Ja sam bio u jedinici u Fruškoj gori, gde je bilo dosta drugarica. Dolazile su nam često žene koje se nisu bavile politikom i ostajale su u Fruškoj Gori da se bore sa nama, partizanima. Ima i onih koje su dolazile bez podrške porodice. Što se tiče njihove borbene sposobnosti, počeću od jedne žene, koja je primer i za druge. Imao sam tu sreću da sam dobio za zamenika komandanta bataljona u Fruškoj gori, Janju Bogićević, iz nekog sela kod Beočina, koja je ušla u partizane 1941 godine. Ona je došla u prvoj grupi partizana i ostala. Bila je komandir voda, pa čete, pa zamenik komandanta bataljona. Izuzetno hrabra, preduzimljiva, dobar drug i pažljiva, sposobna i spremna za izvršenje bilo kog zadatka koji se pred njom postavi. Mi smo je prvo gledali malo drugačijim očima, kao što se na žalost još uvek gleda, „ajde ti si ženska glava, šta ćeš ti u borbi“.
Moram da kažem da načelno u Narodno- oslobodilačkoj borbi nije bilo razlike između žena i muškaraca. Žene nikada nisu zaobilazile zadatke. Kada sam ja postao zamenik komandanta čete, Janja Bogićević, je ostala kao zamenica komandanta bataljona. Imala je jednu manu, zbog koje je bilo i zahteva komandantu čete, da je skloni sa čela bataljona jer kada napadamo četnike, koje smo mrzeli iz dna duše (nismo mogli da ih smislimo, bradonje, prljavi) ona je prva vikala „juriš!“. Janja Bogićević je bila veoma odvažna i hrabra.
Nas nekoliko visokih funkcionera smo jednom prilikom išli iz Fruške Gore za Srem. Među nama je bio i Jovan Veselinov, poznat kao Žarko, koji je imao određene zadatke. Ja sam odredio jednog čoveka da ga prati. Kada smo došli do pruge, između Rume i Sremske Mitrovice, tu je bila i Janja. Izašli smo na prugu i legli na šine da vidimo da li zuji neki voz. Ništa nije zujalo, pa smo mislili da nema nigde nikoga. Međutim, naišli smo na kontrolu na pruzi. Oni su otvorili vatru na nas, pa smo se povukli. Ostavili smo to za sutra uveče. Žarko nam je rekao da se sklonimo. Kada smo se povukli, nije bilo Janje. Sutradan, naveče, pokušali smo ponovo preko pruge i nije bilo zasede. U prvoj partizanskoj kući smo videli Janju. Ona je prešla ranije i stigla u bazu. Nije fermala naše odluke. Drugovi i drugarice su je cenili.
Sve žene koje su došle u Narodno oslobodilačku borbu su bile hrabre. Nije bilo nikakve razlike između muškaraca i žena. One su imale razloga da se dokazuju muškarcima kao hrabre, jer su muškarci često govorili: „šta ćeš mi ti ženska glavo“. One su uložile maksimum truda da dokažu da su ravne sa nama i uspele su.
Druga grupa žena u ratu su bile bolničarke. One su se hrabro nosile sa ranjenicima. Nije zapisano nigde u štampi i listovima, koji su izlazili, da je neki ranjenik ostao neizvučen. One su sve ranjenike obradile i brinule o njima. Svaku dilemu treba razbiti, kao što je ona: „šta žene rade u ratu i tako dalje“.
Setimo se Darinke Radović kod Rače, koja je izgubila troje dece od strane četnika jer nije htela da kaže koliko partizana ima u kući. Nikog nije odala, a oni su joj postreljali decu. Imala je svest o tome da će biti streljana i ako kaže da ima nekog u bazi.
Slično je postupila i drugarica Mara Gmizić, u Dobrinjcima u Sremu. U njenoj je kući bio sastanak na kome su bili knjževnici: Dušan Matić i Jovan Popović. Njeno sam ime zapamtio zato što je nismo predložili za narodnog heroja. Ja sam tada bio u Bosni. Ona je imala supruga koji je otišao u Bosni sa partizanima. Imala je dvoje dece. Neko je provalio da ona radi za partizane i da ima dobre baze. U jednoj od baza su bili Petar Matić Dule i Jovan Popović, koji su rešavali neke probleme. Ustaše i Nemci su joj uhvatili decu i hteli da ih zakolju. Ona nije ništa priznala. Tukli su je i izubijali, ali je ostala čvrsta do smrti i ništa nije rekla.
