Sonja Prodanović
Povodom obeležavanja 29 novembra treba pomenuti poseban doprinos i žena kao pojedinki, ali i posebno značajnog ženskog aktivizma antifašističkih borkinja i ilegalki, u predratnom pokretu, a i nakon rata. Posleratni period, posebno onaj neposredne obnove zemlje, takođe se danas malo pominje, jer ga se često vezuje za frontalnu kritiku (ali i poništavanje) celovitog političkog real-socijalističkog sistema.
Ovakvim prigodama, uglavnom se pominju zasedanja AVNOJ-a u Bihaću i Jajcu, ali odavno je zanemarena činjenica, svakako izuzetno relevantna za genezu našeg ženskog i feminističkog pokreta, da je u Bosanskom Petrovcu, od 6 do 7 decembra 1942, održana Zemaljska konferencija AFŽ-a Jugoslavije.
Na zasedanju AVNOJ-a u Bihaću bile su i tri delegatkinje žena, borkinja: Kata Pejnović –predsednica AFŽ-a, Maca Grežetić i Mitra Mitrović, koja je pozdravila skup rečima: "Velika je čast govoriti danas u ime junačkih žena; za dvije i po godine od neukih i običnih žena, postale su one uporni i svesni borci".
Zbog posebnosti državne strukture Kraljevine Jugoslavije (patrijarhalna monarhija, visoko ruralni stepen stanovništva, komplikovana multi etnička i multi konfensionalna ), političke podele, etničke borbe, stradanja u drugom svetskom ratu, daju pravo da se ženski pokret u nas sagleda, kompleksnije i donekle "in continuo". Verujem da je to, ono što je dalo posebne odlike "osvajanju sloboda" naših prethodnica.
Neda Božinović je, u svojoj knjizi, dala izuzetan i ozbiljnan, dokumentovan pregled njenog iskustva i svedočenja, a postoji i ogromna literatura i drugih autorki i autora. Ipak, čini se da je ta, naša specifica, zapostavljena.
Danas kada se menjaju nazivi ulica i škola koje nose imena naših narodnih herojina, niko više, pa ni nastavnici u tim školama ne znaju ko se to i što se to poništava, a deca pogotovo. Samo za primer navodim da je u mom kraju na Zvezdari bila ulica i škola nazvane po antifašistkinji, predratnoj studentkinji Beogradskog univerziteta, Dragici Pravici iz Trebinja, streljanoj 27 juna 1942 i proglašenoj narodnim herojem već 1945. Danas se niko ni ne pita čija je to bista pred ulazom u školu, zarasla u šiblje!
Zato sam, ovde, među nama Ženama u crnom, koje smo imale radost i čast da se godinama družimo sa Nedom Božinović, htela da kroz njenu ličnu priču, prikažem ovom prigodom taj kontinuitet, kako bi se sačuvala od marginalizacije i zaborava, neka ključna dostignuća samooslobađanja i emancipatorskih društvenih pregnuća, za koja se i danas još uvek ili ponovo borimo. Zanimljiva je i ilustrativna za današnje medijsko sporenje, činjenica da je "Ratna redakcija Tanjuga" od 6 članova, imala tri žene: Lepa Pijade, Jara Ribnikar i Olga Humo.
Ljubaznošću Nedine sestre, dr Ljubice Božinović, odabrala sam iz dokumentacije nekoliko podataka koji možda nisu poznati, a pokazuju ne samo Nedu, već pre svega taj kontinuitet ideja i pregalaštva, nama danas posebno značajnih za "saznanje i čuvanje" posebno u okolnostima "brisanja i redefinisanja istorije" i bujanja neopatrijarhata i partokratije.
Neda je već u predratnim studentskim danima, uključena u feministički i politički pokret. Već 6 aprila 1941 zatečena je u Crnoj Gori i zadužena za formiranje partizanske organizacije i podizanje ustanka, prvenstveno radeći sa ženama, koje su tada imale organizovane odbore žena. Tada je bilo nezamislivo opstati bez žena i u ilegali, a žene, devojčice i starice prenosile su poruke, hranu, oružje između gradova i okupiranih jedinica.
