7. jul - Beograd - Protest građana Obrenovca ispred Vlade Republike Srbije
Dana 7. jula 2014. godine okupili su se građani i građanke Obrenovca ispred Vlade Republike Srbije da bi protestvovali zbog nebrige same države i zloupotrebe lokalne vlasti nakon poplava koje su zadesile ovaj grad. Aktivistkinje Žena u crnom su podržale ovaj protest i bile ispred Vlade zajedno sa građanima i građankama Obrenovca. Zahtevi koje su uputili Vladi su sledeći:
1. Hitna i neizostavna isplata obećane prve pomoći od 250.000 dinara (2000 evra) svima do 25. jula 2014.
2. Hitno uvođenje privremenih mera u Gradskoj opštini Obrenovac zbog sporosti, nesposobnosti i očiglednih zloupotreba opštinskog rukovodstva i ispitivanje krivice istih
3. Tačno definisani rokovi za izgradnju kuća koje su sad u 5. i 6. kategoriji i rokovi za dostavu građevinskog materijala za sve oštećene kuće i stanove koji mogu da se renoviraju
4. Izrada socijalnih karti radi oslobađanja od plaćanja komunalnih usluga i hitno aktiviranje narodnih kuhinja za sve poplavljene
5. Definisanje tačnog plana pomoći svim privrednim subjektima u Obrenovcu ali ne samo kroz kreditnu aktivnost jer neki privredni subjekti nisu u mogućnosti da otplaćuju kredite jer ih već imaju
6. Dobijanje statusa bescarinske zone i povlašćenog trgovinskog statusa
7. Oslobađanje od PDV-a na humanitarnu pomoć i PDV-a na sve aktivnosti privrede u Obrenovcu i oslobađanje od poreza na dobit u sledeće tri godine
8. Olakšice za sve investitore koji nameravaju da otvore firme u Obrenovcu oslobađanjem od poreza na novozaposlene i plate u cilju zapošljavanja stanovnika sa prebivalištem u Obrenovcu
9. Jasno definisani rokovi za obnovu infrastrukture Obrenovca.
Pismo sa zahtevima predato je Vladi Republike Srbije, međutim niko od službenika Vlade ih nije primio uz obrazloženje da je predsednik Vlade na putu u Rusiji.
Za Žene u crnom
Violeta
17. juni - Obrenovac – mirovne brigade
U utorak 17 juna, naša mirovna brigada, od aktivistkinja i aktivista Žena u crnom, u sastavu: Violeta, Vahida, Jovan, Goran i Oluja, krenula je kod Marine, u Obrenovac. U njenoj kući nameravamo da obijamo malter sa zidova. Pre polaska smo prikupili potreban alat i krenuli u akciju. Bilo je rano jutro, ali smo svi na okupu. Sipi sitna kišica, ali je u kombiju raspoloženje na visini.
Brzo smo stigli i odmah prionuli na posao. Podelili smo se u dve ekipe: Goran, Oluja i Vahida su radili unutra. Zadatak im je da skidaju slojeve zida u predsoblju. Jovan i ja treba da gulimo fasadu sa spoljne strane kuće. Ubrzo su došli i američki volonteri i dva sata su radili sa nama.
Kiša je dugo padala, ali nas to nije omelo. Radili smo udarnički. Jovan i ja smo napravili strategiju: ja sam skidala donji deo, dokle mogu da dohvatim, a Jovan je na merdevinama skidao gornje slojeve. Išlo je brzo, pošto je zid bio naduven od vlage i veliki komadi maltera su sami padali.
Prijateljima unutra je bilo teže. Ti zidovi su upili vlagu, relativno se prosušili i jako teško su se sa njih skidali slojevi maltera. Ono što je dodatno otežavalo posao, bili su rojevi muva koje su letele u oči i ujedale. Predhodnih dana ih nije bilo toliko.
Došla je i tetka Nata. Rasplakala se kada nas je videla kako radimo. Stalno se zahvaljivala jer pomažemo njenoj Marini. Htela je da bude korisna i prala je sudove.
Jovan i ja smo završili fasadu i ušli unutra da pomognemo drugoj ekipi. Kada sam počela da radim, uvidela sam koliko je njihov posao teži.
Pošto smo završili, ručali smo zajedno sa domaćinima. Atmosfera je bila dobra. Šalili smo se i oraspoložili i tetka Natu.
Uskoro je Vlada došao po nas kombijem. Bili smo beli od prašine, umorni i prljavi. U povratku je bilo tiho.. Svi smo dremali i činilo se da je svako od nas utonuo u svoje misli.
Bila je to uspešna akcija.
