Metju B. Halinan (Matthew B. Hallinan)
(22. novembar 2023.)
Izraelsko-palestinski sukob je možda najsloženiji politički spor na planeti. Ono što ga čini toliko komplikovanim je to što obe strane sebe vide kao žrtve, a svaka onu drugu prikazuje kao agresora. I u izvesnom smislu, obe su u pravu.
Izrael je rođen iz antisemitizma. Ovo je važno polazište za razumevanje sukoba. Postoji tendencija mnogih na levici da vide Izrael jednostavno kao instrument zapadnog kolonijalizma. Iako su određene zapadne sile imale važnu ulogu u stvaranju jevrejske države u Palestini, posmatranje Izraela iz ove perspektive ne uzima u obzir impuls koji je naterao milione Jevreja da tamo potraže utočište.
Cionizam, ideju da Jevreji treba da se vrate u svoju drevnu domovinu u Palestini, pokrenuo je Teodor Hercl (Theodor Herlz) kao odgovor na aferu Drajfus (Dreyfuss Affair). Drajfus je bio oficir francuske vojske koji je 1896. nepravedno optužen da je špijunirao za Nemce. Njegovo suđenje i osuda otkrili su šokantni nivo antisemitizma, ne samo u francuskoj vojsci, nego i u širem društvu. Hercl, asimilovani austrijski Jevrejin, bio je skrhan ovim otkrićem. Sumnjajući da će Jevreji ikada biti prihvaćeni kao punopravni građani u evropskom društvu, objavio je poziv na Prvi cionistički kongres koji je trebalo da se održi u Bazelu 1897. godine.
Cionizam je odigrao važnu ulogu u nastanku Izraela. Ali zapravo je na scenu stupio dosta kasno. Nije imao veliki demografski uticaj u Palestini sve do uspona Hitlera i nacista tokom 1930-ih. Godine 1922., čak i uz podršku kontrolne kolonijalne sile, Velike Britanije, Jevreji su činili samo 11% stanovništva Palestine. Do 1931. taj je broj narastao na 16%. Nakon 1934. (kada je Hitler imenovan za kancelara) useljavanje je dobilo zamah, a do 1945. Jevreji su činili 31% stanovništva Palestine – muslimani 60%, hrišćani 8%.
Kraj Drugog svetskog rata ostavio je milione evropskih Jevreja bez kuća i domovine. Većina nije želela da se vrati u zemlje koje nisu mogle da ih zaštite ili su aktivno sarađivale s nacistima. To je cionizmu dodalo novu dimenziju. Više od jednostavnog sigurnog mesta za praktikovanje svoje vere, stvaranje jevrejske države sve se više smatralo temeljnim za njihov opstanak. Holokaust je većinu uverio da moraju da steknu sposobnost da se brane. Bila im je potrebna sopstvena država. “Nikad više” neće dopustili da ih vode kao jaganjce na klanje.
Odatle su uglavnom dolazili osnivači Izraela. Narod traumatizovan organizovanim, metodičnim naporom velike industrijske sile da ih fizički istrebi. Ne vidim cionizam kao takav kao pokretačku snagu u stvaranju Izraela. Glavni impuls bio je preživljavanje. Cionizam je pružio verski i mitološki okvir koji je povezao široku lepezu različitih nacionalnosti s kulturnim jezgrom i zemljom od koje su bili odvojeni dve hiljade godina. Religija u Izraelu više je od sistema verovanja: ona je “tapija” na zemlju.
Palestinci
Moje bavljenje ovim pitanjem počelo je 1987. godine kada me prijatelj Palestinac pozvao da otputujem u Jerusalim kako bih proveo nekoliko nedelja u njegovoj kući. Na osnovu onoga maloga što sam znao o ovom sukobu, bio sam saosećajan s Palestincima – ali više sklon Izraelcima. Imao sam mišljenje za koje verujem da je u to vreme bilo rašireno na američkoj levici. Mislio sam da su Jevreji uradili ono što su morali da urade kako bi osigurali svoj opstanak - što bi svaki narod na njihovom mestu uradio. U isto vreme sam shvatio da je stvaranje Izraela povredilo Palestince.
Međutim, smatrao sam da je tekući sukob posledica tvrdoglavosti Palestinaca: njihovog odbijanja da se pomire s postojanjem Izraela i njihove nespremnosti da prihvate rešenje koje bi moglo da bude obostrano prihvatljivo.
Moj prijatelj je znao šta mislim o situaciji i organizovao je putovanje koje će mi omogućiti da vidim stvari iz drugačije perspektive. Posetili smo sve veće gradove i izbegličke kampove na Zapadnoj obali i u Gazi i razgovarali s raznim palestinskim aktivistima i grupama. Nije mi trebalo dugo da shvatim šta nije u redu s mojim prethodnim mišljenjem. Nisam razumeo o čemu se zapravo radi u palestinskoj stvarnosti.
