Levica i cionistički neprijatelj
Sve češće se mogu čuti parole tipa „Izrael, bogat i moćan, uzurpator kuća i zemljišta, kriv za okupaciju, provodi aparthejd“ ili „Izrael – ubica“. To se čuje iz redova onih koji su (kako smo verovali) porazili i ukinuli fašizam. Pre dvadeset godina kad sam bio senator iz redova Demokratske partije napisao sam da je levica danas daleko od Izraela i da je Izrael pronašao nove prijatelje, i to iz redova onih koji se nalaze na pogrešnoj strani istorije. Faktički prepuštajući Izrael desnici, levica ga je prepustila usudu rata, opteretivši se svim onim predrasudama, izmišljotinama i optužbama koje je desnica (ne samo ona fašistička) uputila na račun Izraela, otkrivenoga kao beskrupuloznog lovca na teritorije što ih otima. Tada sam bio glavni urednik lista L'Unita (gde su pored drugih pisali i David Grosman, Eli Vizel i Abaham Jehošua) i vodio sam na zahtev ondašnjeg sekretara stranke Piera Fasina grupu Levica za Izrael. Ali mnogi kolege iz parlamenta i drugovi iz stranke izražavali su svoju odbojnost prema svakom referiranju na Izrael. Odjednom, neprijatelj više nije bio fašizam nego Izrael, pa je tako bilo zabranjeno isticanje izraelske zastave na obeležavanju partizanske brigade mladih dobrovoljaca koji su se borili za oslobađanje Italije. Palestina je postala saputnica i žrtva, doživljavana je kao deo korpusa od 700 miliona Arapa koji su od samog početka pokušavali da eliminišu Izrael. Tako se konstituiše neprijatelj, a u velikoj i tragičnoj igri na Bliskom Istoku italijanska levica pobrkala je Jevreje koji su postali Izraelci i koji se bore da ih naftom bogati Arapi ne proteraju u more sa cionističkim neprijateljem.
Furio Colombo (La Repubblica, 25. 10. 2023)
Sektaška avangarda
Potlačeni ponekad postaju tlačitelji. Ne mislim tu na potomke holokausta koji tlače palestinski narod. Mislim na sinove američkih privilegija koji aktivno mrze građane Izraela. Prošle nedelje 33 grupe studenata s Harvarda objavile su otvoreno pismo u kojem izjavljuju da „izraelski režim smatraju u potpunosti odgovornim za svo nasilje prouzrokovano tokom dvadesetogodišnjeg aparthejda u Gazi“. Prema njima za masakre Hamasa nisu odgovorni oni koji su izvršili masakr nego oni koji su masakrirani. Taj je argument početkom 1942. koristio Adolf Hitler da bi opravdao predstojeće istrebljenje evropskih Jevreja.
Da li preterujem? Ne! Jevrejstvo se sprema da uništi arijevske narode, rekao je Hitler u berlinskoj hali sportova 30. januara 1942, ali neće arijevci biti uništeni, nego jevrejstvo. Gebels je dodao da su Jevreji zaslužili ono što im se događa i da tu nema mesta za bilo kakvu sentimentalnost.