Za Žene u crnom
Violeta Đikanović
16. juni - Obrenovac
Nas dve aktivistkinje ŽuC-a: Staša Zajović i Violeta Đikanović, povele smo 16 juna našeg prijatelja Karlosa iz Španije da mu pokažemo kako izgleda grad, posle stravične poplave. Bilo je tmurno i mirisalo je na kišu: onu sitnu, dosadnu, jesenju...
Kod Marine smo zatekli njegog komšiju, Nešu. Pozvao nas je sve da posetimu njegovu kuću. Kao komšije su se i pre pomagali, a sada je to neizbežno. Nešino dvorište je prostrano sa puno biljaka koje su sada u očajnom stanju. Dugačak trem deli kuću na dva dela: deo gde živi njegov brat blizanac, sa porodicom i deo gde Neša živi sa majkom i tetkom.
Na tremu je mnogo stvari, koje on pokušava da spasi: očev sat koji je dobio kada je odlazio u penziju, veliki kineski ćup i mnoštvo slika koje je Neša naslikao. Ima tu grafike, vitraža, pastela... Priča nam svoju priču...
U Srbiju je došao nakon akcije „Oluja“, 1995 godine. Sve, osim golih života im je ostalo u Hrvatskoj. Dugo su bili podstanari, a onda su uspeli da prodaju kuću u Hrvatskoj i kupe ovu u Obrenovcu. Brat se oženio i dobio dvoje dece, a Neša je sa majkom i tetkom napravio svoje domaćinstvo. Radio je, slikao i gajio svoje biljke. Bio je zadovoljan svojim životom...
Poplava je odnela još jedan deo Nešinog života. Za jednu noć, sve što je stvarao zadnjih 20 godina je nestalo. Kaže: "posle Oluje nikada više nisam otišao u Hrvatsku i nikada neću, tu sam knjigu zatvorio. Posle ovoga nemam gde da odem".
Kuća je u lošem stanju jer je voda stigla do plafona i sve se iznova mora raditi i popravljati. Neša boravi kod prijatelja, radi neprijavljen kod privatnika i ostaje mu malo vremena da radi na kući.
"Pokušaću da spasem moje slike, to mi je najvažnije", dodaje. Slike se suše u izvitoperenim ramovima. Doneo je rakiju za Karlosa, u flaši koju je oslikao. Staši i meni je poklonio po jednu sliku. Bilo mu je važno da to uzmemo. I njegova priča je slična Marininoj. Niko još uvek nije došao da proceni štetu i ima utisak da su zaboravljeni.
Dok smo odlazili kiša je sve jače padala. Pomislile smo: opet kiša, sada kada je sunce najpotrebnije.
Za Žene u crnom
Violeta Đikanović
11. juni - Obrenovac
Aktivistkinje Žena u crnom Staša Zajović i Violeta Đikanović posetile su Marinu i njenu porodicu, u Obrenovcu.
"Pošto je temperatura bila visoka, voda se po gradu povukla i isušila. Ipak, grad i dalje izgleda avetinjski. Kabasto smeće je uglavnom odneto iz centra grada Po dvorištima su ostale gomilice parketa, koje ljudima služe za loženje vatre na kojoj greju vodu. U gradu i dalje nema struje.
Marina nam priča da još uvek niko nije dolazio da dezinfikuje ulicu i kuće, a da su dan ranije, ispod blata u komšijskom dvorištu pronašli leš velike svinje. Dodaje da se do današnjeg dana niko nije pojavio da proceni štetu nastalu na kući i okućnici. Dok smo sedele u dvorištu došli su iz Elektrodistribucije da zamene električno brojilo. Na naša pitanja: ’kada će doći struja i kada će zameniti elektro-instalacije?’, dobile smo odgovor da to ne znaju i da su došli samo da zamene satove. Marina nam kaže kako su lišeni informacija i da kontinuiranu podršku ima samo od nas i volontera –Amerikanaca.
Iz razgovora smo takođe saznale da je njoj najneophodnije da se izbaci šut iz soba, gde su prethodno zidovi ogoljeni do cigle. Kaže i da nema potrebnog alata, kao ni kolica kojima bi se taj šut izbacio. Potrebne su joj i lopate i ašovi, jer u delu dvorišta treba skinuti sloj zemlje, pošto je voda dugo stajala.
Uviđajući njene potrebe, odlučile smo da organizujemo naše mirovne brigade i u utorak dođemo da joj pomognemo.
Po nama je očigledno da postoji potpuni slom države i institicionalnog sistema podrške i autoritarni način vladavine u ovoj zemlji."
Za Žene u crnom
Violeta Đikanović
7. juni - Beograd, samački hotel na Bežanijskoj kosi
Nakon akcije ’Hrana ne oružje’, koja je održana u Nišu i na kojoj su Žene u crnom i veći broj feministčkih organizacija izrazile solidarnost sa ugroženim od poplave i zahtevale od države da ispuni elementarne uslove za povratak, pre svega u Obrenovac, Staša Zajović je otišla u solidarnu posetu Marini i njenoj porodici.