Rasprava o relativnoj žrtvi nestaje kada ste tamo. Jedan narod ima sva prava i moć da ih sprovodi – drugi nema nikakva prava. On je u biti nemoćan. To ne znači da Izraelci uvek zlostavljaju i maltretiraju Palestince. To znači da kad god postoji sukob između Izraelca i Palestinca, na kraju je na nekom Izraelcu (policiji, sudiji, administrativnom radniku, vojnom oficiru, itd.) da odluči kako će da ga reši. To je suština života pod vojnom okupacijom.
Ako je vojna moć, sposobnost da se brani i kontroliše sopstvena sudbina, središnji motiv izraelske kulture, nemoć, podjarmljenost od strane stranaca, bila je činilac koji definiše palestinsku istoriju. Počelo je kada je njihova domovina, bez konsultacija s njima ili njihovog pristanka, podeljena na dva dela kako bi se osigurala teritorija za novu jevrejsku državu. Odbili su odluku UN-a, kojima je u tom trenutku dominiralo nekoliko velikih zapadnih sila. Pokušali su da pruže vojni otpor, ali su savladani u kratkom, jednostranom ratu. Do kraja tog rata, negde između 700.000 i 900.000 Palestinaca izgubilo je svoje kuće i završilo u izbegličkim kampovima – mnogi u Gazi. Zaista, sadašnje stanovništvo Gaze uglavnom se sastoji od potomaka tih izbeglica.
Rat iz 1948. – “Nakba”, ili katastrofa za Palestince - bio je samo početak njihove tragične sage. Kritična prekretnica dogodila se 1967. kada je još jedan rat rezultirao izraelskim osvajanjem onoga što je preostalo od zemlje koja je Palestincima dodeljena rezolucijom UN-a – Zapadne obale, Gaze i istočnog Jerusalima. Poslednjih 56 godina Izrael je kontrolisao ove teritorije i sprečio Palestince da se konsoliduju kao država. Umesto toga, podvrgli su ih ovom ili onom obliku vojne uprave.
Osim ako ne živite i putujete s Palestincima, hodajući tako reći u njihovim cipelama, teško je da steknete pravu sliku o tome šta je vojna okupacija. To je život neprestanog maltretiranja, ponižavanja i nebezbednosti.
Vojne kontrolne tačke su svuda, zbog čega je svako putovanje do prijatelja ili rodbine nepredvidiva i komplikovana gnjavaža. Sve što Palestinci žele da urade - kupovina novog automobila, preuređenje kuhinje ili postavljanje novog kupatila u nečijoj kući, zahteva pismenu dozvolu: beskrajnu papirologiju. Odluke su proizvoljne, a na odbijenice se ne može žaliti.
A tu su i nemilosrdni napadi doseljenika - maltretiranje i pretnje njihovom prolasku na zemlju, otimanje farmi i kuća koji nemaju “odgovarajuću dokumentaciju” ili su na “svetom” tlu - koje se pominje u Bibliji. Njihove pretnje potkrepljene su automatskim oružjem i ubeđenjem da krađom tuđe zemlje rade Božji posao.
Mnogi od doseljenika su Amerikanci. Razgovarao sam s nekima od njih — jednim koji je proveo leto 1967. u San Franciscu (Leto ljubavi – “dođi u San Francisco s cvećem u kosi”). Imigraciju u Izrael oni vide kao “povratak” svojoj pravoj kući - mestu od koga su bili odvojeni više od dva milenijuma. Navodno nema zastare kada su u pitanju napuštene nekretnine u Palestini. One Palestince koji žive u selima i gradovima, ljude čiji su roditelji, dedovi, bake i daleki preci sagradili kuće, podigli ograde i zasadili masline, doživljavaju kao “skvotere”: nezakonite uljeze koji treba da pronađu neko drugo mesto za život.
Mladi Palestinci se hapse na temelju potkazivanja doušnika s kojima ne mogu da se suoče ili ih unakrsno ispitaju. 40% palestinskih muškaraca uhapšeno je i držano pod jednom ili drugom od 1600 vojnih naredbi koje kontrolišu svaki aspekt palestinskog života. Kada su optuženi za zločin, Palestincima se sudi na izraelskim sudovima i mogu da ih zastupaju samo izraelski advokati. Budući da nisu državljani Izraela, ne mogu da glasaju na izraelskim izborima i stoga nemaju političkih ili miroljubivih sredstava da utiču na zakone i politike prema kojima moraju da žive.
Izraelci vole da govore o svojoj velikodušnosti kada su Gazi dali samoupravu. Treba samo otići u Gazu da se vidi kakav je to jadan dar bio. Gaza je mali pojas pustinje okružen Izraelom, Egiptom i Sredozemnim morem. Nema prirodnih resursa i 96% vode nije za piće. To je jedno od najgušće naseljenih mesta na svetu, sastavljeno od osiromašenih ratnih izbeglica i njihovih potomaka. 80% njegovih stanovnika živi ispod granice siromaštva. Tačno je opisan kao “zatvor na otvorenom”. Izrael ga nije dao - on ga je bacio.
