Žene u crnom su 11. i 12. juna 2022. godine organizovale diskusioni kružok Od ranjivosti do nekažnjivosti: o (ne)bezbednosti braniteljki i branitelja ljudskih prava - novinar/ki nezavisnih medija – slobodnomislećih građanki i građana u Radmilovcu, kod Beograda.
Na skupu je učestvovalo 29 aktivistkinja i aktivista iz sledećih gradova: Beograd, Novi Pazar, Vranje, Leskovac, Bajina Bašta, Pančevo, Prijepolje, Zagreb, Split, Krakov, Sankt Petersburg.
Mapa napada na branitelje/ke ljudskih prava, nezavisne medije, opozicione partije - zidne novine
Mapu je instalirala: Jelena Jaćimović, umetnica i aktivistkinja
U okviru ove dinamičke vežbe, na štrik su obešeni novinski članci o napadima na branitelje/ke ljudskih prava, nezavisne medije, opozicione partije, a potom su učesnice/i odabrali/e jedan članak i odgovorili/e na pitaje zašto su izabrali/e taj članak
Moderirao: Miloš Urošević, Žene u crnom, Beograd
Iskristali su se sledeći stavovi koje prenosimo po učestalosti:
Država je glavni generator nasilja, država je odgovorna za nasilje i državnih i paradržavnih aktera; nekažnjivost počinioca nasilja podstiće, ohrabruje i opravdava nove napade...
Miloš Urošević: Iza svih ovih napada stoji država, nisu po sredi nikakvi razulareni pojedinci, nego pojedinci koje država kontroliše i koristi kada joj za šta treba. Država dozira nasilje.
Lino Veljak: Većina tekstova sa kojima smo se susretali odnosila se na državno i paradržavno nasilje. Ovdje se radi o normalizaciji autonomnog nasilja. Naime, ne mislim da netko ne dobija direktivu ili sugestiju da napada nekoga, nego da su - kao što su mnogi normalizirali nasilje - mnogi normalizirali potrebu da prijetnjama (pa onda u krajnjoj liniji i fizičkim nasiljem) reagiraju na sve što izlazi iz okvira propisanog i istinitog. Hajka se ne pokreće uvijek iz nekog centra državne ili paradržavne moći, nego se nekada radi o spontanoj reakciji. Radi se o jednom potpunom raspadu, u kome se normalizira ono što nije i ne smije biti normalno, a kriminalizira svaki dašak kritičkog mišljenja.
Fahrudin Kladničanin: Napad na branitelje ili novinare ili kolektiv ili pojedinca se dešava u atmosferi koju stvara vlast. Ja ne mislim da je posredi autonomno ponašanje nekih aktera nego da je to povezano sa nekim aktivnostima koji se dešavaju u našem društvu. Neke pretnje nekim ljudima su jako zastrašujuće, a predstavnici države se prema tome odnose tako da žele da to ublaže.
Vladimir Jevtić: Autonomno je indukovano onim što radi država. Ne mora niko da pozove nekog, nego on to radi na osnovu onog što se dešava u društvu.
Lino: Djelomično se radi o kontroliranim pojedincima i grupama, a djelomično se radi o tome da je država (odnosno vlast) stvorila atmosferu u kojoj ljudi djeluju autonomno, bilo da pasivno primaju batine, bilo da neistomišljenicima šalju prijetnje. Dakle, država je odgovorna, nekada direktno, a nekada indirektno.
Tamara: Država je otvorila sezonu lova na drugomisleće, kritičke, antiratne aktiviste.
Nikola: Ovo je sada kulminacija, ali to se kuva i neguje 30 godina. Ne mora sada da bude kontrolisano, nego je sasvim normalno da šalješ pretnje smrću. Znaš da sve što je van toga nije normalno i ti si to prihvatio.
Nermin Vučelj: Država nekoga štiti ne zato što taj neko ima slobodu govora i mišljenja, nego iz nekih svojih interesa.
