ŽENE U CRNOM 10.JUL 2014.
SREBRENICA 1999-2014.
I ove 2014. godine, kao i prethodnih, tog dana, 10. jula, za mene etički obavezujućeg, krenula sam u ranim jutarnjim satima iz Kraljeva za Beograd. Na ovom pre svega moralnom putovanju bila sam sama, kao i nekoliko godina unazad. Svake godine, pa i ove, uzalud sam se nadala da će mi se neko od mojih najbližih, a i onih daljnih, pridružiti, kao odazvane/-i na moje ponavljane pozive. Naprotiv, moji dani oko tog datuma uglavnom su ispunjeni usamljenošću, ostavljenošću i zaboravljenošću, čak i od najdražih. Licemerno pristojno „dopuštaju“ mi da se spremim i krenem sama na put zajedničke/kolektivne moralne i političke odgovornosti, u stvari. A one/-i se, za to vreme, bave „važnijim poslovima“ svog izrazito ličnog i porodičnog „opstanka, razvoja i napretka“. Među njima jedni smatraju da nemaju nikakve veze sa zverstvima počinjenim u naše ime u Srebrenici, drugi da državno organizovani, masovni i sistematski ratni zločini i zločini protiv čovečnosti nad 8.372 Bošnjaka/Bošnjakinje u Srebrenici nisu počinjeno zlo, treći da je bilo zločina i nad Srbima/Srpkinjama, četvrti da je „to“ sa …17-, 18-,19-godišnje distance „ispričana priča“ i „izlizana stvar“ koje bi trebalo prevazići povezivanjem sa „novim, aktuelnim i gorućim problemima“, peti znaju, ali „mudro ćute“ u udobnoj i bezbednoj poziciji neodgovornosti i kukavičluka, šesti ne žele da išta o genocidu u Srebrenici čuju, vide i znaju jer neznanje jeste za njih „carstvo nebesko i zemaljsko“ u kojima samo Jedan zna, a one/-i su njihovo stado poslušno i pokorno. Ovakvom kulturom poricanja, negiranja, relativizovanja, ćutanja i zaborava moje/-i sugrađanke/-i bezosećajno i bestidno nastavljaju vređanje žrtava, razaraju im uvek nanovo dostojanstvo i uvećavaju i pojačavaju patnju i bol njihovih porodica. Sramotno društvo u živom glibu zločinačke politike iz ratnih ’90-ih, prihvaćenom i vođenom samo drugim i drugačijim metodama i sredstvima danas, koje bi kao takvo trebalo sankcionisati u svim segmentima od strane međunarodnih institucija jer je samostalno nesposobno, nevoljno i amoralno da krene putem suočavanja sa zločinačkom prošlošću, distanciranja od zločina, isceljenja i obnove. Ni smisaono i temeljno vaspitanje i obrazovanje dece i mladih nisu dovoljan motiv mojoj okolini da se promeni i u istini živi. Čekaćemo još dugo normalnu Srbiju, za sada imamo estradno i senzacionalističko društvo i političko-mesijansku državu. E, to je „već viđeno čudo“ u Srbiji.
U Beogradu sam se susrela sa svojim drugaricama/drugovima, aktivistkinjama/aktivistima Mirovne mreže „Žene u crnom“. Naša akcija „Preseljenje“ Srebrenice u Beograd započela je odlaskom na plato ispred Predsedništva Srbije i nastavljena upućivanjem zahteva Predsedniku Republike, Tomislavu Nikoliću, Skupštini i Vladi Republike Srbije. Zahtevi su isti od 2009. godine do danas:
- • Nazovite Genocidom sve organizovane, masovne i sistematske ratne zločine i zločine protiv čovečnosti nad Bošnjacima/Bošnjakinjama od strane srpskih vojnih i paravojnih, policijskih i parapolicijskih snaga i teritorijalne odbrane Republike Srpske, delujućih pod kišobranom JNA.
- • Proglasite 11. jul Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici.
- • Podignite trajni spomenik u Beogradu žrtvama genocida u Srebrenici.
- • Prekinite praksu nekažnjivosti ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida.
- • Sankcionišite svakog ko poriče, negira i zaboravlja žrtve genocida u Srebrenici.