Marina i njena porodica su privremeno smešteni u samačkom hotelu na Bežanijskoj Kosi. Odatle Marina odlazi svaki dan u Obrenovac da sređuje svoju kuću.
"Nekoliko sati smo šetale po Dunavskom keju, razgovarale... Iako je u vidljivo boljem raspoloženju, Marina ima potrebu da govori o svemu, a posebno o tome da su napušteni, zaboravljeni i izvan fokusa medija i javnosti. Ipak, pominje da joj je najjači utisak solidarnost koju su pokazali Amerikanci, kada su došli da pomažu".
Za Žene u crnom
Staša Zajović
6. jun - Obrenovac
Dve aktivistkinje Žena u crnom, Ljiljana Radovanović i Violeta Đikanović su 6 juna 2014 posetile Obrenovac i kuću Marine Golubić.
„Violeta i ja smo otišle u Obrenovac kod Marine. Violeta je dva dana ranije bila u njenoj kući. Ponele smo ručak i ostale potrepštine. Prilazeći Obrenovcu osetile smo jak i neugodan miris od vlage. Na ulasku u dvorište, sačekao nas je strašan prizor. Osetila sam tugu i strah.
Sa leve i desne strane dvorišta, bilo je vode dubine oko desetak santimetara, iz koje su virile uvele biljke. Na stazi se nalazio šporet koji su ložili ostacima brodskog poda, izbačenog iz soba. Na njemu je bila velika šerpa vode, u kojoj se kuvao i dezinfikovao veš.
Na stazi je bio i jedan raspadnuti stočić, četiri stolice i hrpa prljavih stvari. Ispred samog ulaza u kuću, vojska je odnosila raspadnuti nameštaj, tepihe i pokućstvo kome nije bilo spasa. Marina je nemo posmatrala prizor, suznih očiju. Kada su otišli, rekla nam je da je svaki komad stekla teškom mukom i da osim golih zidova, nema više ništa.
Kada smo pitale za njenu tetku Natu, Marina je rekla da je otišla po pomoć u Crveni krst. Ubrzo je stigla starica i sa sobom dovela volontera Crvenog krsta i jednog Amerikanca. Geri je iz Teksasa i došao je u Srbiju da bi pomogao postradalima u poplavi. Pitao je šta on može da pomogne. Rekle smo da bi trebalo obiti zidove do same cigle. Za manje od dva sata stigla je grupa od 20 volontera i prionula na posao.
Za to vreme Marinin komšija je sa pumpom pod pritiskom prao belu tehniku i dvorište. Prao je frižider, veš mašinu, šporet. Pitale smo se da li će to raditi. Odjednom je počela da pada kiša. Jak pljusak trajao je dvadesetak minuta. Marina je bila očajna. Stajaća voda je počela da raste.
Sve vreme smo pomagale Marini da skloni nepotrebne i oštećene stvari. Ipak, činilo se da posao nema kraja. Potom smo zajedno ručale u dvorištu. Jele smo slatko i na kraju se čak i više puta nasmejale“.
Za Žene u crnom
Ljiljana Radovanović
4. jun - Obrenovac
Marinu smo upoznale u Kombank Areni. Tamo je u kolektivnom smeštaju. Nedelju dana odlazi u Obrenovac da raščišćava oko svoje kuće. 4 juna sam i ja otišla u Obrenovac, do njene kuće.
Naviknuta na prizore poplave, krenula sam ne očekujući da vidim nešto što već do sada nisam videla. Da je potpuno drugačije i mnogo strašnije, shvatila sam na desetak kilometara ispred Obrenovca. Uz sam put kod Umke, stoje džakovi sa peskom. Saobraćajna gužva je ogromna, a miris ustajale vode se uvlači u nozdrve. Njive su pretvorene u bare: ogromne bare koje stoje.
Ulazim u Obrenovac. Smrad je nepodnošljiv, a pojačan je suncem koje peče. Grad izgleda avetinjski. Na mestima gde se voda povukla, nalazi se osušeno, ispucalo blato, kao posle kataklizme. Vegetacija ne postoji - postoje samo sprženi ostaci... Ogromna vrba je od siline vode iščupana iz korena i viri iz vode. Čini se da je to pre bio park.
U gradu nema struje. Ulice su prepune ostataka od nameštaja, koji se skupljaju bagerima. Svuda se širi smrad. Ljude koje vidim po ulicama, policija i vojska nose maske. Imam utisak da sam zalutala na neku drugu planetu. Sve što sam do sada videla, nije ni delić katastrofe koja je zadesila ovaj mali grad.