Nakon protesta zbog te izjave i pretnji bogatih donatora da će obustaviti finansiranje univerziteta, predsednica Harvarda se stidljivo ogradila od izjave, ali oprezno zauzevši jednu neutralnu poziciju. Treba da se ima u vidu da se sve to događa u okviru porasta neprijateljskog (a ponekad i diskriminatorskog) držanja američkih univerzitetskih aktivista prema njihovim jevrejskim kolegama. To je moguće zato što aktivisti za oslobođenje ugnjetenih naroda u SAD i drugde već godinama agresivno koriste tehnike bojkota i stigmatizacije. Na svojim društvenim mrežama silovito napadaju svakoga ko ne deli njihove stavove nastojeći ga srozati na neku nižu ravan. Stigmatizacija, koju su milenijima koristila tradicionalna društva za identifikaciju, degradaciju i marginalizovanje tzv. devijantnih subjekata, sada sistematski koriste predvodnici diskriminisanih da bi sa svoje strane vršili diskriminaciju. Ta je pojava mnogo šira od antiizraelskog aktivizma, zasnovanoga na antisemitizmu koji se maskira kao anticionizam. Američka studentska elita razotkriva time agresivnu, neliberalnu i mračnjačku prirodu radikalne levice. Na američkim univerzitetima ekstremisti već godinama sprečavaju proučavanje dela mnogih kanonskih zapadnih autora kao zagovornika belačke nadmoći, gaze pluralizam i slobodu izražavanja u ime te iste slobode, podvrgavaju celokupnu prošlost (onemogućujući da se ona razume) u ime arbitrarne i apsolutne sadašnjosti (tzv. kultura brisanja), optužuju celokupne kategorije ljudi (nezavisno od njihove individualne odgovornosti) u ime ljudskih prava (bele muškarce, žene koje žele ostati ženama a, vidimo, sada i Jevreje), odbacuju prava većine u ime manjinskih prava. Ugnjeteni su spremni da postanu ugnjetači, elitizam se prikazuje kao avangardnost, proglašava se sopstvena moralna superiornost i traži se neprijatelj koga mora da mrzimo. Sve smo to već videli i osetili. Ne podseća li to na sektaški fanatizam navodnih avangardi komunističke revolucije koje su u krvavim godinama klasne borbe tvrdile da u izvesnim vremenima istorije razlozi proletarijata moraju biti važniji od humanističkih principa?
Danas se u svetu kulture događa nešto slično. Agresivni iliberalni aktivisti, ubeđeni da su intelektualna avangarda političke, antropološke i socijalne revolucije, pretenduju na to da razloge sakrosanktnih borbi manjina pretvore u osnove za nametanje većini jednoga celovitog preispitivanja načina na koji se govori, misli, voli i živi. Uplašena većina će ćutati, kritički glasovi neće dospeti u javnost zbog straha od stigme.
To nije tek američki problem, niti se odnosi isključivo na uske intelektualne krugove. Naša celokupna atmosfera postaje represivnom. U pogledu mnogih vitalnih pitanja scena se sve više polarizuje na ekstreme. Militantna levičarska manjina prividno je suprotstavljena ekstremnoj desnici ali se ustvari nalazi u njenoj službi. Došlo je vreme da ćutljiva manjina iznova progovori.
Antonio Scurati, književnik, profesor istorije umetnosti na Univerzitetu u Milanu (La Repubblica, 26. 10. 2023)
Samo radikalna demokratija može da okonča nasilje!
(iz intervjua sa Džudit Batler)
Ne može da se sumnja u moj bol. No, bilo bi pogrešno ako bi moje zgražanje kao Jevrejke bilo lišeno uvida u uništavanje Gaze.
Javno moramo da osudimo Hamasovo nasilje nad Izraelcima 7. oktobra. Ali moramo se upitati da li je to sve što treba da se osudi. Zaprepašćeni smo ubijanjem dece, staraca i nezaštićenih civila. No, da li smo bili zaprepašćeni u decenijama kad je Izrael bombardovao kuće, škole i bolnice u Gazi? Znamo da Izrael kaže kako se tu radi o ljudskim štitovima koji štite vojna postrojenja. No, imamo brojke ubijene dece u Gazi. Radi se o hiljadama. Moramo da se upitamo zbog čega je naša indignacija rezervisana za izraelske civile. Ja sam Jevrejka i moje se srce slama kada ubijaju Jevreje. No, ako ne vidim uništavanje Gaze, moje viđenje postaje suženo i pogrešila bih u razumevanju kompletnog okvira. Ako ne želimo da i u budućnosti gledamo slično nasilje, moramo da se zapitamo šta treba da se radi kako bi se ono zauvek otklonilo. Odgovor na to pitanje ne može da se sastoji u istrebljenju stanovništva Gaze niti u njihovu proterivanju u Egipat, kako to zamišljaju pojedini izraelski lideri. Odgovor je da se Palestince oslobodi od okupacije i da se nađe neki oblik političke kohabitacije koji bi svima omogućio da žive u jednakosti, slobodi i pravdi. Samo rešenje koje bi se sastojalo u uspostavljanju korenite demokratije može da okonča nasilje.