U toku marša od Nikšića do Kolašina formira se V crnogorska brigada, kroz koju je u toku rata prošlo oko 500 žena. Neda kao politički komesar kaže: "bilo je tu sasvim malih djevojčica i starica koje su prevalile šezdesetu.Iz ove brigade bila je i prva žena narodni heroj-Milica Vučinić, a takvih je Milica u ovoj brigadi bilo mnogo".
Našla se i na Kozari, u vrijeme velike ofanzive, kada se, po njenim rečima: "ko zna otkud i ko zna kako ispred nas stvorila velika kolona žena i devojaka, koje su nam nosile hranu i odjeću".
Boreći se po Bosni i Srbiji gledala je žene kako "po kiši, ledu i snijegu sa puškom u ruci nose ranjenike na svojim leđima". Seća se posebno žena prilikom učesća u borbi za oslobođenje Beograda 1944 kako su "usred najžešćih rafala i bombardovanja grada, izlazile iz svojih kuća, ostavljale svoju djecu i kupile ranjenike sa ulica i dovlačile ih u bolnicu, pomažući u svemu bolničarkama". Posebno ističe ulogu žena u organizovanju prihvatanja i dugoročnoj brizi o deci ratnoj siročadi, kojih je bilo u oslobođenoj zemlji, preko 280.000.
Odmah, u posleratnom period, nastavljaju se društveni i politički angažmani u mnogim oblastima obnove i institucionalnim strukturama, uvek s fokusom na pitanja poboljšanja položaja žena. I kao sudija Vrhovnog suda FNRJ, Neda nastavlja aktivizam među ženama. Izabrana je za predsednicu Saveza univerzitetski obrazovanih žena, na osnivačkoj skupštini u Beogradu, 1952, na kojoj su učestvovale predstavnice svih republičkih udruženja univerzitetski obrazovanih žena, iniciranih od AFŽ-a. Pored nove generacije mladih akademkinja i novih studentkinja, na skupu je prisutna i Kruna Dragojlović- Aćimović, prva studentkinja, diplomirala još 1891, na beogradskoj Velikoj školi.
1953 godine, podnosi Izveštaj o radu Komisije za porodične odnose na selu (postoji i Komisija za ekonomske odnose na selu) o problemima odnosa u porodici, braku, uslovima života i odnosima na selu, o vaspitanju dece i opštem vaspitanju, sprovođenju zakonodavstva u oblasti porodičnog prava i naslednih prava, o problemima nasilja u porodici, pitanjima starosne i porodične penzije, a sve uz obavezno angažovanje ženskih organizacija i njihovu saradnju sa ostalim organizacijama. Posebno se ističe "pitanje položaja devojke-majke, u onim krajevima, gde se takve žene šikaniraju i smatraju kao ljudi isključeni iz drustva", a već tada se govori i o statusu i rešenjima "vanbračnih veza". Ističe se kako je "naročito važno vaspitanje i da naše (ženske) organizacije u prvom redu rade na prosvećivanju, upoznavanju žena sa njihovim pravima i njihovim obavezama, naročito kad je reč o deci". Zalažu se za stalnu, upornu i sistematsku borbu i za saradnju ženskih organizacija sa svim drugim relevantnim organizacijama, u cilju ubrzane obnove i reforme društva.
AFŽ, kao organizacija, ukinuta je već 1953 godine, a mnoga od ovih pitanja i inicijativa i danas su ostala delimično ili potpuno nerešena i još uvek aktuelna. Zato je važno podsetiti se 29-og novembra na Zemaljsku konferenciju AFŽ-a,održanu 6 decembra 1942 u Bosanskom Petrovcu, ali pre svega na ovu neverovatnu i jedinstvenu istoriju ženskog pokreta i iskustava prethodnih generacija.
 |
 |
 |
