Zatvaranje granica: Takozvanom „Balkanskom rutom“, na čijoj trasi se nalazi i Srbija, od eskalacije zbegličke krize, u proleće 2015., do marta 2016., prošlo je između 700.000 i 800.000 izbeglica. "Balkanska ruta" je zatvorena u ponoć 08. marta 2016., zatvaranjem granica Hrvatske, Mađarske, Srbije i Makedonije za dalji prolaz izbeglica. Desetine hiljada izbeglica je "zarobljeno" duž rute.
Broj izbeglica: Po podacima UNHCR-a, uz dodatak izbeglica koje se nalaze van zvaničnih kampova, ukupan broj izbeglica u Srbiji se procenjuje na oko 10.000. Od tog broja, oko 6.500 se nalazi u kampovima. U prvim mesecima nakon zatvaranja granica za slobodan prolaz, izbeglice su ipak uspevale da pređu granice i stignu na svoja odredišta. Procene su da je od marta 2016., za godinu dana, „balkanskom rutom“ prošlo oko 150.000 izbeglica, od toga najveći broj u prvih nekoliko meseci, nakon zatvaranja rute.
Militarizacija granica: Kako je vreme odmicalo prepreka je bilo sve više. Nezapamćena militarizacija granica, u svim balkanskim zemljama, dovela je do toga da trenutni broj izbeglica koje uspevaju da uđu u Srbiju i napuste je u pravcu željenih zemalja, nije veći od par stotina mesečno. „Cena“ prolaska izbeglica je višestruko uvećana u svakom smislu. Krijumčarski kanali, često povezani sa državnim strukturama i lokalnim kriminalcima su nastavili da funkcionišu, ali je njihova efikasnost drastično smanjena. Ogroman broj izbeglica je više puta neuspešno pokušavao da pređe granice. Reakcije policije i drugih državnih organa su bile sve brutalnije.
Sistemski teror nad izbeglicama: Prelazak mađarske granice se po pravilu završavao hvatanjem od strane mađarske policije i vojske, i brutalnom torturom i deportacijom, nazad u Srbiju. Razmere ovakvih postupaka su tolike, da se bez dvoumljenja može govoriti o sistemskoj torturi od strane mađarskih vlasti. Slučajevi fizičke torture izbeglica, od strane policije su zabeleženi i u Hrvatskoj, ali u manjem obimu. Izbeglice su deportovane i iz Slovenije i Rumunije, ali nisu zabeleženi slučajevi policijske torture.
Nezakonite deportacije: Ono što je zajedničko za sve ove zemlje, kao i za Srbiju je veliki broj nezakonitih deportacija. I pored toga što su izbeglice koje su uhvaćene u tim državama, prilikom hapšenja zatražile azil, policija je po pravilu ignorisala njihove zahteve i uglavnom, mimo svih procedura, vraćala izbeglice u zemlju iz koje su došli. Iako su vlasti Srbije imale puno pravo da izraze protest zbog ovakvih postupaka vlasti susednih država, to nisu učinile. Razlog je svakako u tome što su srpske vlasti radile isto. Veliki broj izbeglica je mimo svake procedure, deportovan iz Srbije u Makedoniju i Bugarsku. Zabeleženi su i slučajevi, kada su izbeglice koje su registrovane i koje su poštovale sve procedure, izvođene iz kampova, odvožene do granične linije, gde im je naređeno da pređu preko granice. Izostanak bilo kakve reakcije državnih organa, na navode o ilegalnim deportacijama, govori u prilog da to nisu bili izuzetni slučajevi i samovolja policajaca i vojnika na terenu, već organizovana akcija. Sve ovo govori, da postoji širi plan, potiskivanja izbeglica, što se očigledno može zaključiti iz ne reagovanja država na ilegalne deportacije na njihovu teritoriju.
Dvoličnost srpskih vlasti: Odnos državnih organa Srbije je nastavio da bude dvoličan. Sa jedne strane su pokazivali svetu svoje „humano“ lice, a sa druge strane su u tajnosti vršili progon i deportaciju izbeglica. Sredstvima Evropske Unije i drugih stranih donatora, unapređeni su kapaciteti za prihvat izbeglica. Ipak dosta vremena je trebalo da prođe da bi državni organi postali svesni novonastale situacije, da izbeglice neće, kao do sada, napuštati zemlju u roku od 1-2 dana. Tek od nedavno, izbeglicama koje u kampovima borave već više meseci dostupni su i neki drugi sadržaji, osim osnovnih, smeštaja i hrane. Gotovo celokupni teret pomoći izbeglicama je pao na strane organizacije i domaće nevladine organizacije.
Borba za opstanak u centru Beograda: Posebno kritična situacija je u Beogradu, gde preko hiljadu izbeglica boravi u napuštenim skladištima kod glavne autobuske stanice. Ova grupa izbeglica, koju su sačinjavali gotovo uglavnom muškarci iz Avganistana, Pakistana i Afrike, usled straha od nezakonitih deportacija,izabrala je da boravi na tom mestu, a ne,kako su ih srpske vlasti predstavljale, u „miru i sigurnosti“ kampova. U novembru 2016., vlasti Srbije su nezvanično zabranile svim organizacijama da pomažu ove izbeglice, na bilo koji način, a pogotovo, kako je to u dopisu nadležnog ministarstva pisalo „da im daju hranu, odeću,obuću...“. Na ovaj način je ova ogromna grupa ljudi ostala bez pomoći velikih međunarodnih organizacija, dok pomoć države nikada nisu ni imali. Prepušteni su sami sebi, a jedinu pomoć koju su dobijali je od lokalnih i stranih organizacija, volontera i aktivista. Ovi ljudi su nadčovečanskim naporima uspeli da prežive zimu, koja je ove godine bila veoma oštra, sa skoro 30 dana neprekidne temperature ispod 0 stepeni, praktično bez osnovnih uslova za život. Iako veoma oskudni, ipak su stvoreni minimalni uslovi za život ovih ljudi, ali se sada, posle zime, nadvija nova opasnost, a to je rušenje napuštenih skladišta u kojima borave, zarad izgradnje kontroverznog projekta „Beograd na vodi“.
Pripremio: Mirko Medenica, Žene u crnom, mart 2017
