Noy Katsman je znao da će hvalospev njegovom ubijenom bratu Hayimu izazvati ogorčenost nekih osoba koje su došle na posmrtni ispraćaj. Ipak, nije želeo da nasilna smrt Hayima Katsmana baci senku na njegov pacifistički angažman. Po onome što govori Noy, bol i gubitak zbog okrutnog ubistva Hayima od ruku Hamasa, bio je još teži videvši kako Izrael vodi rat protiv Gaze u njegovo ime. Tokom pogreba i u skladu sa jevrejskom tradicijom poštovanja ljudi u žalosti, Noy je zatražio da se okonča ubijanje.
„Ne koristite naše mrtve i naš bol kako biste prouzrokovali još više mrtvih, ne koristite bol porodica ubijenih“, rekao je Noy pred stotinama ljudi u trenutku dok izraelska vojska bombarduje Gazu i priprema kopneni napad najširih razmera. „Nimalo ne sumnjam da bi Hayim, čak i u prisustvu onih iz Hamasa koji su ga ubili, i dalje dizao svoj glas protiv ubijanja i nasilja nad nedužnim osobama“, dodao je Hayim.
Protestovati protiv represalija u Gazi dok se Izrael oporavlja od napada Hamasa 7. oktobra, nije nimalo dobro viđeno. Zapravo, dok je Noy govorio, mnogi od prisutnih su izražavali ljutnju i neslaganje. Međutim, Hayimovi prijatelji su se približili Noyu rečima zahvalnosti. „Jedan od njih mi je rekao: ’Izrazio si upravo ono što bi tvoj brat želio da kažeš’.
Hayim i Noy pripadaju relativno malobrojnoj levičarskoj zajednici u Izraelu. Oni su aktivni pacifisti, branitelji ljudskih prava. Oni ne veruju da njihova zemlja Izrael može dostići mir putem sukoba. Obojica su duboko pogođeni, u političkom i ličnom pogledu, napadom Hamasa na područje koje se smatra istorijskim rodnim mestom cionizma na levici - mestima u kojima žive njihove porodice i prijatelji.
„U kubucima, u zajednicama koji su na jugu zemlje pretrpeli napade, mnoge među osobama koje je Hamas ranio, oteo i ubio, borili su se za mir i sanjali su drugačiju budućnost“, kazao je Avner Gvaryahu, izvršni direktor Breaking the Silence’ (Prekinuti ćutanje), grupe koju su osnovali izraelski ratni veterani kako bi prikupljali podatke o zloupotrebama vojske na palestinskim okupiranim teritorijama. „Mnogo je članova svih organizacija koji se bave zaštitom ljudskih prava koji su sad oteti, ubijeni, ranjeni ili traumatizovani“ objašnjava Avner i dodaje ’Nećemo osvetu’.
Hayim je jedan od vojnika starije generacije izraelske vojske koji su svedočili pred Breaking the Silence, o kojoj je zabranjeno da se govori u izraelskim školama, a zbog svojih aktivnosti izloženi su difamaciji i stalnim napadima od strane izraelske vlade.
Ništa ne može da povrati one koje smo izgubili. Jedino moguća rešenje jeste političko
Među žrtvama je i naučnik koji je istraživao relizioznu desnicu u Izraelu; on je dugo boravio u palestinskim ruralnim zajednicama koje žive na brdima južno od Hebrona. Njegovo prisustvo im je pružalo zaštitu pred izraelskim vojnicima, policajcima i naseljenicima u tom kraju. Žrtve su i stanovnici kibuca Shlomi i Shachar Matias, bračni par koji je pomogao da se osnuje dvojezična škola, u kojoj su deca učila na hebrejskom i arapskom pod parolom ’jevrejsko-arapsko obrazovanje za jednakost’.
Vivian Silver, jedna od glavnih aktivistkinja grupe Women Wage Peace (Žene koje se bore za mir), oteta je u Gazi. Ova pacifistkinja je pomagala da se organizuju putovanja za one Palestince koji su dobijali retke dozvole za lečenje u Izraelu. Takođe su i druge osobe iz ove organizacije otete, među njima su i par osamdesetogodišnjaka – Oded i Yochka Lifshitz.
U atmosferi opšte podrške ratu, ima porodica ubijenih ili nestalih pacifista koji se trude da se uzdignu iznad svog bola i utiču na javno mnjenje, isto kao što to čini Noy.
„Bila sam tamo“ napisala je Ziv Stahl, izvršna direktorka grupe za zaštitu ljudskih prava Yesh Din za novine Haaretz: ’Ne želim osvetu, ništa nam neće povratiti one koje smo izgubili. Nema te vojne sile na zemaljskoj kugli koja će nas odbraniti i zaštititi. Jedino moguće rešenje je političko“.