Levica mora da osudi Hamasovu taktiku. Nikada je neću podržati. Ali zanima me kako su došlo do toga. Osuda i istorijsko razumevanje nisu protivurečni. Treba da razumemo ne da bismo ih opravdali nego da pronađemo način na koji je moguće da ih prevaziđemo. Konačno, levičari koji podržavaju Palestince morali bi da insistiraju na nenasilnoj borbi.
Nasilje potlačenih nije isto što i nasilje tlačitelja, ali i jedno i drugo je pogrešno. Jasno je da se podjarmljivanje naroda mora razlikovati od pobune. Hamas definišu kao terorističku organizaciju, a sam Hamas sebe vidi kao učesnika u oružanoj borbi protiv okupacije. Izraelska država se oseća obaveznom da koristi sredstva za legitimnu samoodbranu. Možemo da se pitamo da li ta samoodbrana ponekad služi kao motiv za otimanje zemlje ili za zatvaranje onih palestinskih civila koji ne predstavljaju nikakvu opasnost. Da li možemo da se složimo da stavom da je Hamas uključen u oružanu borbu kakve su bile i druge, npr poput one u Južnoj Africi? Da li se slažemo s time da Izrael deluje isključivo u svrhu samoodbrane ili je on agresivna vojna sila koja pokušava da Palestince zadrži u trajnoj potčinjenosti? Moramo da se upitamo o takvim načinima opisa nasilja. To su važna pitanja. Nadam se da je moguća javna diskusija u cilju boljeg razumevanja situacije. Bojim se da reagujemo prebrzo ili da prihvatamo ono što nam nudi jezik medija bez kritičkog razumevanja izvora tog jezika. Prikazuju nam Izrael kao branioca zapadne demokratije od varvara. To nije istina. Nema sumnje da je Hamasovo nasilje stravično, ali palestinski zahtevi za slobodom i pravdom su nešto drugo. Veoma je važno da se živi u demokratiji obeleženoj ljudskim pravima. Ali nije od koristi da se te ljude naziva životinjama ili varvarima, jer je to jedna esencijalistička i rasistička karikatura. A ne verujem da je Izrael baš najbolja verzija demokratije. To je država zasnovana na nasilnoj okupaciji. Šta znači demokratija koja se zasniva na negaciji ljudskih prava drugih? To je demokratija za neke a ne za sve. Takvu verziju demokratije ne mogu da branim. Verujem u demokratiju i nadam se da ću je videti i na Bliskom Istoku, ali zasad do nje nije došlo.
Feministički pokret protiv rata, državnog nasilja i oružane borbe izuzetno je važan. To smo videli na Balkanu, u Turskoj, Južnoj Africi ili u Latinskoj Americi, gde imamo velike pokrete za demokratiju a protiv nasilja. Ni Una Menos niti domorodačke borbe nisu upale u oružanu borbu nego se bore za proširenje demokratije na celokupno stanovništvo. Žene u crnom su u Jugoslaviji bile protiv nasilja, svakog nasilja, ne protiv srpskog ili hrvatskog nasilja. Mnogo možemo da naučimo od feminističkih pokreta, jer su oni decenijama reflektovali nasilje na svim nivoima, bilo da se radi o državnom, policijskom ili porodičnom nasilju.
Nenasilje nije moguće za vreme rata, ali to nije razlog da ga se odričemo . Ponekad potvrđujemo nemoguće. Svaka to mora da čini. U protivnom, svi postajemo ratnici. Neko će te proglasiti ludom, misliće da si naivna ili idealistkinja. Neka misle šta ih je volja!