Našla sam lako ulicu gde je živela Marina. Dolazak kod nje je dodatni šok: prizemna kuća, bez prozora i vrata, dvorište puno polomljenog namestaja, gomila parketa nasred dvorišta koji sada služi za loženje. Ispred kuće je šporet na drva i lonac u kom se otkuvava neki veš.
Marina mi pokazuje svoju kuću i priča gde se šta nalazilo. "Sem ovih zidova, nemam više ništa, a i njih moram da gulim do cigle". Plačemo. U jednom delu dvorišta, voda se nije povukla, nema gde. Kaže mi da niko nije došao da proceni štetu. Ne zna šta pre da počne da radi. Ona i njen sin su sami izbacili sve iz kuće. Nada se da će uskoro neko doći da to odnese.
Na terasi. Marinina tetka Nata (90 godina) pere sudove. Starica briše suze. Ne može da veruje šta ih je snašlo. "Šta da radim, opraću sve što se oprati može", kaže Marina. Ona je veoma uplašena. Priča o smeštaju u Areni, o muškarcima koji "kao kurjaci kruže", o strahu da zaspi u toj velikoj hali, o pokradenim stvarima. "Da mi je da se naspavam", kaže, završavajući svoju priču.
Odlazim iz Obrenovca potpuno šokirana, ali sa idejom u glavi. Napraviti radne grupe i pomoći toj ženi, ali i Suzani, koju smo ranije upoznale u hotelu Bristol. Njoj se voda nije još povukla iz kuće.
Pri izlasku iz grada prolazim dezobarijeru. Miris ustajale vode satima imam u nosu.
Za Žene u crnom
Violeta Đikanović
2. jun - Trstenik i Planinica
U dogovoru sa prijateljicom Sofijom Pantelić, predstavnice Komisije za rodnu ravnopravnost iz Trstenika, šest aktivistkinja: Staša Zajović, Ljilja Radovanović, Violeta Đikanović (Žene u crnom), Slavica Stanojlović i Snežana Jakovljević (Peščanik Kruševac), kao i Jelena Memet (Alternativni centar za devojke-Kruševac), posetile su 2 juna 2014 naselje Grabovica i selo Planinica, u okolini Trstenika. Sve tri organizacije su pripremile i odnele pomoć za postradale u poplavi.
"Naselje Grabovica je nedaleko od samog centra grada. Čim smo prešli most, sačekao nas je već poznat prizor pustoši: blato i mulj, spržene bašte, izneto pokućstvo po dvorištima. Zaustavile smo se na početku naselja, a žitelji su nam radoznalo prilazili. 'Nas niko ne obilazi', rekla je jedna starica. 'Odakle ste vi žene?'. Ubrzo je na ulici bilo sve više ljudi. Svi su imali utisak da su zaboravljeni i da im štetu koju su imali niko neće nadoknaditi. Zorica iz Moravske ulice nam je rekla: 'Sve što su moji roditelji gradili i stvarali 50 godina, otišlo je za pola sata.' Svuda kroz naselje ista slika. Na glavnoj ulici veliki kamion skuplja uništeno pokućstvo. Iz kuća se oseća miris vlage i memle. Počinje da pada kiša. Obišle smo oko dvadesetak kuća i krenule dalje prema Planinici.
Od Grabovice do Planinice vozimo se petnaestak minuta. Prizor već poznat. Bašte više ne postoje, poleglo žito, sparušene maline. Do Ljiljine kuće smo došle pešice jer je bilo klizavo od nanetog blata. Ulazimo u dvorište koje se može nazvati rajem na zemlji. Pravo srbijansko dvorište sa kućom na sredini, žbunovima hortenzija i ruža, voćnjakom... Pomislila sam da smo zalutali jer je sve bilo netaknuto, kao iz druge priče. Ljilja nas dočekuje i vodi u drugo dvorište. Sa leve strane pokrivena blatom proteže se nekadašnja plantaža jagoda. Ispred nas rečica, koja po Ljiljinoj priči, kad je najveća ima dva metra u prečniku. Te noći, reka je narasla na sto metara u širinu, nosila sve pred sobom i promenila sopstveni tok. Jedna bandera je potpuno iščupana, vide se samo ostaci mostića.
Sedele smo sa Ljiljom ispred kuće. Priča nam kako je te večeri bilo. Želi da što više ispriča. Njena komšinica plače. Njoj je voda odnela sve maline. Ona ne zna šta će da radi. Taj malinjak je njoj ozbiljan izvor prihoda. Ni kod njih niko nije došao da proceni štetu.
Krećemo ka Beogradu. U kolima tišina. Sabiramo utiske."