Uteha na internetu
Porodice otetih, a koji su još uvek u Gazi, proživljavaju dodatnu agoniju zbog izraelskog bombardovanja Gaze. Neda Heiman, koja sarađuje sa Ženama koje se bore za mir, izgubila je kontakt sa svojom majkom od 84 godine - Ditza Heiman. Posle je videla na videu na kojom se vidi kako je Hamasovci, sa uperenim pištoljem guraju u kamion da je odvedu u Gazu. „I dalje mislim da se problem može rešiti jedino političkim putem’, smatra ona. ’Bombardovati Gazu nije dugotrajno rešenje. To smo već videli“.
Ne nailaze ovakve poruke na odobravanje niti privlače neku pažnju u Izraelu. Noy je govorio u preko dvadeset intervjua o svom govoru na pogrebu i o svom aktivizmu, kao i aktivizmu njegovog brata Hayima, ali nijedan od od izraelskih medija nije ga interjuisao. I pored toga, Noy je pronašao utehu na internetu i tamo su ga podržali. „Samo želim da ti kažem da mi je jako žao ono što se desilo tvom bratu i želim da ti se najdublje zahvalim zbog onoga što si kazao’, poručila mu je jedna osoba na internetu.
Alon-Lee Green – član kolektiva Standing Together/Biti zajedno
„Vidimo da se bol koristi na najgori način i to nam nanosi još veću bol, još veća stradanja, još veće gubitke“ smatra Alon-Lee Green, član Standing Together/Biti zajedno, jevrejsko-palestinskog pokreta u Izraelu. „Kao država, imamo pravo da zaštitimo naše građane od ubijanja, ali moramo odgovoriti na glavno pitanje: ’A šta posle? Osvojimo Pojas Gaze i šta posle?, pita se ovaj aktivista.
Levica je snaga u opadanju na izraelskoj političkoj sceni i tako je već decenijama. Na izborima 1992. dve partije na levici – Laburistička i Meretz, osvojile su zajedno skoro polovinu mesta u parlamentu. Međutim, na poslednjim izborima Meretz nije uspeo da uđe u parlament a opala je i moć Laburističke partije.
Tokom dvadeset godina, desničarske partije su osujetile ionako krhki konsenzus koji je težio dugotrajnom bezbednosnom rešenju – pregovorima sa Palestincima o osnivanju dve države.
- godine, u jeku druge Intifade (palestinskog ustanka), čak je i tadašnji premijer Ariel Sharon je izjavio da Izrael ne može da u nedogled drži pod okupacijom palestinske teritorije. Sharon je pretrpeo infarkt, ubrzo nakon povlačenja izraelskih snaga iz Gaze.
Međutim, sadašnji premijer B. Netanjahu, učvrstio je svoju vlast politikom totalne kontrole nad Gazom i daljnjom okupacijom Zapadne obale. Krunila se tako podrška ideji o osnivanju dve države, a Izrael je istovremeno gradio mostove sa državama u regiji koje su sve donedavno odbijale da priznaju državu Izrael. U predizbornim sondažama, ljudima nisu bila važna navedena bezbednosna pitanja, već prvestveno ih zanima ekonomija. To je bilo pre 7. oktobra.
Mnogi među onima koji su preživeli Hamasove napade i koji su pretrpeli gubitke najmilijih, smatraju da ih je vlada ostavila na cedilu, a ionako je uživala veoma malu podršku među stanovništvom u blizini Gaze. Tokom Netanjahuove vladavine, najveća vojna ulaganja i celokupna pažnja bila je usmerena ka Zapadnoj obali i tamošnjim naseljenicima, koji su bili glavni Netanjahuova birači i saveznici.
Jedno od nedavnih sondaža javnog mnjenja (Jerusalem Post) pokazuje da četiri od pet Izraelaca okrivljuju Netanjahua za masakre i oni najvećim delom smatraju da Netanjahu mora da podnese ostavku čim se rat završi. Doduše nije jasno da li samo žele njegovu ostavku ili promenu njegove bezbednosne paradigme.
„Tokom cele decenije sami smo sebe zavaravali: prenebregavali smo činjenicu da nije moguće držati pod kontrolom i silom milione ljudi“ kaže Gvaryahu (Prekinuti ćutanje). ’Sad je sve to puklo. Ne možemo da ignorišemo činjenicu da se radi o okupaciji u kojoj milioni ljudi u Gazi i na Zapadnoj obali žive bez ikakvih prava. Ovo je trenutak da prestanemo da se zavaravamo i da krenemo drugim putem. To je u ovom trenutku najveći izazov pred kojim se nalazimo’, dodaje Gvaryahu.
https:/eldiario.es/internacional theguardian/no-utilicen-dolor-causar-muertes-ruego-israel-familias-pacifistas-victimas-hamas (24.10.2023.)
(Prevela i priredila: Staša)