(https://ilmanifesto.it/judith-butler-solo-una-democrazia-radicale-puo-porre-fine-alla-violenza-in-medio-oriente)
Prepoznati čoveka i u neprijatelju
Aktuelna zbivanja u Izraelu i u Gazi sve su nas duboko šokirala. Nema sumnje da ne može da bude nikakvog opravdanja za varvarske terorističke akte Hamasa protiv civila. Ali nužan je i sledeći korak, a to je pitanje: Šta sada? Da li treba ili može da dođe do uspostavljanja mira? Moramo uzeti u obzir širi kontekst rata. Ubeđen sam da ima samo jedno rešenje sukoba, koje se zasniva na humanizmu, pravdi, jednakosti i odustajanju od primene vojne sile i okupacije. Naš poziv na mir mora da odjekuje jače nego ikada. Najveća je opasnost ta da želja svih osoba koje odlučno hoće mir bude poništena ekstremizmom i nasiljem. Svaka analiza i svaki moralni sud mora da polazi od temeljnog shvatanja da se na obe strane nalaze ljudska bića. Čovečanstvo je sveopšte, a obostrano priznanje te istine jeste jedini put. Patnja nevinih osoba sa obe strane apsolutno je neprihvatljiva.
Slike Hamasovih uništavalačkih terorističkih napada slamaju srce. A naša reakcija jasno pokazuje da je od suštinske važnosti volja da se saoseća sa stanjem drugih. Naravno, posebno u ovom času valja da se dopuste i osećanja straha, očaja i besa, ali ako nas ta osećanja dovedu do negiranja ljudskosti drugima – onda smo izgubljeni! Svaka osoba može da vrši razlikovanja i da nešto prenese. Tako se stvari menjaju na mikronivou. A na makronivou – sve zavisi od politike.
Mora da otvorimo drugačije perspektive onima koji su zahvaćeni ekstremizmom. Većina onih koji su se prepustili ubilačkim ili ekstremističkim ideologijama posve je lišena nekih izgleda i očajava. Obrazovanje i informisanje takođe su od suštinske važnosti, jer su mnogi stavovi zasnovani na dezinformacijama. Izraelsko-palestinski sukob nije politički spor između dve države oko teritorija, vode, nafte ili drugih resursa, to je sukob između dva naroda koja su iskusila patnju i proganjanje. Progon jevrejskog naroda trajao je dvadeset vekova, a svoj je vrhunac doživeo u nacističkoj ideologiji koja je ubila šest miliona Jevreja. Jevrejski je narod gajio san da živi u sopstvenoj zemlji, domovini svih Jevreja, u sadašnjoj Palestini. Ali na taj san nadovezala se jedna posve problematična i lažna pretpostavka da se za narod bez zemlje stvori zemlja bez naroda (tokom Prvog svetskog rata bilo je samo 9% Jevreja u Palestini, dok je 91% stanovništva bilo nejevrejsko, ali to su ljudi koji su tu živeli vekovima). Stoga zemlja nije mogla da se definiše kao zemlja bez ljudi, a palestinsko stanovništvo nije videlo nikakav razlog da se odrekne svoje zemlje. Sukob je stoga bio neizbežan, a tokom narednih generacija se on samo pojačavao.
Ali suguran sam: Izraelci će biti bezbedni tek kada će Palestinci iskusiti nadu odnosno osetiti pravdu. Obe strane mora da prepoznaju svoje neprijatelje kao ljudska bića te pokušati da osete empatiju sa njihovim gledištima, njihovim bolom i njihovom patnjom. Izraelski mora da priznaju kako je okupacija Palestine nespojiva s time.
U tom smislu od velike je važnosti iskustvo mojeg dugogodišnjeg prijateljstva s Edvardom Saidom. Pronašli smo jedan u dugome sagovornike, koji su nam omogućili da razumemo drugu stranu, sreli smo se u našoj zajedničkoj ljudskosti. Verovaćemo da Jevreje i Arape zajednička muzika može približavati jedne drugima, u zajedništvu naše humanosti.