Sporogoreći fitilj
Palestinci nisu budale - oni znaju šta se dešava. Cenjkali su se i pregovarali s Izraelom od 1967. kako bi dobili kontrolu nad zemljom osvojenom u ratu. Pregovori s Izraelom, prema šali koja kruži okolo, izgledaju ovako: Dva muškarca odluče da zajedno ručaju. Naruče nekoliko različitih tanjira i u jednom trenutku počnu da se svađaju oko toga kako da podele račun. Dok traje svađa, jedan od muškaraca počinje da jede s tanjira drugog. To je prilično prikladan opis palestinskog iskustva u pregovorima s Izraelom.
Budući da ne želim da pišem knjigu o ovoj temi, želeo bih da zaključim ovaj blog s nekoliko završnih misli. Napisaću više kasnije.
- Za istorijski pregled, preporučio bih čitanje knjige Sime Flapana – “Rođenje Izraela: mitovi i stvarnost.” (Simha Flapan’s book ‘The Birth of Izreal: myths and realities’). On koristi istorijske dokumente, dnevnike i lične papire kako bi dokazivao da izraelsko cionističko vođstvo – sva vođstva, od Ben Guriona nadalje – nije prihvatalo granice koje su postavile UN, već je nameravalo da na kraju stavi celu Palestinu pod kontrolu Jevreja. To je bila, i još uvek jeste, cionistička vizija Izraela. Zato Izrael nikad nije objavio kartu svojih granica—ostavljajući širenje otvorenim—i zato je učinio sve što je u njegovoj moći da spreči formiranje palestinske države—koja bi postavila granice njegovom rastu.
- Uspostavljanje naselja, koje je započelo pod Beginom, imalo je za cilj stvaranje “činjenica na terenu”. Cilj je bio (i jeste) uspostaviti nepovratan proces izraelskog preuzimanja Zapadne obale i Jerusalima. Izrael je prekinuo pregovarački proces—i izuzetno otežao stvaranje palestinske države.
- Nova desničarska izraelska vlada daje zeleno svetlo širenju naselja.
- Formiranje saveza između SAD-a, Saudijske Arabije i Izraela preti jedinoj poluzi koju su Palestinci imali u svojoj borbi s Izraelom—sposobnosti da uskrate Izraelu mir i normalne odnose s arapskim svetom dok se Izraelci ne pomire s Palestincima. Ovaj novi savez obećava da će palestinsko pitanje ostaviti po strani, reorganizujući odnose moći na Bliskom istoku bez rešavanja palestinskog pitanja.
Kako gledati na Hamas
Sve navedeno bilo je dobro poznato Hamasu. Delovali su tako da skrenu s koloseka proces uspostavljanja novog političkog poretka na Bliskom istoku. Verujem da su tačno znali šta rade. Oni su svesno i namerno osmislili užasan zločin protiv nenaoružanih izraelskih civila. Znali su da to ide u srž same svrhe Izraela da bude država koja štiti svoje ljude od pokolja. Znali su da Izrael neće moći da kontroliše svoj bes i želju za osvetom, te da će, kako bi uništio Hamas, koji se smestio u naseljenim središtima Gaze, morati da zada razoran udarac nedužnim Palestincima. To bi razbesnelo arapski i muslimanski svet i okončalo sve napore za pomirenje s Izraelom.
Do sada se čini da je Hamas postigao ono šta je naumio da postigne. Štaviše, možda je čak i uspeo da udahne život zamrlom cilju rešenja dve države. Treba li Hamasu čestitati? Opravdavaju li ciljevi sredstva? Čini se da su mnogi na levici spremni da prihvate Hamasov pokolj nevinih i da njihovu brutalnost vide samo kao osvetu za zla koja su Izraelci učinili Palestincima u prošlosti.
Ovakvo razmišljanje će značiti smrt levice. Ciljevi ne opravdavaju sredstva - sredstva određuju ciljeve. Bezobzirna brutalnost i nehumanost samo rađaju još više istoga. Mnogi od nas su živeli dovoljno dugo da vide kako su pokreti koji su težili prihvatanju najviših ljudskih ideala bili potkopani brutalnim metodama - Staljinovim čistkama, Maovom kulturnom revolucijom i Pol Potovim poljima smrti. Godine 1948. Irgun je u Dir Jasinu (Deir Yassin) zaklao više od 100 palestinskih seljaka — muškaraca, žena i dece. I Palestinci to nikada nisu zaboravili. Baš kao što Izraelci nikada neće zaboraviti 7. oktobar. Pomirenje između ova dva naroda nikada ne može da se gradi na okrutnosti i brutalnosti. Hamas je odmetnički pokret. Mora da odgovara za svoje zločine. Verujem da će na kraju više naškoditi Palestincima nego Izraelcima.
Bez moralnije vizije, levica je samo još jedan igrač u beskrajnoj sagi krvoprolića i patnje.
(Metju Halinan je antropolog na Univerzitetu Berkli, Kalifornija)
Izvor: https://portside.org/2023-11-25/gaza-and-palestinianisraeli-conflict
Preveo Miloš Urošević