Dejana Cvetković: U prisustvu policije koja treba da zaštiti ljude se dešavaju napadi na aktiviste i novinare, ili čak i sami učestvuju u njima.
Staša Zajović: Navodno policija ne može da pronađe počinioce nasilja, a zna ko su.
Zna se odakle su majstori, ko su njihovi uslužni servisi, jer država njima upravlja. Mi se onda obradujemo kada im država da slobodan dan da nas ne napadaju. To je kontinuitet države bespravlja.
Nastasja: Ovo je uporedivo samo sa onim državama koje su republike a imaju dinastičko vođstvo, kao što su Severna Koreja, Azerbejdžan, Sirija.
Profesionalni i nezavisni mediji izloženi su kontinuiranim napadima, pretnjama – potpunoj nebezbednosti...
Vladimir Jojić: Ćuruviju je ubila država, a Pantića mafija o kojoj je pisao. Novinari su u ovoj zemlji u opasnosti, što od desničara, što od političara na vlasti.
Nastasja Radović: Vučić je podržavao Zakon o informisanju iz 1998. godine, koji je omogućio formalni progon Slavka Ćuruvije koji je ubijen 11. aprila 1999., a Pantić 11. juna 2001. godine.
Nikola Krstić: Ljudima koji rade u Danasu počelo je da ide u opis posla da se na dnevnom nivou suočavaju sa velikim stresom, koji je normalizovan i postaje opasan kako za fizičko, tako i za mentalno zdravlje.
Binasa Džigal: Velika količina mržnje i nasilja se iskazuje ka medijima koji nisu državni. To je zabrinjavajuće i svakim danom je sve više.
Snežana Čongradin: Ja sam uglavnom pretnje dobijala zbog onoga što sam pisala. Ja sam privilegovana da nešto kažem da to izađe u javnost. Ja živim u Beogradu i radim u nezavisnom mediju. Bilo bi drugačije da živim u provinciji. Moje kolege u CINS-u su u još nezavidnijem položajem, jer se bave pitanjem love. Neće mene da roknu, nego će da roknu nekog ko se bavi njihovim džepom.
Rat niskog intenziteta, i države i društva, protiv slobodnomislećih građana/ki, naročito onih koji su protiv rata i ratnih zločinaca - zastrašivanje, odmazda, izolacija, odvraćanje od aktivizma...
Zinaida Marjanović: Svaki miran protest koji građani hoće da održe nisu sigurni da li će policija da ih štiti ili će doći huligani koji će ih tući.
Staša: Kada porodice (pogibija radnika u namenskoj fabrici u Lučanima 2017. i ubistvo gardista u kasarni Topčider, oktobra 2004.) ustanu protiv države i njene osnovne poluge moći - vojske i policije, izloženi su velikom teroru, zastrašivanju i pritiscima, ne samo na nivou države, već doživljavaju izolaciju i u društvenoj zajednici.
Ljiljana Spasić: Pitam se o čemu običan građanin razmišlja u društvu u kome se ponavlja ratna retorika 90-ih, narativ u kome se neprekidno izražava mržnja prema drugom. Postoji tendencija da se građani zaplaše da ne reaguju na stvari koje se dešavaju oko njih.
Violeta Đikanović: Nad neposlušnim građanima se sprovodi represija. Kad god im padne na pamet, režim preko svojih službi, a naročito finansijskim inspekcijama, izvuku tvoje podatke, pošalju prekršajnu prijavu i udare ljude po džepu, koji su svi uglavnom u lošem ekonomskom stanju.
Melanija: Svi su spremni da me napadnu jer sam protiv veličanja Mladića. Na televiziji Hepi se promovišu razni zločinci, a ljudi to gledaju i onda to prihvataju kao neku istinu.
Aladin Paučinac: Oni računaju na naš strah, oni su i psihološki ušli u naše glave. Kada bi se nama sudilo, sudilo bi nam se po zakonu sigurno. Ovde država štiti obične kriminalce.