(Daniel Barenboim, dirigent Berlinske državne opere i opere u La Scala u Milanu, La Repubblica, 15. 10. 2023)
Palestina nije Hamas
Hamasov napad na izraelsku teritoriju obeležen je okrutnošću prema civilnom stanovništvu. Hamas je odlučio da pribegne najnasilnijem terorizmu kao glavnom obliku borbe. Ali Hamas nije Islamska država. Hamasov politički radikalizam bio je poznat, ali je bio na vlasti u oblasti u kojoj je – manje ili više korektno – pobedio na izborima 2006. i 2007. godine. Hamas je nakon više izbornih ciklusa zastupljen u centralnoj vladi i na čelu je stotinjak lokalnih samouprava na jugu. Netanjahu je izjavio da je njegova strategija usmerena na razdvajanju Palestinaca iz Gaze od onih u Judeji i Samariji (Zapadna obala). Manje ili više direktno on je s Hamasom dogovorio 19 hiljada radnih dozvola za Palestince, isporuke gasa i pristup fondovima iz Katara, zemlje koja pruža utočište vodstvu Hamasa, a oni ne odbijaju ni gas niti investicije u nekretnine ili u fudbal.
A Hamas ne prihvata pravo na postojanje jevrejske države, a praktikuje integrističku (ali ne i fundamentalističku) verziju sunitskog islama, čime se razlikuje od fanatičkog sektaštva Islamske države, kao i od radikalnog vehabizma Saudijske Arabije. On sledi „politički islam“ Muslimanske braće.
Ne treba da zaboravimo: Muslimanska braća su 2011. bila saveznici Zapada i SAD tokom Arapskog proleća. A taj politički islam nadahnjuje se i Erdoganovim neootomanstvom (Turska je članica NATO-a!). Hamas nije poput ISIL-a mesijanski pokret nego je on pragmatičan, kako se dokazuje i njegovim savezništvom sa šiitskim Hezbolahom, kojega je (kao i šiite generalno) Islamska država smatrala svojim glavnim neprijateljem. Dakle, religija ne može da bude ključ tumačenja zločinačkog ponašanja Hamasa.
Da li je Hamas terroristička organizacija? Nema jednoznačne univerzalno prihvaćene definicije šta je to terorizam. Ali mogli bismo da se složimo oko toga da bi se terorizam mogao odrediti kao nasilna akcija usmerena protiv civilnog stanovništva u cilju uslovljavanja odluka njihovog vodstva. Takvog terorizma nije nedostajalo ni u ponašanju mnogih država koje su šampioni demokratije, uključujući i SAD.
(Alberto Negri, Il Manifesto, 25. 10. 2023)
Rabin David Feldman protiv okupacije Palestine
(iz govora na skupu na Koledžu Bruklin u Njujorku)
Suprotno onomu šta ljudi misle, judaizam je posve suprotan od cionizma. Jevreji moraju i žele da žive u miru među drugim narodima. Stoga oni protestvuju, kao i mi u Americi, da se zaustavi okupacija i zahtevaju da se Palestina oslobodi. Duboko smo potreseni dok vidimo kako obe strane u sukobu decenijama prolivaju krv. Ako zaista želimo da pronađemo pravo i trajno rešenje, moramo da se suočimo sa problemom koji leži u njegovom korenu, a to je zločinačka okupacija koja se danas događa u Palestini.
Molimo se za miran i potpun kraj okupacije, kako bismo mogli još jednom mogli da živimo u onom lepom miru kakav je nekad vladao. Okončanje okupacije ići će u prilog ugnjetenom palestinskom narodu, a takođe će doneti bezbednost i sigurnost jevrejskom narodu, zaključio je njujorški rabin David Feldman.
(https://www.labottegadelbarbieri.org/testimonianze-delle-comunita-ebraiche-antisioniste)
(priredili: Staša Zajović i Lino Veljak)
