Stajanje Srebrenica 10-11.juli 2014.
Nakon pretnji Počuče ženama u crnom osećala sam se jako uznemireno, zatim su se ređale neprijatnosti vezane za taj događaj: Sakupljanje potpisa stanara za iseljenje Zuc-a do direktnog fizičkog napada na aktivistkinje Zuc-a i bicikliste u Valjevu, samo zato što su pokazale-li solidarnost prema majkama i sestrama civilnih zrtava rata u BIH.
Nikada do sada se nisam osetila nebezbednije na stajanjima u Beogradu. Dodatno me je uznemirilo to sto smo 10.07 ove godine bile okruzene velikim brojem policajaca, jednog trenutka tokom stajanja sam pogledala malo oko sebe i videla pored policije i zandarmerije i veliki broj interventnih jedinica, naoružanih do zuba sa opremom za razbijanje demonstranata. U trenutku mi se motalo bezbroj pitanja u glavi: šta smo mi to uradile, koga ugrozile da bi bile pod lupom policije. Mi smo samo izasle da pokazemo solidarnost i saosećanje majkama i sestrama nevinih zrtava rata u BIH. Nakon toga je usledila pratnja policije do prostorija ZUC-a i tokom odlaska do hostela. Do hostela smo morale ići taksijem pošto je tako naredila policija zbog "bezbednosti". Ulaskom u taksi primetila sam da se taksista našao u čudu, nije znao o čemu je reč pošto mu je policija naredila da ne sme krenuti bez njihove dozvole i pratnje. Dok smo čekale u taksiju da policija odobri polazak, taksista nam se obratio pitanjem; malo uplašeno: "Šta se ovde dešava, šta se desilo". Mi smo mu mirnim tonom odgovorile da smo žene u crnom. Čovek je vidno bio uznemiren ,ali je samo čekao nardjenje policije kada da krene, naravno uz njihovu pratnju. Stigle smo do hostela gde nas je cekao veliki broj policije, prolaznici su nas sa cudjenjem gledali. U hostelu cele noci su dezurali policajci i ujutru nas ispratili do autobusa za polazak u Srebrenicu.
Nas autobus je do granice takodje pratila policija, cak nas nisu pustili ni kafu da popijemo pre granice, morali smo da radimo po njihovom protokolu. Prelaskom granice,u BIH nas niko nije obezbedjivao i nije imalo potrebe, bile smo bezbedne. U povratku na prelasku nase granice ista stvar, policija ceka nas autobus i sprovodi nas do BAS-a, pa opet od stanice do hostela i obezbedjenje hostela tokom celog naseg boravka u njemu. Svaka cast policajcima, vrlo su bili pristojni, ali sva ta pratnja me je sve vise uznemiravala i osecala sam se daleko bezbednije bez policije u Bosni.
12-og ujutru oko 9h sam se odjavila iz hostela da sto pre stignem na autobuskoj i vidim kada imam prvi autobus za Leskovac. Tokom odjavljivanja zena na recepciji mi je rekla da su zvali iz policije i da ce stici za koji trenutak, dodatno uznemirenje. Valjda zbog te uznemirenosti rekla sam gospodji na recepciji "ja odoh,a oni ako nemaju sta da rade neka dodju".
Tokom odlaska na stanici imala sam utisak da me neko prati, valjda od te silne pratnje policije.
Stigla sam na stanicu videla kada ima prvi autobus i pozvala drugarice koje su ostale u hostelu da idemo zajedno, sto su i ucinile, naravno uz pratnju policije.
Dok sam sedela u parku kod autobuske cekajuci polazak autobusa imala sam utisak da me jedan mladi covek u civilu prati. Loše sam se ocećala zbog toga ustala sa klupe i otisla na stanicu. Ubrzo je autobus stigao i kada sam usla, e laknulo mi je.
Dakle, nikada do sada se nisam osećala nebezbednije.
Milka Rosić, Leskovac
