvinne, lokalni ženski pokret je pomerio granice u pogledu onoga što je dozvoljeno javno raspravljati. Snežana Karadžić, iz organizacije Ženski komitet za zaštitu i ljudska prava na Kosovu, tvrdi da je pokret uticao na ženske koncepcije njihovih uloga u javnoj sferi i političkom životu. Ali, uključenost žena je i dalje najprihvatjivija u odnosu sa civilnim društvom: “Težak zadatak koji nam ostaje je da osiguramo prisustvo žena na mestima gde se donose ključne odluke. Danas postoje institucije za izgradnju mira, a naš rad se mora više fokusirati na uticanju na njih. Na jedan način, naš prostor za akciju se smanjio, jer se mirovni rad formalizovao, ali ja verujem da se mi trebamo adaptirati na novu stvarnost.”
“Smatra se bezazlenim razgovarati o nasilju nad ženama i diskriminaciji žena danas, ali nekoliko aktivistkinja imaju hrabrosti da javno govore o aktuelnim političkim temama i da prigovaraju političarima,” kaže Gordana Vidović iz Budućnosti.
Ona veruje da se mnoge od njih plaše da ne budu previše kritički raspoložene obzirom da ih finansira region ili opština. I ona i Snežana Karadžić su samokritične. One nastoje da spomenu velika dostignuća ženskog pokreta, na primer u borbi protiv nasilja nad ženama, samo uz put i sa jednim “ali,” koje usledi ubrzo zatim…
“Stvarnost u celom regionu je jako daleko od aktivističkih ambicija i nada. Aktivistkinje se bore sa razočarenjem zbog pogoršanja situacije, u poređenju sa onim što su očekivale. Mi vidimo, što je u velikoj meri i opravdano, veliki umor među aktivistkinjama”-kaže Hanna Sallstrom. Ona veruje da je tu takođe razočarenje jer drugi faktori ne nazivaju stvari njihovim pravim imenom i da međunarodne institucije sarađuju sa elitama i tretiraju vlasti kao da su više demokratične, nego što one to stvarno jesu.
“Na međunarodnom nivou, može biti škakljivo razgovarati o izgradnji mira na Balkanu, jer bi to implicitno značilo da mir ne postoji na Balkanu danas. Centralno pitanje bi bilo kakav mir.
Opasno je raditi za mir
Tokom godina, Kvinna till Kvinna je mnogo radila na održivom miru kroz ženski pokret na Balkanu. Mnoge aktivistkinje su “sagorele” i nikad nisu odlazile na godišnji odmor, a u mnogim slučajevima unutrašnja funkcionisanje organizacije zavisi od jedne ili dve liderke. Kada je Kvinna till Kvinna pre nekoliko godina intervjuisala aktivistkinje za potrebe izveštaja “Insiste, Persiste, Resiste, Existe,” bilo je jasno da su najranjivije aktivistkinje koje se bave pitanjima LGBT zajednice, kao i mirovne aktivistkinje. To su teme koje provociraju i utiču na ljude. Mirovna pitanja provociraju ljude od moći i mreže:”Mnogi ljudi se nađu na pozicijama moći tokom rata i zahvaljujući ratu. Ovo je region u kome oni koji previše kritikuju ili su viđeni kao oni teškog karaktera, nestaju ili čak bivaju likvidirani. Politička i ekonomska moć su isprepletene.
Zato Kvinna till Kvinna često raspravlja o pitanjima vezanim za bezbednost sa partnerskim organizacijama. Finansiranje može biti obezbeđeno kako bi se instalirala sigurnosna vrata, sigurnosne kamere, a organizacije su ohrabrene da ozbiljno shvataju pretnje, ali najveći doprinos je najverovatnije moralna podrška. Za male LGBT organizacije južne Srbije, drugačije je kada znaju da ih podržavaju velike međunarodne organizacije, u onom što imaju hrabrosti da kažu ili urade.
Napori za uvećanje prostora za mlade ljude
Vedrana Frasto iz organizacije CURE vidi razlike između različitih generacija u Bosni i Hercegovini. Starije generacije, sa sećanjem na jugoslovensku eru, su često nostalgične i gaje nadu za pomirenje i podgrevanje veza između različitih etničkih grupa na Balkanu. Među članovima mlađih generacija, takve emocije nedostaju, pa može biti teško angažovati ih na ovoj vrsti pitanja.
Kvinna till Kvinna je naglasila potrebu izgradnje njihove sopstvene mreže u regionu i čini posebne napore za mlađe generacije ženskog pokreta i proširivanje prostora za njih. Postoji veliki interes za susretanje u regionu, a Hanna Sallstrom naglašava da susreti često vode pronicljivosti i razumevanju, neophodnim za izgradnju mira. Stavljanje mlađih generacija u fokus je neophodno za uobličavanje Balkana, na čemu je Kvinna till Kvinna već uveliko počela da radi. Iskustvo sa Balkana-da je uključivanje žena neophodno za izgradnju održivog mira, primenjeno je i u drugim regionima, kojima se počinje baviti, kao i u njenom međunarodnom radu na planu zastupanja. U poslednjoj deceniji, ovo je uočeno i institucionalizovano kroz delokrug ženskog učešća u mirovnim procesima uspostavljenim Rezolucijom 1325 Ujedinjenih nacija i njihovim sledbenicima.
“Naše originalne ideje su podržane. Mi ćemo sa Balkana poneti saznanje da postoje fantastične ženske organizacije koje rade posao vredan divljenja. Za nas je to očigledno, ali ne i za neke druge činioce”, kaže Hanna Sallstrom.
Druga ključna lekcija je važnost fleksibilnosti u planiranju. Prognoza o demokratskim procesima na Balkanu je bila mnogo optimističnija nego što su pokazali aktuelni rezultati. “Ekonomska kriza snažano udara Balkan, mi vidimo kako problematična ekonomija daje vetar u leđa nacionalističkim i populističkim političarima u Evropi i mi ćemo najverovatnije videti još toga i na Balkanu. A, mi znamo jako dobro šta se dešava kada takve političke grupe zadobiju podršku,” kaže Hanna Sallstrom.
Christina Wassholm
O autorki: Poslednjih pet godina Christina Wassholm radi kao slobodna novinarka sa bazom u Beogradu. Ona je prethodno radila kao predstavnica Kvinna till Kvinna-e na terenu, kako u Srbiji i Crnoj Gori, tako i u Bosni i Hercegovini.
S engleskog prevela-Saša Kovačević