Za Žene u crnom
Violeta Đikanović
29. maj - Smederevska Palanka, Karađorđevo naselje
Aktivistkinje Žena u crnom, Ljiljana Radovanović i Violeta Đikanović, su po drugi put bile u poseti stanovnicima naselja Karađorđevo, nadomak Smederevske Palanke.
"Prilikom prošle posete, utvrdile smo koje su najhitnije potrebe tih ljudi i šta je to do čega ne mogu da dođu preko organizovane pomoći Crvenog krsta. U skladu s tim, obezbedile smo hranu za deset porodica (ulje, šećer, brašno, pirinač i makarone), posteljinu i odeću.
Najpre smo otišle do Zehre, kojoj smo odnele posteljinu, ćebad, peškire i garderobu, jer je njoj u prizemnoj kući, sve stradalo u poplavi. Iz njene priče i priče njenog muža saznajemo nešto više o problemima vezenim za podelu humanitarne pomoći. Naime, prostorije Crvenog krsta su sedam kilometara udaljene od njih. Do tamo odlaze pešice, a kad stignu, neizvesno je šta će dobiti. Čeka se u redovima po tri sata, a pomoć koja stigne se najpre deli volonterima, njihovim porodicama i prijateljima i po pravilu, onima koji nisu bili poplavljeni. Ono što preostane daje se stanovništvu koje je ugroženo.
Zehra nam je takođe ispričala da su joj neki ljudi, koji su joj pomagali oko kuće, ukrali iz tašne nitroglicerin u spreju, bez čega ona ne sme da ostane. Dok je o tome pričala, krenule su joj suze. Ljilja (iz ŽuC-a), koja je takođe, srčani bolesnik i bez nitroglicerina nikud ne ide, izvukla je jedan sprej iz tašne i dala ga Zehri, rekavši: ’Valjda mi do kuće neće trebati’.
Ponovo smo otišle do Gordane. Sličnu priču smo čule i od nje. Kada je stigao kontigent novih patika, ona i njena porodica nisu dobili ništa. Neko vreme smo ostale sa njom i njenim komšinicama.
U povratku smo videle opustošene bašte i voćnjake. Čini se da je sve propalo."
Za Žene u crnom
Violeta
26. maj - Kombank Arena
U skladu sa feminističkom etikom brige, a pre svega sa potrebama žena kojima pružamo pomoć, ceo dan smo provele sa Marinom i njenom decom iz Obrenovca, koji su smešteni u Kombank Areni. (videti izveštaj Violete Đikaović, od 24 maja).
Odlučile smo da sa Marinom izađemo izvan kolektivnog smeštaja. Šetale smo po Novom Beogradu i slušale jedna drugu.
Marina je pričala o atmosferi u "Areni", o neprospavanim noćima, o velikoj buci koju stvaraju volonteri Crvenog krsta, te ostali smešteni u navedenom prostoru.
Shvatile smo da je potreba za razgovorom možda trenutno prioritet u odnosu na materijalnu pomoć, ali da su Marina i njena porodica ostali izuzeti od pomoći, makar i takve koja je ponekad vređala dostojanstvo. Stoga smo se opet organizovale i odnele nove stvari Marini i njenoj deci.
Smatramo da je neophodno apelovati da se ne donosi humanitarna pomoć koja dodatno ponižava dostojanstvo. Umesto "oslobađanja ormara od polovne i pohabane odeće", više ćemo pomoći, ukoliko shodno mogućnostima, kupimo novu, jeftiniju ili donesemo čistu, ispeglanu i složenu odeću.
Za Žene u crnom
Staša i Marija
24. maj - Kombank Arena
Do Marine sam došla preko prijateljice koja ne živi ovde. Ona me, naime, zamolila da odem da je posetim. Našle smo se ispred Arene i otišle u obližnji kafić na kafu i razgovor. Marina je zbunjena, uplašena i uznemirena...
Sa teskobom počinje da priča svoju priču. Marina je učiteljica. Sa mužem i decom je napustila Kosovo 1999 godine. Došli su do Obrenovca i rešili da se tu nasele. Uz roditeljsku pomoć i svoje male ušteđevine kupili su nedovršenu kuću i počeli da se kuće, iz početka. Ubrzo joj se muž razboleo, bolovao četiri godine i umro. Marina je ostala sama sa dvoje dece. Obećavali su joj da će je zaposliti ali je sve ostalo na obećanju. Radila je kao trgovkinja, čuvala decu, čistila kuće. Deca su joj dobri đaci. Imali su psa i mačka.
