Povodom 23. godina od pada Vukovara, Žene u crnom su 18. novembra 2014. godine, od 15 do 16 časova u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, stajanjem u crnini i ćutanju, obeležile godišnjicu zločina počinjenih u tom gradu.
Na stajanju su bila istaknuta četiri transparenta:
- Nikada nećemo zaboraviti zločine u Vukovaru
- Žene u crnom za mir i pravdu
- Pravda i Mir - Žene za mir
- Podaci o stradanju grada
U isto vreme, a pored Žena u crnom, Srpski sabor Zavetnici organizovao je kontra protest na kome su istakli transparent:
- Vukovar nikada neće biti (na ćirilici) Vukovar (na latinici)
Žene u crnom su, kao i svaki put do sada, prijavile svoj skup. Na insistiranje Žena u crnom da policija ustanovi da li su Zavetnici svoj skup prijavili, oni su rekli da njihov skup nije bio prijavljen policiji. Žene u crnom su insistirale da napismeno dobiju policijsko rešenje kojim se pokreće prijava protiv Zavetnika, jer svoj skup nisu prijavili.
Skup je bio medijski jako dobro propraćen, a i pored jakog prisustva policijskih snaga, skup je prošao sa jednim incidentom. Tom prilikom, dvojica muškaraca su dobacivali aktivistkinjama Žena u crnom:
- Koliko vas plaćaju za ovaj protest i ko vas plaća,
- Pokažite svoje lične karte i svoje finansijsko stanje,
- Vi ste nekrofili, volite samo mrtve Srbe,
- Zašto ne žalite milion Srba koji su ubijeni u Jasenovcu,
- Vi biste voleli da se ja nisam vratio iz Jasenovca,
- Jel vi to žalite što sam ja živ,
- Da li biste me volele da sam mrtav,
- Zašto nosite crninu,
- Vi žalite žive Srbe,
- Ja govorim glasno, jer moje zdravlje zavisi od toga da ja njima kažem ko su one,
- Zašto preturate mrtve kosti,
- Niste vi krive, nego država koja vam to dozvoljava.
Skupu su prisustvovali i Inicijativa mladih za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i Rekonstrukcija ženski fond. Takođe, stajanju su se prisustvovale i aktivistkinje Žena u crnom iz Srbije, iz sledećih gradova: Vlasotince, Leskovac i Kruševac.
Aktivistkinjama Žena u crnom je onemogućeno da dele svoje letke, a na pitanje zašto ne možemo to da radimo, policajac je odgovorio iz bezbednosnih razloga.
Beleška sa puta
Aktivistkinje mreže Žena u crnom iz Srbije: Beograd, Leskovac, Kruševac, Vlasotince su 19. novembra 2014. godine posetile Vukovar, a povodom godišnjice od pada grada.
Tom prilikom, aktivistkinje su posetile sledeća mesta stradanja:
Zgrada Borovo komerca u Borovu naselju, gde su položile venac sa natpisom Nikada nećemo zaboraviti zločine u Vukovaru.
Potom su posetile spomen obeležje na poljoprivrednom dobru Ovčara, gde je 20.11.1991. ubijeno preko 250 hrvatskih zarobljenika koji su odvedeni iz Vukovarske bolnice.
U nastavku obilaska stratišta po gradu, položen je venac i na spomenik u Dalju, a spuštene su i crvene ruže na obali Dunava, u Borovu selu.
Ispred Memorijalnog centra, u Borovu selu, bilo je svedočenje hrvatskog bojnika (potpukovnik), koji je branio svoju kuću i svoju porodicu.
Nije želeo da ratuje i bude učesnik rata, a odveden je u koncentracione logore u Srbiju, gde je bio od pada Vukovara, 23.11.1991. godine, sve do 18.8.1992. godine. Bio je oslobođen kada su ukinuti logori po Srbiji i vraćen u Hrvatsku. U tim raznik koncentracionim logorima u Srbiji, od šest identifikovanih, on je bio zatočen u njih pet. Samo nije bio u logoru u Aleksincu. Posle pada Vukovara, pa sve do polovine 1992. godine, u Srbiji je bilo otvoreno 6 logora za Hrvate (Stajićevo, Begejci, Beograd, Niš, Aleksinac, Sremska Mitrovica), kroz koje je prošlo oko 7.000 ljudi.
Pričao je na koji način su bili mučeni, prebijani do smrti, ponižavani, a u decembru mesecu, na 4 stepeni ispod 0 bili su tuširani goli sa šmrkom sa ledenom vodom.
Dok je on pričao svoja sećanja, mi smo imale utisak da on priča mirnim tonom, da u njemu nema besa ni želje za osvetom. On je jednostavno pričao ono što mu se dogodilo.
Pričao nam je o jednom stražaru po imenu Rambo, koji je bio zadužen da ih maltretira. Jednom je njega odveo u podrum, i rekao mu da više to ne može da radi, da tuče, da se on dere kao da ga tuče, a on će udarati po vazduhu. Kada su ti logori zatvoreni, on je čuo da se Rambo nalazi u Hrvatskoj, u nekom zatvoru. On je uspeo da preko obiteljskih veza da mu potpišu da on ode da ga poseti u nekom zatvoru, iako je to bilo jako teško. Poželeo je da ga poseti, da mu da cigare, da ga obiđe, da mu kaže neku reč zato što je on imao neki trenutak samilosti, što ga nije tukao i što je on uspeo uprkos svemu da preživi. Kada je ušao tamo, Rambo nije hteo da se okrene, taj ogroman čovek se smanjio, nije hteo da se suoči sa njim lice u lice. Nakon njegovog nagovaranja, on se okrenuo, ali ga on nije prepoznao. On nije mogao da se toga seti. Ostao je nem na sve to.
Nadežda Kostić, aktivistkinja iz Kruševca
