Mirovno aktivistička biciklistička vožnja na relaciji Beograd-Srebrenica, koja se vozila u znak sećanja na 19 godina od Genocida u Srebrenici, pod naslovom "Mirovni aktivizam-aktivistički biciklizam" održana je drugi put u organizaciji grupe aktivista i aktivistkinja uz podršku Žena u crnom, Rekonstrukcije Ženski fond i SOS Vlasotince, pod geslom "Ne zaboravimo Genocid u Srebrenici". Učestvovalo je ukupno devet aktivistkinja i aktivista, kao i prošle godine.
Medijska pokrivenost početka akcije bila je na prošlogodišnjem nivou, srbijanski mediji su najavu i početak akcije uglavnom ignorisali( izuzev Slobodne Evrope, DW, Kontrapress i par sličnih medija), iako su uredno obavešteni o održavanju akcije. Razlika u odnosu na prošlu godinu je u tome što je list „Danas“ objavio tekst-obaveštenje o našoj turi, dok to „Peščanik“ nije učinio.
Bosanski elektronski mediji, kao i web-portali, pokazali su znatno više interesovanja za održavanje akcije, što se pokazalo pri našem dolasku u Potočare, gde su ljudi bili dosta dobro obavešteni o održavanju naše akcije, naročito o ekstremističkim ispadima u Valjevu.
Ovogodišnja akcija je trebala da se odvija unekoliko izmenjenom trasom u odnosu na prošlu godinu, naime trebalo je, umesto prošlogodišnjom rutom Beograd-Šabac-Loznica, da se ide Beograd-Valjevo-Loznica, gde je bilo planirano stajanje zajedno sa Ženama u crnom na trgu u Valjevu, sa ciljem da se građani i građanke Valjevskog kraja podsete na ulogu države, institucija i građana i građanki Srbije u zločinima nad bošnjačkim narodom tokom rata u Bosni i Hercegovini, a najviše u genocidu u Srebrenici, kao najobimnijem, najsistematičnijem i najtežem zločinu počinjenom na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Dok su prošlogodišnja stajanja u Šapcu i Loznici protekla bez većih incidenata, ako izuzmemo pojedinačne psovke i izraze negodovanja, ovogodišnje stajanje u Valjevu dovelo je do pravog izliva mržnje, nasilničkog i ekstremističkog ponašanja od strane jedne dobro organizovane grupe nasilnika i ekstremista, uz tiho i glasno odobravanje, te uplašeno ćutanje nekoliko desetina stanovnika Valjeva, koji su se okupili na trgu, verovatno privučenih galamom ekstremista i neuobičajenim prisustvom policije. Uprkos galami i psovkama ekstremista, jajima i batinama, aktivisti i aktivistkinje Žena u crnom održale su svoj performans na trgu u Valjevu, u trajanju od sat vremena, koliko je bilo predviđeno i prijavljeno policiji, odbranivši temeljni aktivistički pristup da ulice i trgovi predstavljaju javni prostor, koji mora biti dostupan svima, koji ne može biti privatizovan od strane bilo koga, a naročito ne od strane nasilničkih grupa promotera najretrogradnijih ideologija i mišljenja, tolerisanih od strane vlasti i policije.
Tek nasilje u Valjevu, dobilo je izvesnu pažnju u srbijanskim štampanim i elektronskim medijima, čime se ponovo pokazala tabloidna i senzacionalistička priroda domaćih medija, koje zanima senzacija, skandal, krv, broj mrtvih i ranjenih, dok se suštinskim pitanjima društva i analizama društvenih kretanja, ne bave uopšte.
