“Svi govore o jedinstvu. Ljudi, jedinstvo je strašno lepo, ali na terenu ima osvete, ima i okrutnosti... Imaćemo celi svoj život da tugujemo i žalićemo. Ali sada postoji samo jedan cilj: osvetiti se i biti okrutan.”
Ovo su bile reči izraelskog rezerviste Guya Hochmana — običnog zabavljača i online influensera — u intervjuu na Channel 12 u prvim danima izraelskog napada na Pojas Gaze nakon masakra koji su počinili militant Hamasa 7. oktobra. U samo nekoliko reči, Hochman je uhvatio osećaje koji su, čini se, zavladali Izraelom, od krajnje desnice pa sve do onih koji se identifikuju kao levičari: opravdanje uništavanja koje Izrael trenutno sprovodi na više od 2 miliona Palestinaca u Gazi.
Neki svoje opravdanje objašnjavaju terminom “poraziti Hamas”. Drugi, poput Hochmana, sveobuhvatnu osvetu stavljaju iznad svega. Stoga je još značajnije da, uprkos prevladavajućem političkom raspoloženju, sve više i više onih Izraelaca koji su preživeli masakre, ili čiji su voljeni ubijeni ili kidnapovani u Gazi, izlazi i izražava nedvosmisleno protivljenje ubijanju nevinih Palestinaca i govori ne osveti.
U posmrtnom govoru o svom bratu Hayimu, aktivisti protiv okupacije koji je ubijen u kibucu Holit, Noi Katsman je pozvala svoju zemlju “da ne zloupotrebljava našu smrt i našu bol da uzrokuje smrt i bol drugih ljudi ili drugih porodica. Zahtevam da se prekine krug boli i shvati da su jedini put (napred) sloboda i jednaka prava. Mir, bratstvo i bezbednost za sva ljudska bića.”
Ziv Stahl, izvršna direktorka organizacije za ljudska prava Yesh Din i preživela užas u Kfar Azi, takođe je oštro istupila protiv izraelskog napada na Gazu u članku u Haaretzu. “Nemam potrebe za osvetom, ništa neće vratiti one koji su otišli”, napisala je. “Neselektivno bombardovanje u Gazi i ubijanje civila koji nisu umešani u te užasne zločine nisu rešenje.”
Yotam Kipnis, čiji je otac ubijen u napadu Hamasa, rekao je u svom posmrtnom govoru: “Nemojte pisati ime mog oca na [vojnoj] granati. On to ne bi želeo. Nemojte reći: ‘Bog će osvetiti njegovu krv.’ Recite: ‘Neka uspomena na njega bude blagoslov.’”
Michal Halev, majka Laora Abramova, koga je ubio Hamas, povikala je u videu objavljenom na Facebooku: “Preklinjem svet: zaustavite sve ratove, prestanite da ubijate ljude, prestanite da ubijate bebe. Rat nije rešenje. Rat nije način na koji popravljate stvari. Ova zemlja, Izrael, prolazi kroz užas... I znam da majke u Gazi prolaze kroz užas... U svoje ime, ne želim osvetu.”
Maoz Inon, čiji su roditelji ubijeni 7. oktobra, napisala je za Al Jazeeru: “Moji su roditelji bili ljudi mira... Osveta neće moje roditelje vratiti u život. Neće vratiti ni druge ubijene Izraelce i Palestince. Učiniće suprotno... Moramo prekinuti krug.”
Kada je Yonatan Ziegen, sin Vivian Silver, novinar upitao šta bi njegova majka — za koju se smatra da je oteta — mislila o tome šta Izrael sada radi u Gazi, on je odgovorio: “Bila bi užasnuta. Jer ne možete vratiti mrtve bebe s još više mrtvih beba. Potreban nam je mir. To je ono za šta se borila celi život... Bol je bol.”
A u videu koji se u međuvremenu brzo raširio, 19-godišnjakinja koja je preživela masakr u kibucu Be'eri ponudila je dirljiv monolog o tome kako je vlada napustila stanovnike juga, u kome je molila za: “Vraćanje talaca. Mir. Pristojnost i poštenje... Možda će nekima od vas biti teško čuti ove reči. Teško mi je govoriti. Ali s onim kroz šta sam prošla u Be'eriju, dugujete mi.”
Njima to dugujemo. Slušam ih i čitam njihove reči, i saginjem glavu pred njihovom hrabrošću. I razmišljam o čudnom insistiranju tolikih ljudi u ovom trenutku, uključujući takozvane levičare, da mere naš stupanj solidarnosti, boli ili besa u skladu s našom spremnošću da podržimo paljbu kojom naša vojska obasipa Gazu.
Šta ćete reći ovom ožalošćenom ocu? Onom preživelom iz masakra? Nedostaje li i njima solidarnosti? Odakle dolazi hrabrost da odredimo šta se događa u svakom od naših slomljenih srca i umova?
Vidim optužbe protiv onih koji mole da se prekine ovaj uzaludni pokolj, ovaj strašni i preteći ratni zločin u Gazi, i mislim na rečenicu koju je izgovorio Ben Kfir, član Foruma ožalošćenih porodica, a koja mi se urezala u glavu pre par godina kada je govorio o uzaludnosti osvete: “Izgubio sam ćerku, a ne razum.”
Ovaj muškarac, koji je izgubio osobu koja mu je najdraža od svih, i mnogi drugi koji su se sada pridružili krugu žalosti, razumeju ono što mnogi danas još uvek odbijaju da shvate: da put koji nam se nudi, više krvi i više “zastrašivanja” je upravo put koji nam je ponuđen toliko puta pre, i to nas je dovelo do užasa koji vidimo danas.
Osim nemorala opravdavanja zločina koje Izrael čini u Gazi, očekivanje da će ovaj put masovni pokolj dovesti do drugačijeg rezultata od svih prethodnih vojnih kampanja - koje nisu postigle ništa osim produbljivanja očaja, patnje i mržnje na palestinskoj strani — strašna je samoobmana čiju će cenu opet platiti stanovnici juga.
Nemojte reći da Izrael to radi za njih. Izrael je napustio jug u kolosalnom zločinu i ne može da iskupi svoj zločin krvlju nevinih u Gazi. Umesto da se prepustimo ovoj žudnji za osvetom, slušajmo porodice žrtava.
Izvor: https://www.972mag.com/israeli-survivors-hamas-massacre-revenge/
Preveo Miloš Urošević