Na relaciji od našeg sedišta do Predsedništva i tokom akcije bile smo okupirane velikim brojem policajaca pod punim naoružanjem. Da li su štitili „nas“ od „njih“ ili „njih“ od „nas“, istinu od laži, slobodu od ropstva, govorenje od ćutanja, odgovornost od neodgovornosti, pravdu od nepravde, nenasilje od nasilja, mir od rata, antinacionalističku i antifašističku manjinu od nacionalističko-fašističke većine ili obrnuto? Za šta su se obrazovali, pripremali i izgradili kao ličnosti ti uglavnom mladi policajci? Imam dovoljno znanja, informacija i iskustava da ustvrdim da je policija tog dana, postupajući po naredbi najviših šefova svakako, imala obavezu da očuva monolitnost našeg društva u nacio-fašio svesti i estrado-senzacionalističkom delovanju. Bili su ravnodušna tampon-zona između antifašista i fašista u zoni sumraka, mestu svekolikih zala, kakva jeste Srbija sada već decenijama. S obzirom da je sve ljudsko u mojoj zemlji iščilelo, izvetrelo, izhlapelo možda se pretvara u crnu rupu u kojoj nema ničega, u kojoj jeste ništavilo svake vrste. Njihova pojava učinila je da moja osećanja nespokojstva, strepnje, nemira, sputanosti narastaju. Policija u našoj državi je uvek bila dobar spoljni stimulans za najteža osećanja.To je zbog toga što nikada nije uspostavljena dobra komunikacija između građanki/-a i policije, samim tim ni poverenje nije moglo biti izgrađeno. Bila je i ostala tradicionalno sredstvo sile u rukama vladajućih struktura i vrlo daleko od građanstva. I tog dana bili smo veoma udaljeni svetovi, razdvojeni predelima suštinski različitih dela, dijametralno suprotne pojave i suštine, koje su samo veštački povezane interesom države da demonstrira moć. Dakle, naša bezbednost je za policajce bila samo alatka za pokazivanje i dokazivanje državnog autoriteta i vođenje politike „na dobrom putu evropskih integracija“ ili pokazatelj mogućnosti manipulacije ljudskim životima i ljudskim pravima i slobodama. Vezano za nas, imala je dojavu da ćemo biti napadnute/-i, na nekim tačkama našeg kretanja, od strane nacional-šovinističkih i fašističkih pojedinaca, grupa i organizacija u Srbiji. Obavezana je da nas zaštiti opkoljavajući i zarobljavajući nas a ne „njih“. Kakav apsurd! Navikla je srpska policija da „kud god hodi“ otvara konc-logore, tako je jedan improvizovala svojim telima za nas, za istinu i pravdu. Da li je možda dobila i zadatak da na taj način ukaže da smo po srpsku naciju i tradiciju rizična grupacija ljudi odnosno „opasno tkivo“ zahvaljujući kojem istina o genocidu u Srebrenici po „ostatak društva“ jeste zastrašujuća i užasavajuća, nezaboraviva i opominjuća, kategorična i imperativna za sve prošle, sadašnje i buduće generacije. Međutim, zaboravila je da, prema matrici kulture zaborava, mapira centre nacionalizma i fašizma, prozove, imenuje u javnosti, pozove na krivičnu odgovornost, zabrani i time obznani rešenost države da prekida sa zločinačkim politikama različitih aktera prema svojim odgovornim građankama/ima koje/i su, gle paradoksa, braniteljke/i ljudskih prava i sloboda, tj. vrednosti ljudskog života svake/og pojedinke/ca.
„Žene u crnom“ su, zbog kulture ćutanja i nesuočavanja po svim društvenim strukturama i namerne ili nenamerne nepripremljenosti valjevske policije, bile žrtve podmuklog fizičkog napada grupe mladih fašista u Valjevu, prilikom nenasilnog i mirovnog stajanja u crnini i ćutanju, nakon pratnje „mirovnog biciklizma“ na relaciji Beograd-Srebrenica. „Aktivistički biciklizam“ je u Valjevu zaustavljen zbog bezbednosti učesnica/ka. Hoće li neko u Srbiji i hoće li Srbija cela odgovarati zbog ovoga, kada, kome, gde? Fašistoidne ideje i stavove u Valjevu izrazile/i su novinarke/i lokalnih medija, kako sam saznala od mojih prijateljica. Naravno, novinarke/i valjevskih medija „u službi vođe, države i nacije“ su „Ženama u crnom“ postavljale/i pitanja poput: „Zašto ste došle u naš grad?“, „Da li znate šta nam radite?“, „Znate li da ste donele nesreću u naš grad?“. A ja pitam Valjevčanke/Valjevce:
- • Da li znate da Srbija i njeni gradovi nisu ničije prćije, feudi, te da ih svojatate i kontrolišete uzlaz-izlaz? U njihovom stvaranju su učestvovale/i i učestvuju mnoge generacije Srbije nekad i sad. Sve/i građanke/i Srbije imaju, po Ustavu i zakonima, pravo na slobodu kretanja, delovanja i izražavanja. Samim tim, Srbija je naša i moja zemlja, a Valjevo naš i moj grad.