Razloga za ovogodišnje nasilničke ispade u Valjevu, po mom mišljenju ima nekoliko:
1. Glavni i osnovni razlog je u postojanju organizovane nasilničke, navijačke grupe ekstremno desnog političkog usmerenja pod nazivom „Četnici Valjevo“ koja po načinu organizovanja, ikonografiji i scenskom nastupu, pripada tipičnim nasilničkim kvazinavijačkim grupama u Srbiji, koje su decenijama korišćene u političke svrhe i koje nastoje, uz pomoć raznih uticajnih pojedinaca i delova bezbednosti i pravosuđa ove zemlje, da se nametnu kao respektabilan politički činilac, koji će svoje političke ciljeve (i kriminalne materijalne interese svojih vođa) ostvarivati pretnom nasiljem i uličnim neredima (model koji su u prvoj polovini 20-og veka uspešno patentirale Musolinijeve „crne košulje“ i Hitlerovi SA odredi). Relativno mlaka reakcija policije tokom obračuna u Valjevu, kao i činjenica da se radi o višestrukim izgrednicima, tolerisanim od strane tužilaštva i sudova, potvrđuje u dobroj meri tezu da se radi o posledicama sprege državnih struktura i desničarskih nasilnika ogrnutih u plašt tzv. patriota i fudbalskih navijača.
www.telegraf.rs/vesti/1154342-napadaci-na-zene-u-crnom-na-slobodi.
Prema raznim informacijama, koje se mogu čuti o ovoj i sličnim nasilničkim grupama, može se steći utisak da se radi o ljudima poreklom iz materijalno dobrostojećih porodica, sa dobrim pozicijama i vezama, čije je pripadnike vrlo teško procesuirati za razna dela koja čine, često su to u pitanju i sinovi ljudi koji su imali izvesnu ulogu u ratovima 90-ih, čije društvene pozicije upravo potekle iz tih vremena i njihove uloge u pripremi, logističkoj podršci i direktnom učešću u pohodima na muslimanska naselja u Istošnoj Bosni. Dakle, treba odlučno negirati tezu da se radi o izlivu socijalnog nezadovoljsta, o materijalnoj bedi, te nemanju perspektive, upravo je obrnuto, radi se o ljudima koje svoje društvene pozicije duguju upravo slomu društva počev od 90-ih i svim pratećim pojavama, koje su nas dovele u poziciju u kojoj se trenutno nalazimo. Podsećanje na Srebrenicu i zločine počinjene nad Bošnjačkim narodom Istočne Bosne od 1992 do 1995, kao traumatično nasleđe velikog broja ljudi u Zapadnoj Srbiji, koji su na različite načine, dobrovoljno ili ne, bili uključeni u agresiju na Bosnu i Hercegovinu, zločine nad Bošnjacima Podrinja 1992. i genocid u Srebrenici 1995. godine, koje se čini u uslovina negiranja zločina počinjenih u naše ime, promovisanja kulture neodgovornosti i daljeg čuvanja patrijarhalno-militarističkog modela, predstavlja idealnu metu za divljanje desničarskih terorista i nasilnika.
2. Drugi razlozi, poput ekonomske i društvene krize, krize institucija, sloma društvenih i moralnih vrednosti, četnička tradicija valjevskog kraja, kao i posledice poplava koje su pogodile Valjevski kraj, predstavljaju manje važne faktore, koje svakako ne bi mogli sami po sebi izazvati izlive nasilja. Informacije od policije da je moguće novo i veće okupljanje ekstremista u Valjevu, uticale su na odluku da se akcija privremeno obustavi na način koji je planiran (noćenje u Valjevu i put u Loznicu 9. jula) tako da su biciklisti i biciklistkinje, zajedno sa Ženam u crnom, uz pratnju policije vraćeni za Beograd. U prostorijama Žena u crnom, tokom 9 jula, vođen je razgovor oko daljeg načina realizovanja akcije, pošto je zaključeno da obustavljanje aktivnosti ne dolazi u obzir, jer bi to značilo priznanje poraza i povlačenje pred demonstracijom sile, a vlastima bi to bio dobar argument za opravdavanje svog stvarnog ili izmišljenog straha od ekstremista, kojim su pravdali višegodišnje zabrane Parade ponosa i drugih aktivnosti, koje se po mišljenju vlasti „ne dopadaju“ huliganima.
