20.12.2016. godine
Poštovani borci Narodnooslobodilačkog rata, uvaženi gosti, drugarice i drugovi, dame i gospodo!
U ime udruženja „20.decembar“ i u svoje ime, želim da Vas pozdravim i da Vam izrazim zahvalnost što ste se i ove godine odazvali našem pozivu, da ovde na današnji dan još jednom obeležimo ovaj tužan i tragičan dan i datum, i da se opet poklonimo nevino stradalim žrtvama Vranića.
Želim na početku da Vam pročitam jedan moj tekst, odnosno komentar vezano za rehabilitaciju Draže Mihailovića. Taj tekst je napisan na molbu uredništva portala „Tačno-net“ gde je i objavljen a sadrži gotovo sve što bi danas ovde trebalo spomenuti. To neka bude i odgovor svima onima koji su pitali šta smo to uradili povodom te sramne rehabilitacije.
Naslov tog teksta je „Ne mogu i neću da ćutim“ i ja vas molim da to saslušate.
To je bilo moje reagovanje na pomenutu rehabilitaciju Draže Mihailovića, i ja ću u nastavku možda zloupotrebiti Vaše prisustvo, kako bih sa vama podelio neke svoje noćne more i dileme jer smatram da mi Vi možete pomoći da zajednički shvatimo i zauzmemo stav povodom mnogih pitanja koja se logički nameću. Naime ja pitam sebe i Vas, pitam celu Srbiju, ako pravni zastupnik Dražine rehabilitacije, gospodin Oliver ntić kaže kako je Dražin pokret za vreme Drugog svetskog rata bio jedini legitiman i oslobodilački na tlu Jugoslavije, a da je Narodnooslobodilačka vojska bila ilegalna, teroristička formacija, predvođena najvećim zločincem Drugog svetskog rata Josipom Brozom, znači li da je preko 300.000 boraca dalo svoje živote u ne legitimnoj i ilegalnoj borbi za slobodu? Znači li to da oni nisu smeli da se drznu i samoorganizuju kako be se suprodstavili fašističkom okupatoru i koga su to trebali da pitaju za dozvolu. Znači li to da smo iz rata izašli sa najvećim brojem terorista na planeti jer je Narodnooslobodilačka vojska brojala preko 800.000 boraca?
Dragi prijatelji!
Već duže vreme tražim odgovor, da mi neko od uvaženih istoričara, poštovaoca Dražinog lika i dela, kaže koliko je ravnogoraca poginulo do kraja 1941. godine pa do kraja rata u borbama protiv fašističkih okupacionih snaga, ne računajući one koji su stradali u borbi protiv partizanskih formacija, osim ako oni misle da su partizani i Narodnooslobodilačka vojska bili okupatori u sosptvenoj zemlji. Ima još mnogo ovakvih i sličnih pitanja na koja bih želeo odgovore ali ja bih sva ta pitanja sabrao u jedno. Kuda smo to krenuli i gde ćemo to stići? Zar je došlo vreme da sve ono sa čim treba da se dičimo i ponosimo, da slavimo i poštujemo, da sve one najsvetlije vrednosti bacimo pod noge i oskrnavimo lažima nebrojene žrtve i reke prolivene krvi. Spiskovi za rehabilitaciju se šire. Juče Draža, danas Nedić, sutra Kalabić i ostali krvnici i koljači. Samo ove nevine žrtve i ove mučenike nema ko da rehabilituje i zaštiti od ponovnog zločina. Hoće li se neko sutra postideti ili ćemo jednog budućeg tragičnog dana priznati, kako sam već jednom rekao, da nam je istorija bila loša učiteljica ili smo mi bili nedovoljno inteligentni učenici da ništa naučili nismo.
Ja se izvinjavam onima koji smatraju da sam zloupotrebio ovu komemoraciju iznoseći ove moje stavove i dileme, ali ja sam to morao sa vama da podelim. S kim ću ako neću sa Vama i gde bih ako ne ovde. Moja je želja daa i Vi razmislite o ovim temama i molim Vas da sve što sam ovde rekao ne vezujete za udruženje koje vodim. To su lično moja razmišljanja, moje dileme i moji stavovi.
Dame i gospodo, drugarice i drugovi!
Ispunjavajući obećanje dato prošle godine da ću Vam na ovim komemoracijama pričati o nekim najtragičnijim pojedinačnim sudbinama žrtava iz te noći zla i nesreće, danas ću se osvrnutina stradanje Dušana Đorića i njegove porodice. Odmah da Vam kažem da je ova priča neposredna i autentična jer sam je slušao više puta lično od Dušana, koji je mako što znate preživeo taj pakao i umro 1989. godine.
Porodica Đorić brojala je pred rat 9. članova. Dušanov brat Milisav – Zoka Đorić, prvoborac Vranića, predratni komunista, poginuo je 24. oktobra 1941. godine u selu Leskovcu u borbi sa četnicima. U noći četničkog zločina 20. decembra 1943. godine u kući je bilo 8. članova porodice. Bio je Dušan, njegova majka Jelena, njegova supruga Živka i sin Toma od 9. godina, brat Milorad, njegova supruga Stamena, i njihov sin Dragoljub od 15 godina. tu je još i Dušanova snaja Ivka supruga pomenutog pokojnog Zoke. Dušanova kuća je bila treća na spisku smrti za Rašić kraj, tako da su četnici došli oko 22. časa, kad su ukućani već bili pospali. Teško da se rečima mogu dočarati te slike užasa, kad su koljači ušli u kuću krvavih ruku i odeće sa isukanim kamama i najgroznijim psovkama i uvredama, ostrašćeni predhodnim klanjem kod kuće Pantića i kod kuće Marka Radosavljevića. Videvši to, Dušan je shvatio šta ga čeka, i njega i njegovu porodicu i tražio je ako može da umre vojničkom smrću.