- • Kada ćete dati svoj doprinos, u skladu sa Vašim naglaskom na patriotizam, izgradnji vlastitog grada kao odgovornog i bezbednog mesta za sve koji kroče nogom u njega, što ne možete učiniti bez težnje da Valjevo postane postgenocidni grad? Jadnog li grada, a još jadnijeg patriotizma, ukoliko skriva i množi zločince i zločinačkom praksom caruje. Za sada Valjevo je paradigma svakog srpskog grada.
- • Ukoliko ste kadri na „svoje“ udariti, šta biste drugima/drugačijima činili? Možda već činite? Svesno i planski? Možete jer je Srbija „majka“ za zločince i nekažnjivost zločina.
- • Da li bi Vam bilo milo da Valjevo jednog dana dosegne ono što se za sada ne vidi ni na najudaljenijem horizontu, tj, da postane grad? Inače, grad je mesto ljudskog života koje simbolizira „jedinstvo različitosti“ i čine ga obrazovani, slobodni (odgovorni) i solidarni ljudi.
- • Kada razvijete Valjevo kao grad, da li ćete se „Ženama u crnom“pridružiti i podržati ih biće suvišno pitanje. I bez pitanja bićete deo nas. Bićemo „mi odgovorni“ u Srbiji. Ipak, svesna sam da posle bezmalo dve decenije od genocida u Srebrenici sve više moje očekivanje liči na Beketovog „Godoa“.
O ovim najtežim događanjima, kao i podnevnom i večernjem stajanju „Žena u crnom“, vodeći mediji u Srbiji nisu izveštavali. Saznale/i smo, mi koji smo hteli da znamo, iz svetskih medijskih kuća, pre svega AlJazeera. Srpski mediji su bili cenzurisani ili autocenzurisani, možda oboje? Naši, ili bi to trebalo da budu, mediji su se opredelili za ove varijetete prikrivanja istine o nama samima i navodno neuznemiravanja i neopterećivanja javnosti u okviru svoje medijske politike koju možemo slobodno okvalifikovati kao „politiku dodvoravanja“ novo-staroj političkoj vlasti zasnovanoj na principima autoritarnosti i totalitarizma, ratno-profiterskoj ekonomskoj eliti koja, kao vlasnik medija, nije zainteresovana nizašta što nema tržišnu vrednost, pa tako ni za ljudski život, stradanje i smrt običnih ljudi, odavno proglašenih suvišnim, nepotrebnim, bezvrednim i masi u Srbiji koja uživa u mitovima i mitologiji o sebi kao „nebeskom“, „izabranom“, „pravednom“, „herojskom“„stradalničkom“ narodu koji zaboravlja istorijske istine i činjenice o sebi zahvaljujući svom najznačajnijem „mitu o promaji“ kao razornom tornadu po mozgove i srca ovog naroda. Nacija kojoj pripadam, po rođenju a ne po slobodnom izboru, je emocionalna, intelektualna, moralna, religiozna, umetnička pustinja koja raste. Ova jedina vrsta rasta, bez razvoja i napretka, beleži se dugo na našim prostorima. „Na visoko podigli se sutereni“ rekao bi pesnik Vladislav Petković-Dis u svojoj pesmi „Naši dani“ ne sluteći da će to biti i naši dani.
„Žene u crnom“ su večernjom mirovnom akcijom istog dana, od 19:30 do 20:30 časova, odgovornim ispisivanjem na velikom crnom platnu broja stradalih Bošnjaka/Bošnjakinja, 8.372, zverski ubijenih u četiri dana te 1995. godine, i dostojanstvenim posvećivanjem belih ruža žrtvama, „Preselile“ Srebrenicu na Trg Republike u Beogradu. Time zadovoljavaju svoju najdublju moralnu težnju da zločin/zločine u Srebrenici vrate zločincima kao njihovo pravo ogledalo u kome će se ogledati sve dotle dok ne započnu proces priznavanja i kažnjavanja počinjenog zla.
