Noura Erakat
Hamas je pokrenuo napad bez presedana na Izrael, ciljajući na aparthejd i kolonijalni režim koji je potčinio Palestince 75 godina. Zapadna reakcija i medijsko izveštavanje o napadu su naglasili pogrešivost izraelskog vojnog aparata, kao i Hamasove taktike, koji ne prave razliku između vojnih i civilnih ciljeva.
Nekoliko zapadnih posmatrača je istaklo kontekst izraelskog strukturalnog nasilja koje je osudilo Palestince na sporu smrt, propuštajući tako kritičnu priliku za napredovanje istinskog, trajnog rešenja u regionu.
Dva miliona Palestinaca u Gazi, sredozemnoj obalnoj enklavi od 225 kvadratnih milja, opkoljeno je opsežnom pomorskom blokadom i kopnenom opsadom koju je Izrael uveo pre 16 godina. UN i humanitarne organizacije osudile su blokadu kao nezakonitu i opisali njen uticaj kao "katastrofalan". Agencija UN-a je 2015. godine predvidela da će Gaza biti nesposobna za život do 2020. zbog nedostatka higijene, pristupa čistoj vodi i nestašice hrane izazvane Izraelom. Sada je 2023. Danas je više od četvrtine svih prijavljenih bolesti u Gazi uzrokovano lošim kvalitetom vode i nedostupnošću iste. Pedeset tri procenta stanovništva živi ispod granice siromaštva, a zavisnost od pomoći u hrani za preživljavanje porasla je sa manje od deset procenata u 2000. na procenjenih 70 procenata u 2017. Između jeseni 2016. i leta 2017., 186 objekata za pružanje zdravstvenih, vodovodnih, sanitarnih usluga i usluga prikupljanja čvrstog otpada ugašeno je zbog nestašica struje zbog opsade i blokade.
Od 2008. godine, Izrael je pokrenuo četiri velike vojne ofanzive protiv pretežno izbegličke populacije zarobljene u jednom od najgušće naseljenih mesta na svetu, istovremeno uskraćujući humanitarni koridor za ljude da pobegnu. Tokom ovih napada, Izrael je ubio čitave porodice – u rasponu od nekoliko generacija – raketnim udarima na njihove domove. Izrael je takođe više puta bombardovao bolnice i škole UN-a u kojima su se bili sklonili civili, noseći nepogrešiv plavi amblem UN. Uprkos nizu dobro dokumentovanih ratnih zločina, niko nije pozvan na odgovornost, a opsada se samo pooštrila.
Što je još gore, Palestinci su optuženi za sopstvene patnje što su 2006. demokratski izabrali Hamas da predvodi palestinske vlasti. Ova priča o okrivljavanju žrtava zamagljuje činjenicu da Hamas nije uspostavljen sve do 1987. – dvadeset godina nakon što je počela izraelska okupacija Gaze i Zapadne obale i skoro četiri decenije nakon masovnog proterivanja i proterivanja Palestinaca tokom uspostavljanja Izraela 1948. godine.
Hamas bi sutra mogao nestati, a izraelska politika kolonijalne ekspanzije naseljenika bi se nastavila. Uzmite u obzir izraelsku politiku na Zapadnoj obali, gde palestinske vlasti na čelu sa Mahmudom Abasom, do sada najpokornijim liderom Palestine, deluju pod kontrolom izraelske okupacione vojske. Abas se angažovao u bezbednosnoj koordinaciji sa Izraelom kako bi zaštitio ilegalne naseljenike dok kradu palestinsku zemlju, on je i saučesnik u izraelskoj opsadi i gušenju Palestinaca u Gazi. U “zamenu” za njegov pristanak, Izrael je nemilosrdno širio svoje naseobine na okupiranoj teritoriji, objavio nameru da anektira dolinu Jordana i prebacio nadzor nad Zapadnom obalom sa vojne na civilnu upravu, što ukazuje na trajnost njegove okupacije.
Fiksacija Palestinaca kao nesavršenih žrtava je odricanje i saučesništvo u kolonijalnoj dominaciji Izraela.
Ovo je samo pogoršano okrutnim osporavanjem da se uzdignu i slave hiljade Palestinaca koji su pokušali da se odupru okrutnoj dominaciji Izraela kroz nenasilne proteste. To uključuje 40.000 Palestinaca koji su nedeljno učestvovali u Velikom maršu povratka 2018. tražeći svoje pravo da se vrate u domovinu iz koje su proterani i okončaju opsadu, samo da bi ih kao ptice upucavali izraelski snajperisti. Uključuje hiljade Palestinaca i njihovih saveznika širom sveta koji su učestvovali u kampanjama bojkota, dezinvestiranja i sankcija koje imaju za cilj da izoluju Izrael i onesposobe njegovu smrtonosnu pretnju. Uključuje civilne flotile koje su pokušale da razbiju pomorsku blokadu Gaze, kao i višestruke pravne izazove unutar nacionalnih sudova, Međunarodnog suda pravde, a sada i Međunarodnog krivičnog suda. Ove napore nisu samo marginalizovale zapadne vlade; one su ih i demonizovale i blatile.
