Izveštaj sa obeležavanja devetnaest godina od genocida u Srebrenici
Ove godine sam prvi put otišla u Srebrenicu zahvaljujući organizaciji "Žena u crnom", mada sam odavno imala želju da budem na tom mestu stradanja. Ne pripadam onim ljudima čiji "patriotizam" ugrožava druge i koji smatraju da se konflikti mogu rešiti jedino silom, zlostavljanjem ili ratom, jer takav stav pogoduje i neminovno rezultira zločinima.
Htela sam da podržim zahtev Žena u crnom da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici. Znam da se aktivistkinje Žena u crnom bore i za to da se negiranje genocida u Srebrenici zakonski sankcioniše, pa ih i u tome podržavam.
Jos veći utisak na mene je ostavila činjenica da u Srebrenici nisam cula ni jedan jedini glas koji bi Žene u crnom uvredio ili ponizio, iako ponekad žalost i bol za najbližima, koji su stradali, mogu da proizvedu mržnju koja dugo ne moze da dozvoli oprostaj. Samo reci simpatija i zahvalnosti!!! To je sigurno rezultat dosadašnjeg dugogodišnjeg rada aktivistkinja i aktivista ove organizacije.
Obzirom na napad na aktivistkinje Žena u crnom, koji se odigrao u Valjevu, nekoliko dana pre odlaska u Srebrenicu, mnogi su me pitali da li osećam strah da odem tamo. Strah nisam imala, sa druge strane policija nas je svuda pratila. Tačno da je policije, možda, bilo više nego je trebalo i da zbog toga nisu mogli da se pridruže protestu i drugi isomišljenici. Ali, da su hteli da učestvuju i podrze Žene u crnom došli bi do njih pa bi tako zajedno sa njima protest bio jos delotvorniji.
Nažalost, živimo u takvom sistemu koji ne dozvoljava informisanost i istinitost u informisanju. Takav sistem, u kome vec dugo živimo, ne vaspitava decu i mlade ljude u duhu mirnog suživota ni u sopstvenoj državi. Da bi ovoj organizaciji prisli mladi ljudi, koji bi se sa svojom energijom i mladalačkim entuzijazmom priključili aktivistkinjama, koje se već dugo bore protiv stereotipa u raznim oblicima naših života, trebalo bi im omogućiti da saznaju istinu šta se sve dešavalo u prošlosti i da im život neće biti ugrožen ako se priključe borbi za neko bolje sutra.
Pretpostavljam da bi mnogi prišli organizaciji ili podržavali akcije Žena u crnom kad bi imali pravu informaciju o tome koji su ciljevi te organizacije koji mnogi nazivaju "nesrpskom".
Dugo godina se gaji netrpeljivost i mržnja, tako da oni koji imaju snagu i hoce da promene društvenu svest, da razviju i doprinesu izgradnji društva koje podrazumeva mir i toleranciju, koji se zalažu za ravnopravnost i postovanje ljudskih prava i onih koji su u manjini... nažalost... jos uvek se teško mogu izboriti za to, čak i u najbližem okruženju, medju kolegama, prijateljima, pa, vrlo često, i u sopstvenoj porodici.
Ako bi trebalo neko da dovede naše sunarodnike na jedan viši nivo življenja... to su roditelji, majke i očevi, škola, državni vrh ( koga , uzgred budi rečeno, sami biramo ) koji bi trebalo da vaspitavaju decu na način da izrastu u ljude koji ce ceniti mirniji i tolerantniji odnos prema onima koji ih okružuju i na malom i na svetski velikom prostoru, jer će samo tako uspeti da žive dobro ne ugrožavajući druge.
Kad bi ideje i nastojanja aktivistkinja i aktivista Žena u crnom dotakli u većoj meri mozgove odraslih, možda bismo imali sreću da se promeni sistem u kome već dugo godina živimo, a koji bi nam omogućio spokojstvo i radost življenja.
U Kruševcu,
16.07.2014 godine
Božana Ivanović, članica LDP-a