Tog kobnog dana, sestra joj je javila da nadolazi voda. U roku od 15 minuta i njena kuća je počela da se puni vodom. Brzo je spakovala dokumenta i sa dečacima otišla kod komšija koji imaju kuću na sprat. Noć je provela kod komšija, potpuno mokra. Sutradan su došli po njih da ih evakuišu. Napustila je potpuno poplavljeni Obrenovac u poslednjoj turi, jer je puštala da se pre nje i njene dece evakuišu žene sa malom decom, starci itd. Najpre su ih smestili u jedan klub u Beogradu, a potom u Kombank Arenu.
Svi troje su bili bolesni. U Areni je mnogo ljudi, dobijaju samo suve obroke i deca su uznemirena. Stariji sin (17 godina) želi da ide kući. Najviše ih muči šta je sa njihovim ljubimcima. Stalno pričaju o mačku. "Ne znam kako da ih umirim", žali se Marina i plače. Priča mi da joj je rođena sestra, koja je takođe raseljena sa Kosova i evakuisana u Surčin, juče pala u nesvest. Marina je zbog toga uznemirena. Predložila sam joj da odemo do Surčina i posetimo njenu sestru Miru.
Miru i decu smo našli u barakama "Zlatibor gradnje", u Surčinu. Tu je smešteno stotinjak ljudi, uglavnom Roma. Svi se ponašaju kao prave komšije. Dok smo sedele kod Mire, oni su ulazili i pitali kako je ona. Ljudi se međusobno paze.
Mira je otvorena: "Ubi me nepravda! Niko za nas ne brine. Jedemo samo suvu hranu. Sve što je od humaitarne pomoći namenjeno nama, završava u magacinima Crvenog krsta. Kad su stigla ćebad, a mi to videli, nisu mogli da nam ih ne daju."
Marinu žuljaju cipele. Mira joj daje patike dva broja veće. Bar je noge neće boleti. Krećemo polako. Sestre se rastaju u suzama.
Danas sam se čula sa Marinom. Saznala je da je njena kuća još uvek u vodi. Povratak je još uvek neizvestan. Kaže da će ih pomerati i iz Arene i dodaje: "Viki, neko mi je ukrao one patike."
Za Žene u crnom
Violeta
24. maj - Hotel „Bristol“
Povodom Međunarodnog dana akcije za mir i razoružanje, aktivistikinja Danica Pupovac i aktivista Goran Lazin obišli su ljude sa ugroženih područja, koji su i dalje u ovom hotelu.
„Sve njihove priče su uglavnom slične, ali je svaka tužna na poseban način. Potrebno je dosta snage za razgovor sa tim ljudima.
Duže smo se zadržali u razgovoru sa Nikolom Sekulićem iz Obrenovca , koji je inače izbeglica iz Lapca, selo Doljani, u Lici. On je napustio Obrenovac u subotu, 17. maja. Evakuisan je tako što je sa terase svoje kuće morao da skoči u čamac, jer je nivo vode bio jako visok. Ništa mu nije ostalo.
Nije veliki optimista kada se radi o brzom povratku, obnovi kuće, a pogotovo ne, kada je u pitanju državna vlast. I najviše zabrinjavaju vremenske prilike od kojih zavisi i njihov povratak, kao i druge ljude
Po njegovom mišljenju i ostale ljude najviše zabrinjavaju vremenske ne/prilike od kojih zavisi njihov povratak, kao i šta će zateći kada se vrate.
Izrazio je želju da se priključi Ženama u crnom.“
Za Žene u crnom
Danica i Goran
23. maj - Hotel „Bristol“
Aktivistikinja Danica Pupovac i aktivista Goran Lazin otšli su po treći put u hotel „Bristol“ i volonterkama i volonterima Crvenog krsta lično predali nekoliko boca „Asepsol“ sredstva za dezinfekciju.
Preuzeli su takođe od Kulturnog centra REX i Fonda B92 za dalju raspodelu 2 higijenska paketa i 2 paketa sredstava za dezinfekciju.
Za Žene u crnom
Danica i Goran
23. maj - Smederevska Palanka, Karađorđevo naselje
Aktivistkinje Žena u crnom, Staša Zajović, Ljiljana Radovanović i Violeta Đikanović, bile su u poseti stanovnicima naselja Karađorđevo, nadomak Smederevske Palanke.
„Ponele smo kao prvu pomoć sredstva za ličnu higijenu i sredstva za pranje i dezinfekciju. Kako smo se primicale naselju, prizor je bio sve strašniji: poplavljene bašte, pumpe koje crpu vodu, pored puta izbačen raspadnut nameštaj i tepisi.
Zaustavile smo se pored jedne trošne kuće da pitamo za adresu koju smo tražile. Dočekala nas je Zehra i njen muž, podstanari u toj kući, potpuno zbunjeni.
U dvorištu je iznet nameštaj koji pokušavaju da osuše na suncu. Zehra se nada da će uspeti da ga spase jer drugi nema, niti može da kupi. Imaju ćerku koja je na školovanju u Novom Sadu.
