Radmila Lazić
Pre dvadeset godina, 11. marta 1996. godine, u Ljubljani, umrla je Biljana Jovanović. Sagoreo je “komad užarenog ugljena”. Beogradska buntovnica, revolucionarna književnica, antiratna aktivistkinja, odana prijateljica svih onih koji, kao i Biljana, nisu kalkulisali sa ljudima, sa životom, i sa istinom. Nije podnosila taštinu, licemerje, i kukavičluk. Gnušala se svega lažnog i pritvornog, malograđanskog. Istinoljubiva, hrabra i osetljiva, davala se “zauvek, i posle zauvek” ljudima, idejama, knjigama, ljubavi…nije marila “kolk’o košta”, zato nijednu ranu na vlastitoj duši nije zacelila. Prerano otišla, najvoljenija među nama. Četrdeset i tri godine bola i žudnje, davanja, i traženja…da bi nadomestila ono odsustvo koje nikada niko, i ničim, ne nadomešta.
Bezmalo je četiri decenije, od kada je Biljana Jovanović, u romanu Pada Avala (1978.), proključala kao gejzir. Unela je u srpsku književnost nov senzibilitet oslobođene ženskosti, demaskirajući tabu teme patrijarhata, dovodeći u pitanje njihovu lažnu opsesivnu čednost. Učinila je to odvažno, intelektualno britko, necenzurisanim jezikom, ironijom i cinizmom, razarajući stereotipe vezane za žensku seksualnost. Tu je, nažalost, srpska ženska književnost stavila tačku. Umesto da dalje razgrće građanske zastore i plašteve kojima ih ogrću književna (sa)braća, ženska književnost ostala je da tavori plašeći se sebe same. Jer je zaboravila, ako je ikada i znala, da je “Književnost od krvi mesa, iskustvo istog reda kao i život”, kako je verovala Biljana. Za literarnu hrabrost potrebna je, i prethodi joj, ljudska hrabrost, koju imaju retki, a takva jeste bila Biljana.
Osim prevratničkim romanom Pada Avala, Biljana Jovanović je zadužila srpsku književnost i romanima Psi i ostali, i Duša, jednica moja, knjigom pesama Čuvar, dramama: Urlike Majnhof, Leti u goru kao ptica, Centralni zatvor, Soba na Bosforu, i najpotresnijom knjigom o raspadu Jugoslavije, Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, koju je napisala sa još tri prijateljice (Radom Iveković, Marušom Krese i Radmilom Lazić), razmenjujući pisma neverice, straha i utehe. Iza nje su ostale razasute po periodici priče, eseji, angažovani tekstovi, nekoliko antologijskih pesama i nacrt novog romana, koji će, ovih dana, sa njenim dramama biti objavljeni u knjizi Buntovnica s razlogom. U izdanju Žena u crnom, a ne nekog renomiranog, oficijelnog ili mega-izdavača zaduženog za srceparajuće bestselere koji treba ženu da vrate “tamo gde joj je mesto”.
Pobuna je bila Biljanina lična poetika, njen način života. Posedovala je osetljivost hrabrih i nežnost osetljivih. Ulila je svoj duh i energiju u odbranu ljudskih prava, najpre 80-ih u Odboru za zaštitu umetničkih sloboda, a onda 90-ih u Civilnom pokretu otpora i antiratnim akcijama. Bila je Protiv, sa dubokom svešću toga Protiv. Jednom prilikom, duboko pogođena nerazumevanjem prijatelja, onih krvavih devedesetih, koji su je nehotimice u razgovoru poistovetili sa srpskim režimom, bolno je zavapila iz Ljubljane na osam strana meni u Beograd: "Zar ja nisam osoba koja je učinila sve što se moglo PROTIV? " I jetko zaključuje: "Kako god okreneš svrstavaju te, prosto: ti si iz tog grada iz kojeg su otišle desetine hiljada vikend-četnika i JNA-ovaca da pale, pljačkaju, ubijaju. Tačne brojeve istina ne znam. Ali ja sam takođe iz grada iz kojeg je dezertiralo (kao i iz zemlje) stotine hiljada vojnih obveznika, u koljem je trajao najduži antiratni, najuporniji pokret, nego igde." I onda, sasvim rezignirano: "Kako da ostanemo celi gubeći prijatelje." Kako?
Volela je Beograd iznad svega, i bolelo ju je kada su ga ružili i optuživali: “U zabranjeni grad ću se, naravno, vratiti, i mislim ostati iz samilosti prema gradu (koji je moj), koji tako mrze, iz straha za svoje bliske i bližnje, iz drugarstva, iz inata i tako redom, i onda tako da tamo mogu proliti suze ostavljenog, nedozrelog deteta i da onda čekam da me neko uzme u naručje.” To zauvek dete neprestano je žudelo za naručjem koje njeno telo nije pamtilo. I na kraju molba, da odem 16. aprila na grob njenoj majci i zapalim joj sveću. A kroz tri godine leći će i ona (najzad) kraj nje posle više od četrdeset godina proživljenih bez nje. Tako se Biljana, posle bezbroj dolazaka, ovaj put konačno, i zauvek, vratila svome gradu.
