PROBUDITI SE IZ NOĆNE MORE

Ovo pismo napisala sam dan pošto sam se vratila kući iz Srebrenice, na nesreću ljudskog roda, samo jednog od mnogih mesta na zemljinoj kugli u koje je rat zario otrovne zube i ostavio ožiljak što se nikada neće zalečiti. To je takodje i jedno od mesta na kome možete, jače no inače, osetiti koliko su važni mirovni pokreti i kako je neophodno na svakom mestu i u svakom trenutku ukazivati kako se proizvodi rat. Srebrenica je jedna strašna učionica u kojoj se može naučiti kako se prastari mitovi, tobož uzvišeni ideali junačke borbe za naciju, veru i sl. pretvaraju u krvoproliće i genocid. Srbi moraju ući u tu učionicu, pogledati istini u oči i one sa okrvavljenim rukama, koji, nažalost, još uvek šetaju medju njima, jasno nazvati ubicama. Nije lako, ali je neophodno suočiti se sa onim što se zbilo, probuditi se, da ne bismo zauvek postali zarobljeni u snu prošlosti i izgubili pravo na budućnost.

Podeliću i ovo sa vama. Posle Srebrenice još sam uverenija da moram sve svoje snage, svu svoju žensku energiju, ogorčenje, ljubav, ludilo i pamet upotrebiti da bih ženama i mladima u svojoj maloj, uplašenoj, siromašnoj, zaostaloj Južnoj Srbiji objasnila potrebu, neophodnost suočavanja sa nedavnom prošlošću, sa vremenom u kome su ekonomski iskorišćavani, lagani, upotrebljeni, zloupotrebljeni i žrtvovani zarad vlasti i moći Miloševićeve klike. Znam da to neće biti put posut cvećem. Još je mnogo Miloševićevih vukova na vlasti koji su obukli “jagnjeće runo” vajnih demokrata. Još imaju moćne pozicije i čvrste oslonce u partijskim vrhovima. Još ih se ljudi plaše. E, baš zbog toga neću odustati. Moje suze nad srebreničkim žrtvama bi bez toga nastojanja bile bi prazno licemerje.

Nisam promenila ni reč u onom što sam napisala. Ja verujem u prve utiske. Oni su najjači i najiskreniji.

Evo tog pisma:

Ove sam godine prvi put bila u Srebrenici.

Otišla sam (prošle godina sam bila sprečena, a ove nisam htela odustati, mada sam ostavila teško bolesnog muža) jer sam smatrala svojom obavezom da učinim bar nešto (mada je ništavno i sitno) čime bih pokazala da u Srbiji ne misle svi da su ubice heroji, a ubistvo nenaoružanog dečaka domoljubni čin. Otišla bih i da nisam iz priča žena iz ŽUC-a znala da je sasvim bezbedno. Ustvari, mnogo bi mi lakše bilo da su me pljuvali i gledali popreko. Onda bih osećala da sam bar deo zla na neki način "okajala."

Ni prekornog pogleda, a kamo li reči... Umesto toga govorile su mi: "Hvala!" I tešile me! Majke Srebrenice - mene!!!

Najjači utisak je bilo baš to: „Hvala što ste došle“ , koje su izgovarale žene iz Srebrenice! A šta smo to veliko učinile? Samo smo priznale da žalimo zbog zločina koji je učinjen i u naše ime. Da ne želimo da zatvorimo oči pred tim, niti da prihvatimo laži koje ublažavaju istinu, jer nam je tako "ugodnije" i tako smo " veći patrioti" po merilima RTS, Kurira, nacionalista iz naše vlade... Počela sam da plačem posle prvog tog "hvala" i nisam više mogla prestati. Stalno su mi je pred očima bile slika iz onog filma o Srebrenici, i svuda sam videla one jadne i preplašene ljude, dečake i starce, koje neljudi sa puškama pozivaju da izadju iz grmlja. Činilo mi se da ih vidim. Da li je sunce peklo kao danas? I da li je trava rasla, drveće širilo hlad, ptice pevale, zemlja mirisala kao danas? Mislila sam na majke, žene i sestre, koje su u tom trenu kršile ruke, strepele i nadale se da će smrt zaobići njihove najbliže. (Sve mi znamo kako je to brinuti za nekog bliskog i svog, znati da je u opasnosti, a biti nemoćan da mu pomogneš.) A neka crna slutnja im je rasla u grudima... Osetile su one, žene to osete, ali je nada ostajala i opstajala, možda danima, mesecima, sve dok nisu pronašle medju kostima kakav trag, značku, dugme, prsten, trag koji je govorio da je nada najveći i najbolji lažov. A posle pesme "Gde ste" mislila sam kakvo je to strašno budjenje posle sna u kome je se ponavljaju slike prošlosti koja je zauvek izbrisana, shvatiti - sin, majka, otac, braća i sestre samo su jedno medju mnoštvom imena na kamenu u Potočarima.

Onda me Tamara Kaliterna, pogodivši da sam prvi put u Potočarima, povela da sa terase, tj. tačke iznad mase pogledam dole, jer se odatle bolje sagledavaju razmere čudovišnog nedela. "Groblje se mnogo proširilo", rekla je ona. Videla sam kako na ramenima ljudi, polako, ka rakama, putuju zelena platna ispod kojih su kosti onih koji bi po svim zakonima, prirodnim i ljudskim, morali biti još živi. Bilo je i onih koje nije imao ko da nosi do groba i sahrani, jer viš nisu imali živih srodnika... "Prvi put ove godine", rekla mi je Tamara. To bilo veoma tužno.

Otišla sam sa Tamarom do onih kostiju koje su čekali red da ih se ponese, da bar na jedan stavim ruku i bar jednom kažem: Oprosti... Nemoj meni, ne zasluzujem, ali - oprosti mojim unucima i praunucima...

Tamara je pošla do mesta ukopa. Ja nisam mogla. Smatrala sam da bi to od mene bilo drsko. Dok ne uradim nešto više i značajnije da se istina o Srebrenici u mojoj okolini prihvati, nisam stekla pravo da tamo pridjem.

Strašno je to što je u Potočarima uradjeno. Genaracije naših potomaka živeće sa tim žigom sramote. Možemo ga skinuti samo ako u udžbenicima ištorije jasno napišemo šta se ovde odigralo. I silom kažemo onima koji su zatvorili oči i uši od straha da ne vide svoj ružni odraz na ogledalu budućnosti i ne čuju o sebi pravu istinu umesto lakirane, “politički prihvatljive“ istine. Bez ulepšavanja. Bez slatkorečivog zamagljivanja.. Bez pokušaja da se opravdamo sa "i oni su nama". Da, mnogo je i u Nemačkoj civila poginulo na kraju II rata, bombardovanja i sl... Bilo je medju njima sasvim nedužnih. Ali ja se ne nešto ne sećam da su oni u mojim udžbenicima istorije pominjani kao žrtve. Koliko se sećam Nemci su tamo spominjani samo kao fašisti. Dok se nisu sami sa fašističkom prošlošću obračunali, niko u svetu nije pominjao i njihove žrtve i patnju.

Nikakva obeštećenja neće moći da operu dugo, dugo ovu tamnu mrlju sa naših imena. Nama su majke Srebrenice oprostile. I od onih pod zemljom možda smo izmolile oproštaj. Ali, neće nam oprostiti oni koji nikada neće biti rodjeni, ni začeti, jer su im ubice uzele pravo da budu, da postanu. Kako dobiti oproštaj od nekoga ko je samo mogao da bude čovek, ali nije dobio šansu, jer su ubili onog ko bi mu, možda, bio otac?