Zehra nam kaže: ’Mrze me...ali pazi me i čuva ovaj čovek’. On se nadovezuje na njenu priču: ’A moja familija neće sa mnom ni da priča’.
Uprkos teškoćama i nerazumevanju sredine opstaju zajedno 30 godina. Zehra kaže da se snalaze, ali veruje da će gazde dobiti pomoć za popravku kuće, a da oni neće dobiti ništa. Pričaju da su im prijatelji iz Beča poslali kombi sa nameštajem, ali je sve zadržano, a od Crvenog krsta nisu dobili ništa. Zehra nam kaže da joj je u vodi propala sva posteljina i da bukvalno nemaju u čemu da spavaju. Rastajemo se. Oni se zahvaljuju i kažu da smo prve koje smo došle do njih.
Potom se nalazimo sa Gordanom, do koje smo došle "preko veze" od naše Aleksandre, iz Autonomnog ženskog centra. Ulazimo u Gocinu kuću koja je mokra i sa flekama po zidovima koje pokazuju dokle je dosezala voda. Primećujemo da su zidovi čisti, a oni nam kažu da su krečili na desetak dana pre poplave. Tu su joj muž i dva sina, koji čiste blato oko kuće. Voda se polako povlači, a iz bašte bukvalno vire sparušeni usevi.
’Od useva nemam ništa, sve je propalo. Četiri dana sam bila na spratu sa mužem i komšinicom. Deca su bila u gradu. Bolesna sam’, priča Gordana, koja prati i poštuje rad Žena u crnom, još iz vremena kada je radila kao organizatorka na TV Jasenica. U međuvremenu je ostala bez posla. I njen muž je ostao bez posla. Posao od kog se uglavnom izdržava je berba višanja, tokom juna svake godine. Dok traje berba, radi po 16 sati, 10-15 dana. Ide i u nadnicu, a muž (operisan, srčani bolesnik) ide u berbu malina, svake godine u Arilje.
Goca nas je odvela kod 12 drugih porodica. Bile su to uglavnom romske porodice, raseljene sa Kosova i najsiromašnije lokalne porodice.
Goca se plaši da će isto proći kao i jula 1999. godine, kada im je sve stradalo u poplavi, a država im je dala ’velikodušnu pomoć’ od celih 5000 dinara. Priča nam o jedinoj preživeloj koki, od 17 koliko ih je imala, te o njenoj borbi za život. Rekla je: ’Nikad je neću zaklati! U zlatni kavez ću da je stavim!’.
Rastale smo se uz obećanje da ćemo se uskoro videti. Uprkos svim teškoćama, ispratila nas je uz veliki osmeh.“
Za Žene u crnom
Violeta, Staša i Ljilja
22. maj - hotel „Bristol“
"U istom sastavu kao i prvi put, otišle smo u hotel „Bristol“. Ovog puta smo odnele artikle za koje su nam rekli da nedostaju. Radilo se uglavnom o sredstvima za higijenu, hrani za bebe, keksa i grickalica za decu. Sve smo to predale volonterkama, ostavile broj telefona ŽuC-a i lične brojeve aktivistkinja. Pozvale smo ih da nam se obrate kada treba nešto prevesti kolima ili doneti nedostajuću robu.
U kancelariji je bio prisutan i direktor hotela, koji je potvrdio da su hotel odmah stavili na raspolaganje postradalima od poplava i da je u ovom momentu tu smešteno 55 osoba.
Ponovo smo razgovarale sa parom iz Zabrežja, Suzanom i Darkom. Pitale smo Darka da li je dobio poziv da se vrati svojoj kući. Rekao je da se raspitao i da to još uvek nije moguće jer su delovi Zabrežja još uvek poplavljeni.
Nisu se žalili na uslove u hotelu. Jedino su istakli da nedostaje odeća za toplije dane. Ono što su dobili odmah po dolasku u hotel je bila odeća za hladne dane, ali su se vremenske prilike promenile, pa sada oskudevaju u letnjoj odeći, patikama i sl.
Dok smo još uvek bile u hotelu, volonterke iz Bristola su pozvale Violetu i zamolile da preveze nekoliko paketa garderobe iz hotela „Slavija“. To je odmah učinjeno.“
Za Žene u crnom
Violeta, Ljiljana i Snežana
21. maj - Kraljevo, naselje Grdica
Aktivistkinje Žena u crnom, Ljilja Radovanović i Violeta Đikanović su posetile ugroženo stanovništvo stradalo u poplavi u naselju Grdica, kod Kraljeva.