Podnarednik Dušan Marković, komandir grupe za Rašić kraj rekao je Dušanu da će mu ispuniti želju, ali je tražio da se ukućani predhodno vežu kanapima. Tek tada je naredio Miloradu Sudimcu zvanom Ustaša da ubije Dušana. Ustaša je tražio od Dušana da legne i pre nego što je ovaj to učinio odjeknuo je pucanj. Dušana je metak pogodio u levo oko a izašao je iznad desnog uha. Veoma kratko Dušan je bio van svesti možda čak i manje kako on kaaže od minuta. Kada se osvestio ležao je licem okrenut prema patosu rešen da ostane nepomičan. A onda je krenuo pravi pakao. Četnici su uhvatili i dovlačili jednog po jednog ukućanina i klali su ih bukvalno na Dušanovom telu što svedoče i ožiljci od uboda nožem na Dušanovim leđima koje je nosio sve do smrti. Kada su poklali svih sedam ukućana, jedan od krvnika predloži ostalima da operu ruke, kako on kaže od ove pseće krvi, što su i učinili u kofama vode koje su stajale na klupi u ćošku kuhinje. Nakon što su koljači i svi ostali napustili kuću i dvorište, kada se sve utišalo, Dušan se nekako izvukao ispod leševa svojih najmilijih i onako u pomračini prvo zatvorio vrata, skinuo je opanke sa mrtve majke, otvorio prozor na donjoj strani kuće i iskočio napolje. Video je svetlost lampe i čuo žamor u dvorištu svog brata Mirka Đorića gde su četnici nastavili svoj krvavi pir. Teško ranjen, sav krvav i unakažen, skoro potpuno go, samo u košuljama Dušan je krenuo preko Jazina u Taraiš. Trčao je preko trnja i vrzina praćen ledenom decembarskom kišom. U jednom momentu shvatio je da ga nešto udara po obrazu, kako on kaže „landara.“ Rukom je mahinalno uhvatio to, trgao i bacio ne sluteći da je bacio sopstveno oko. Njegova namera je bila da što pre dođe do kuće svog šuraka Marka Mitrovića kako bi tamo potražio pomoć i spas. Kada je nekako stigao do Markove kuće, ušao je unutra i počeo tiho da doziva Marka ali se već na prvim koracima u kući sapleo o leševe Markove porodice koju su četnici prvu poklali još kad su iz Jasenka krenuli za Vranić. Tek tu skoro potpuno iscrpljen od bolova, umora i gubitka krvi Dušan se Dušan se onesvestio i udario glavom o kuhinjski sto. Po njegovoj priči on ne zna koliko je bio u nesvesti, ali kad je došao sebi bio je skoro potpuno slep jer mu se od udarca zatvorilo i ono zdravo oko. Nekako je bukvalno otpuzao iz Markove kuće do prvog komšije Stanka Gavrilovića koji je kad je video Dušana onako krvavog i unakaženog odbio da mu pomogne od straha za sopstvenu porodicu. No ipak, Stankov brat Stojan Gavrilović prihvata Dušana, ukazuje mu tu prvu pomoć, daje mu suvu i toplu presvlaku i odvodi ga iste noći u Malu Moštanicu kod Dušanovih rođaka. Oni ga sutradan vešto skrivaju u jednom od vagona i vozom prebacuju u Beograd u bolnicu pod lažnim imenom. Najviše zahvaljujući bolničarki koja je bila simpatizer partizana Dušan je ostao živ. Nakon oporavka bio je više puta hapšen, mučen i ispitivan od strane specijalne policije ali je nekako u nedostatku dokaza pušten.
Dočekao je slobodu, oženio se svojom spasiteljkom i dobio sa njoom dva sina, posle rata.
U februaru 1945. godine Dušan se sreo sa svojim krvnikom i ubicom svoje porodice Miloradom Sudimcem Ustašom kod Pavloviće kafane u Rašićem kraju, kada su iz čačanskog kraja bili privedeni i uhapšeni Ustaša iz Dučalovića, Milojko Marinković iz Pridvorice i Rista Ružić iz Čačka, sva trojica učesnici u pokolju te stravične noći. Na moje pitanje upućeno mom dedi koji je bio na tom suočenju, kako je Dušan reagovao kada se sreo sa Ustašom koji je sve vreme poricao da je klao i ubijao, deda mi je rekao da je Ustaša kad je ugledao Dušana zanemeo od iznenađenja i da je samo kroz zube prozborio „Pa jeste u tebe sam pucao“.
Dušanu su kaže zadrhtale vilice, izvadio je cigare i ponudio Ustaašu da zapali, iako je stalno pričao da će ako sretne Ustašu da mu izvadi jedno oko kao i on njemu što je učinio.
Eto, dragi prijatelji, to je bio još jedan deo pakla koga je Vranić odživeo i preživeo te jezive noći zla i užasa, a nama ostaje da se zapitamo da li smemo da zaboravimo?
Želim na kraju dragi moji, da Vas sve skupa još jednom pozdravim, da Vam poželim srećnu Novu 2017. godinu i u njoj puno zdravlja, ljubavi i dobrote.
Hvala Vam na svemu!
Vladan Pantić, predsednik udruženja „20. decembar“