Kada se setim Mare, obuzme me tuga, zbog toga što nije predložena za narodnog heroja. Muž joj je poginuo u Bosni.
Praviti neke razlike između žena i muškaraca su notorne gluposti. U pitanju je svest, odnosno da li si izabrao put rešavanja problema i život u boljem društvu nego što su fašisti i ustaše.
Ustaše su bile zlo. Ubijali su iz čistog hira. Ako im se neko nije sviđao, ubijali su ga. Takva zlodela ustaša i četnika su osuđivale naše drugarice, kao i mi. I moja sestra od strica, Božica Stojšić je streljana u Vukovaru, u septembru 1941 godine. Dušanka Jovičić iz Jaska, kod Vrdnika, žena Koste Nađa je bila prvoborac u Fruškoj Gori, kao i njen brat. Bila je stalno u borbenim jedinicama. Nije htela da ide na kurs lekara da bude bolničarka. Rekla je da nije došla da leči, nego da se bori. Ona je bila komesar čete zajedno sa mnom. Sa vojskom smo delovali između Beočina i Novog Sada. Ustaše su se nalazile u dva vagona na toj pruzi. Mi smo sačekali taj voz u nameri da ih likvidiramo i skinemo s vrata seljacima. Dušanka je išla iza mojih leđa, dok sam išao ka pruzi. Kada smo se pojavili u tim vagonima i pripucali, ispostavilo se da postavljena mina nije digla voz u vazduh, ona je bila ranjena u pluća, iza mojih leđa. Vod je izvukao i odneli su je na nosilima na lečenje. Posle dva meseca, poslali smo je na odmor. Ni posle toga, ona nije htela da bude bolničarka. Bila je komesar bataljona.
Sećam se tih žena koje su se junački držale pred neprijateljem. Povezujem sve one koji su bili u borbi. Za iste stvari su se borile. Trema se javljala u početku akcije, kada bismo napadali nekog u streljačkom stroju, dok ne čujemo vatru branioca i ne otkrijemo punktove koji mogu da budu fatalni za nas. Kada bismo otkrili njihove položaje, onda smo se osećali drugačije. Najteže je bilo napadati na nepoznato: ideš noću, u mraku, ne znaš gde te čekaju četnici. Oni su znali sve staze, gde partizani prolaze. Mi smo imali dosta muke sa njima, i tu je dosta drugarica bilo ranjeno. Nismo mogli da ih sve po meri i zasluzi nagradimo. Ostalo je otvorenih rana. Mi smo to pokušali lečiti i nismo uvek uspevali. Kod nekih ipak jesmo.
Imali smo još jednu hrabru mladu ženu. Radinka Vitasović, iz Laćarka, je imala osamnaest godina. Njen brat je bio diverzant. Nju smo morali par puta da držimo. Ona se pravila važna. U akciji u Neštinu, kada smo napadali jednu nemačku četu, na jednoj livadi kod Iloku, bila je teško ranjena. Bila je previše hrabra. Na nosilima od Iloka do glavnog štaba Vojvodine, ona je izrazila želju da vidi brata Trivu i da bude sahranjena na Širokom Dolu, koji je bio majka za partizane. Tu je bila kuhinja, lekari, obaveštajci, političari, zabavljači, glavni štab. Tu smo se relaksirali, odmarali.
Sonja Marinković je rekla: "Pucajte ovo su komunističke grudi!" Retko da je koji ranjenik ostao na bojištu. Bolničarke su nekada rizikovale svoj život zbog ranjenika. Ja sam, kao komandant brigade, sa bataljonom napadao jednu mađarsku pustaru u Baranji. Bio je i ruski bataljon. Gledali smo kako padaju žrtve: crvenoarmejci i naši. Crvenoarmejci nisu išli da izvlače svoje, a naše partizanke su išle da izvlače i naše i njihove.
Četnici su plasirali vesti da živimo sa majkama i sestrama, ali to nije bilo tačno.
Žika Stojšić, Savez antifašista Srbije
29.11.2015., Žene u crnom