Poruka Palestincima nije da se moraju mirnije odupreti, već da se uopšte ne mogu odupreti izraelskoj okupaciji i agresiji.
U međuvremenu, Izrael je samo ove godine ubio skoro 215 Palestinaca, ne uključujući nedavni broj poginulih u Gazi. Iako je najkrajnje desničarska izraelska vlada u istoriji nadgledala tri pogroma naseljenika protiv Palestinaca u gradovima Huvara i Turmus ‘Aja i pokrenula vazdušnu i kopnenu ofanzivu na izbeglički kamp Dženin, zapadni mediji su i dalje više bili zabrinuti zbog izraelske pravosudne krize. Iako postoji sve veći konsenzus među organizacijama za ljudska prava da je Izrael režim aparthejda, predsednik Bajden je unapredio i slavio normalizaciju odnosa Izraela sa arapskim režimima, ignorišući palestinsku patnju i otvoreni rasizam i opasan ekstremizam izraelske vlade. Međunarodna diplomatija zajedno sa pristrasnim izveštavanjem samo je produžila neuspelu izraelsku politiku usmerenu na zadržavanje Palestinaca u zatvorima na otvorenom u nadi da će se oni samo predati, ili barem postati „problem koji se može rešiti“.
Hamasov napad bi trebalo da jasno stavi do znanja da problem nije nezasitna žeđ palestinskog naroda za slobodom, već međunarodni status kvo koji ima za cilj da normalizuje trajno pokoravanje Palestinaca od strane Izraela. Ova kriza i nadolazeći rat moraju se shvatiti kao nešto više od situacije sa taocima značajnih razmera. Kriza je političke volje da se istupi protiv ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti koje je počinio Izrael koji su nas doveli do ove tačke. Stalni neuspeh da se pravilno izbori sa ovim kontekstom je isto što i Palestincima da se kaže da moraju da umru tiho. Ovo je nemoralan i nemoguć zahtev koji preti da ugrozi mnogo više od života Palestinaca. Svaka osuda palestinskog nasilja sada mora početi i završiti zahtevima da se ukine opsada, okonča okupacija i demontira izraelski sistem aparthejda.
(Preveo: Mirko Medenica)
Antiratni protesti u Izraelu
Zajedno uspravni – Grupa Jevreja i Palestinaca (u Izraelu) organizovala je proteste 8. februara Tel Avivu, zalažu se za suživot, ima ih više hiljada, njihov broj stalno raste. Na protestu su istaklu sledeće parole na hebrejskom i araskom jeziku: Ovaj rat mora da bude okončan, Sloboda za sve, Obnoviti život itd. Prikupljaju sredstva kako bi postavili navedene parole postavili na glavnim saobraćajnicama oko grada. (Lily, mirovna aktivistkinja iz Izraela poslala).
Studenti protiv rata – Studenti/kinje Univerziteta u Tel Avivu organizovali su antiratnu akciju 10. februara. Minutom ćutanja odali su poštu u znak sećanja na 28.000 žrtava u Gazi. Organizatorke i organizatori akcije, obučeni u crno, delili su ostalim učesnicima crne narukvice sa natpisom ’Studenti protiv rata’. Ova studentska inicijativa okuplja brojna studentska udruženja, a cilj im je javno iskažu svoj protiv rata u Gazi, da se bore za okončanje okupacije Palestine, za otpočinjanje političkog procesa između Izraela i Palestine. U saopštenju nakon protesta napisali su, između ostalog: ’Neka se Univerzitet u Tel Avivu obuče u crno. A danas mi, Jevreji i Arapi, odajemo poštu u znak sećanja na 28.000 žrtava u Gazi i na 1,7 miliona stanovnika Gaze proteranih iz svojih domova. Obraćamo se svim studentima da nam se pridruže i da se zajedno borimo protiv stravičnog rata u Gazi’. Istog vikenda održani su i drugi antiratni protesti u Tel Avivu, a policija je, u više navrata, upotrebila silu protiv demonstranata/kinja (Lily, mirovna aktivistkinja iz Izraela poslala).
(Priredila: Staša)