Ljiljana Radovanović: Strašno se povećao broj onih koji veličaju ratne zločine i zločince.
Normalizacija i internalizacija nasilja – rodna konotacija nasilja...
Anđela Savić: Ja sam normalizovala tu količinu nasilja koje je svuda oko nas. I više ne umem da prepoznam kada je nešto nasilje a kada ne, jer na mnoge stvari reagujem, a pa to je tako.
Staša Zajović: Mi smo normalizovali nasilje nad sobom i to je veliki problem.
Snežana Čongradin: Kada me napadaju, kada me brane, oni me brane kao žensko, kao nekog ko ima grudi, plavu kosu, tu se nešto sažale, ali niko ne kaže zašto sam ja napadnuta. Kao da me brane od toga da mi je neko rekao na ulici „e gde si mala“ a u pitanju je tema napada koja je najteža za svako društvo, genocid i ratni zločini. Kada me brane ovi takozvani naši izgleda da me brane samo zato što sam žensko.
Koji su odgovori? Postoje li alternative?
Vladimir Jevtić: Važno je da ljudi počnu da se zajedno suprotstavljaju goloj sili.
Boris Pavelić: Ljudi na Balkanu su zaslužili pomoć za zaštitu od nasilja.
Nikola: Naša generacija je konzervativna, ja sam manjina manjine u svojoj generaciji. Ne postoji nikakva platforma za ovu vrstu razgovora.
O (ne) kažnjivosti za ubistvo Milana Pantića i Slavka Ćuruvije
Tamara Spaić: Na današnji dan, pre 21 godinu ubijen je novinar Milan Pantić. Policijska istraga je rešena, postoji foto robot, postoje svedoci koji su videli ljude koji su ga ubili. Imena ubica su poznata. Jedan je pao na poligrafu, jedan nije bio u stanju da bude podvrgnut poligrafskom ispitivanju. Poznat je motiv ubistva, a motiv je ono što je on imao u svojoj beležnici i pripremao se da napiše o privatizaciji cementare Novi Popovac, koja je šest meseci nakon njegovog ubistva privatizovana, prodata je Holcimu, a ceo proces je bio do te mere koruptivana da je nešto više od 2 miliona dolara dokumentovano da je otišlo na privatne račune Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića. Postoje indicije da je u sve to bio umešan i Darko Križan koji je u tom trenutku bio direktor cementare. Ne kažem da su oni naručili ubistvo, kažem samo da je u pitanju slučaj organizovanog kriminala, u kojoj je jedna dobro organizovana kriminalna grupa, poznata policija, ubila novinara, a da te veze sežu do političkih vrhova vlasti. Pet godina je vođen proces za zloupotrebe privatizacije cementare, da bi na kraju tužilac odustao, iako je imao čoveka koji je priznao da je dobio novac. Nerešena privatizacija je ono što pritiska ovo društvo.
Ubice Slavka Ćuruvije su kažnjene, ali ne pravosnažno. Svi su se žalili na presudu, kojom su četvorica najviših funkcionera državne bezbednosti osuđeni na ukupno 100 godina zatvora. Žalio se čak i tužilac što je neverovatno. Apelacioni sud se ponaša kao da je to bilo koje suđenje. Oba slučaja jako pritiskaju zemlju. U svim mogućim međunarodnim registrima kojima se meri stepen demokratije u Srbiji, ta dva slučaja su u vrhu, kao pokazatelji stepena slobode govora i demokratije.
Iskustva sa terena: (ne)vidljivost represije nad aktivistima/kinjama civilnog društva, nezavisnim medijima izvan centra...
Učestvovali/e:
Aladin Paučinac, Inicijativa slobodnih građana, Novi Pazar
Verica Marinčić, urednica portala In medija, Inđija
Dejana Cvetković, novinarka, članica portala Slobodna reč, Vranje – ima prezentaciju
Moderirala: Nastasja Radović
Ceo izveštaj možete pogledati i pročitati na sledećem linku.