Nakon izvesnih razlika u mišljenju oko načina nastavka aktivnosti, peovladao je stav da je memorijalna tura pre svega politička akcija kojoj je primarni cilj da skrene pažnju srbijanskoj javnosti na neophodnost suočavanja sa bliskom prošlošću, gde je biciklizam kao sport u drugom planu, samo kao jedna od formi skretanja pažnje, akcija je nastavljena 10 jula, kada su biciklisti došli do Konjević-polja, gde je došlo do susreta sa stotinama bicilklista iz svih krajeva Bosne i Hercegovine, koji voze memorijalnu vožnju za Srebrenicu. Dolazak u Potočare, ovacije, aplauzi i pojedinačni izrazi zahvalnosti ljudi, kojima znači da u Potočarima vide ljude iz Srbije, te pažnja bosanskih medija, pokazali su pravi smisao i svrhu naše akcije, te potrebu ljudi u Bosni i Hercegovini da čuju glasove razlike iz Srbije, koji sadrže izraze solidarnosti, razumevanja za žrtve i prihvatanja i razumevanja činjenice da su pripadnici srpskog naroda uz podršku institucija i građana države Srbije, počinili genocid nad Bošnjacima u Bosni i Hercegovini.
Ekstremistički ispad u Valjevu, zbunjenost policije i ćutanje javnosti i medija o zločinima počinjenim u naše ime otvara mnoga pitanja kada se govori o fenomenu suočavanja sa prošlošću(SSP).
Očigledno je da suočavanje sa zločinima koji su počinjeni u naše ime nije učinjeno, a da umesto tog procesa, imamo na delu demagoške floskule o pomirenju i međusobnim izvinjenjima za zločine, nakon čega sve treba da prekrije zaborav, u ime "okretanja budućnosti" Svakome ko se imalo razume u pitanja pomirenja,jasno je da be suštinskog suočavanja sa prošlošću, jasne i nedvosmislene osude zločina počinjenih u naše ime i politika koji su do njih doveli, nema i ne može biti potpunog i suštinskog pomirenja među narodima u našem regionu. Samo demilitarizacija društva, kroz promene u svakodnevnom životu(ukidanje dominacije muškarca-branitelja, smanjenje moći tajne i javne policije, promene u obrazovanju i kulturi u pravcu promocije nenasilja, smanjenje opčinjenosti vojskom i surogatom u vidu nasilničkih grupa, kojima se dive adolescenti u nedostatku efektivne vojne sile, koja je bila uzor ranijim generacijama...) stvara uslove za definisanje novog i drugačijeg kulturnog obrasca, kojim će se obezediti trajan mir.
Danas u uslovima divljeg kapitalizma i egzistencijalne ugroženosti najvećeg broja ljudi, sva pitanja koja nisu direktno vezana za preživljavanje, čine se manje važnim i značajnim. Da bi pitanja suočavanja sa prošlošću dobila na pažnji javnosti, možda ih treba povezivati sa socijalnim prilikama u smislu ukazivanja na strukture moći, privredne, političke, kulturne, čije pozicije u velikoj meri potiču iz ratova i ratnih zločina na tlu bivše Jugoslavije. Možda bi više trebalo insistirati na zajedničkom nastupu sindikata, radnog i pauperizovanog sveta, nezaposlenih, omladine, penzionera sa svih prostora bivše Jugoslavije, pošto svi mi živimo u istim socio-ekonomskim prilikama i suočavamo se sa istom vrstom sinhronizovanog pritiska krupnog kapitala, čije je poreklo, uglavnom iste tajkunsko-mafijaške prirode, u uslovima demontaže socijalne države, čije institucije predstavljaju puke izvršioce volje i interesa predstavnika krupnog kapitala. Da bi se takvo zajedništvo ostvarilo, neophodno je prečistiti račune iz bliske prošlosti, pošto su zločini iz 90-ih, još uvek prepreka pomirenju među narodima i dobra osnova elitama, da održavajući nacionalističku retoriku, dalje sebe predstavljaju kao zaštitnike "svog naroda" od drugih, sprečavajući na taj način, postavljanje na dnevni red socijalnih pitanja.
Autor: Vladimir Jevtić, BB