„Toga dana smo kupile pomoć koja se sastojala od sredstava za ličnu higijenu, za čišćenje i dezinfekciju. U Kraljevu nas je sačekala aktivistkinja mreže Žena u crnom, Snežana Obrenović koja nam je bila durektan kontakt sa stanovnicima Grdice. Na samom ulazu u naselje videle smo „groblje“ nameštaja koje su ljudi izbacivali iz svojih kuća. Sve je bilo još uvek mokro, raspadnuto i prljavo. U naselju je najezda komaraca, blato i smrad. Krenule smo ka kućama koje su uz samu reku jer su stanovnici tog dela naselja bili najviše potopljeni.
Zaustavile smo se kod prve kuće i napomenule da dolazimo ispred Žena u crnom. Prijem je bio srdačan. Čovek nas je najpre uputio na porodicu koja je 1999 godine izbegla sa Kosova. Potom smo obišle i druge kuće i kod 12 porodica ostavile pakete i razgovarale sa ljudima.
Najupečatljivije je bilo u porodici Žike Radojčića koji živi sa ženom, ćerkom, zetom i dvoje unučadi. Kad smo došle njegova žena je plakala, jer je sve ono što je celog života radila i štedela otišlo za 20 minuta. Rekli su da su se tek malo oporavili od zemljotresa, a da ih je sad stigla ova pošast. Kroz suze je pričala da nikad nije otišla ni u obližnju banju, ni na more, da je ceo život štedela i da joj je sve sada propalo. Pri tom je noć uoči poplave došla sa kontrole od onkologa. Roditelji joj žive u istom naselju, uz samu Moravu. Jedva su ih izvukli iz kuće jer su stari i nemoćni.
Krenule smo ka reci i prizor je bio još gori. Jedva smo prošle uzanim putem jer smo se mimoilazile sa teretnim vozilima koji su iznosili raspadnut nameštaj. U dvorišta se od vode nije moglo ući, a ljudi su lopatama izbacivali blato iz kuća. Svi su pričali identičnu priču, da ih niko nije posetio, niti doneo bilo šta što bi im bilo od koristi. Iz Crvenog krsta su im doneli samo vodu i kao prvu pomoć - jednu kanticu u kojoj je bilo: 4 plastična džaka, lopatica (baštovanska), paket eksera, šrafova, igle i zihernadle.
Ono što nije moglo proći neprimećeno je solidarnost među njima. Kada smo donele paket jednoj porodici, čovek nam je rekao da ima dovoljno i da njegov paket damo porodici preko puta jer su siromašni i imaju šestoro dece. Ljudi su nam se zahvaljivali na poseti jer ih do sada niko nije posetio niti pitao kako im je.“
Za Žene u crnom
Violeta i Ljiljana
20. maj - Hotel „Bristol“
AktivistkinjeVioleta Đikanović, Ljiljana Radovanović i Snežana Tabački obišle su hotel „Bristol“, u kom je smešteno 47 osoba, evakuisanh iz Obrenovca i drugih mesta sa teritorije te opštine.
„Najpre smo razgovarale sa Darkom i Suzanom, mlađim bračnim parom iz Zabrežja, kod Obrenovca. Saznale smo da su oni evakuisani u subotu, zajedno sa dvoje dece (Nemanjom i Fiipom). Potvrdili su da su poplavljeni za manje od pola sata i to od reke Kolubare i Tamnave. Njihova kuća je inače tik uz Savu, ali poplave su došle sa druge strane. Na evakuaciju su čekali gotovo sat vremena u vodi, zbog malog broja čamaca i gotovo četrsto ljudi koji su morali da se evakuišu.
Za smeštaj im je određen hotel „Bristol“. Zadovoljni su jer imaju svoju sobu, hranu, a higijena je na solidnom nivou. Darko bi, uprkos tome, hteo da se što pre vrati u Zabrežje i utvrdi koliko je oštećena kuća, koju je nedavno završio i potpuno opremio. Suzana, međutim, smatra da treba da ostanu u hotelu sve dok povratak ne bude potpuno bezbedan. Nisu depresivni iako su svesni da će im se materijalna situacija bitno promeniti.
Nakon razgovora sa Darkom i Suzanom, obavile smo razgovor i sa volonterkama Crvenog krsta. Predstavile smo se kao aktivistkinje Žena u crnom i objasnile da bismo htele da donesemo pomoć, ali da nismo sigurne šta je najpotrebnije. One su nam savetovale da to budu sredstva za higijenu i negu: šamponi, dezodoransi, tropostotni hidrogen, kreme za ruke, , balzami za kosu, asepsoli, kao i hrana za bebe i upakovane grickalice za decu.
Najavile smo našu sledeću posetu za četvrtak, 22 maj, kada ćemo doneti pomoć“.
Za Žene u crnom
Violeta, Ljiljana i Snežana