Naš polazak iz sedišta i prolazak kroz neke ulice Beograda do Trga Republike dešavao se u pratnji policije. Policija je bila „štit“ za nas od „naših“ kojima jedino što jeste „dobro pristajalo“, kao i svih prošlih godina, jesu bile verbalne etikete i uvrede upućene nama ženama i pokojem muškarcu među nama. Bili su to „sinovi nacije“, „ očevi porodice“ i „čuvari morala“koji su nam dobacivali „kurve, kurve“, ja bih rekla bezočno i beskrupulozno kao pravo oličenje srpskog društva i države. Začuđujuće je i neverovatno da je policija i prema takvim nasilnicima i nacionalistima imala nezainteresovan, ravnodušan i hladan stav, baš onakav kakav je zauzela i prema nama učesnicama/ima akcije. Nije se osvrtala i zastajala po principu „nas se to ne tiče“ i „mi samo radimo svoj poso“. Na Trgu Republike policija je dobila pojačanje od jedne žandarmerijske jedinice pod punom bojnom opremom, dva inspektora i jednog šefa policije. Da, šef policije u Upravi policije grada Beograda, onaj koji je u toku tog dana, posle našeg obraćanja državi Srbiji, pozvao i primio našu drugaricu Selmu iz Sarajeva i mene iz Kraljeva. Selma je želela da ostvari prekograničnu saradnju povodom vlastite uključenosti u borbu protiv trgovine ljudima i prostitucije. Izgradila je neku vrstu veze, makar i najkrhkiji most. Ali, genocid u Srebrenici i genocidni zločini u BiH nisu spomenuti. Šef policije je izrekao opšte mesto svih srpskih razgovora, međusobnih i sa drugima, „Stradali su ljudi na svim stranama.“ Jesu, ali, nas interesuju oni među nama koji su u naše ime planirali, organizovali i izvršavali ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid nad drugim narodima bivše Jugoslavije u cilju njihovog etničkog istrebljenja i uništenja. Utvrđivanje njihove individualne krivične odgovornosti i kažnjavanje bilo bi tek početak zadovoljenja pravde i vraćanje ljudskog dostojanstva žrtvama i njihovim porodicama. Od ovog zahteva odustala su, tako izgleda, mnoga udruženja građana i NVO koji su nas svih prethodnih godina prijateljski verno podržavali, ali ne i ove godine. Hiljade opravdavajućih razloga ne mogu biti pravi odgovori na naše pitanje: „Zašto niste bile/-i uz nas te večeri u jednom satu saosećajnosti, solidarnosti i odgovornosti?“.
Sutradan, 11. jula, krenule/i smo put Srebrenice, put istine, put žrtava genocida koje su ostavile neizbrisiv trag u našim životima, put žaljenja, saosećajnosti i solidarnosti sa onima koji su u najdubljim patnjama i bolima zbog gubitka najmilijih zahvaljujući naciji i državi iz kojih mi dolazimo, put večitog muka, ali i večitog svedočenja o zverstvima nad Bošnjacima/Bošnjakinjama, počinjenim od strane srpskih snaga kao deo projekta „Velika Srbija“, put vraćanja dostojanstva žrtvama genocida, put mogućeg pomirenja i uspostavljanja pravednog mira, put buduće humane bezbednosti za sve ljude i narode. Policijska pratnja je ostala iza nas, na granici između Srbije i BiH. U BiH smo bile sigurne i sigurnije nego u sopstvenoj državi. Čuvala nas je Bošnjačka zajednica cela.
U Srebrenici smo se susrele/i sa našim drugaricama/ovima i prisustvovale/i dženazi za sve ubijene, za one prethodno ukopane, za onih 175 čiji je ukop tog dana obavljen i za one koje još uvek traže njihovi najbliži, iako je prošlo od tada 19 godina. Nakon dženaze razgovarale smo i sa poznatima i sa nepoznatima. To je mesto zajedničkog bola Bošnjaka/Bošnjakinja, ali i odgovornog i savesnog dela čitavog čovečanstva. Međutim, predstavnika države Srbije nije bilo, niti srpskih medija. Nekako su jedno za drugo. Predsednik Srbije verbalno-cinički kleči i moli, dok srpski mediji negovo verbalno klečanje i molitvu praktično uvežbavaju ali pred pogrešnom stranom, pred njim i drugim državnim moćnicima. Da se ovde slučajno ne radi o „domaćoj zaveri“ protiv dobra sopstvenog naroda kao istinitoj priči za razliku od mita o „stranoj zaveri“ koji je neodrživ jer strani državnici i mediji izraziše, svojom prisutnošću i delovanjem, visok stepen moralnosti.
U popodnevnim i večernjim časovima vratile/i smo se nazad u Srbiju u kojoj se sve preokrenulo naopačke, u kojoj vreme prati neljudsko postojanje, a možda će i stati. U tom nevremenu samo policija može da vas prati.
S poštovanjem i odgovornošću, Snežana iz Kraljeva.
