“Od Srebrenice do Gaze” - put varvarstva, otrov nekažnjivosti, tragedija nemoći…
Uvodni deo iz knjige (2025) “El Rabo mueve al perro – Israel y Estados Unidos en el devenir de Oriente próximo” autora Martin Alonso Zarza (filozof, saradnik Žena u crnom, Španija); Staša Zajović je priredila rezime navedenog teksta, o čemu je bilo reči na kružoku 25. juna razgovor u prostorijama ŽUC-a; razgovoru je prisustvovalo 17 osoba.
Uvod –proces rastakanja civilizacije, otrov nekažnjivosti, tragedija nemoći…
‘Od Srebrenice do Gaze’ – zašto taj naslov?
13. jula 1995. vodio se sledeći razgovor u bazi UNPROFOR-a u Potočarima (Holandski bataljon). Poručnik Ron Rutten, potresen onim što se dešavalo, napravio je snimak unezverenih Bošnjaka dok su bili ispitivani od strane srbobosanskih snaga. Na jednoj od fotki neki holandski vojnik nalazio se pored žrtava kao dokaz prisustva plavih šlemova (holandski bataljon). Rutten je primetio da taj bataljon sarađuje u odvajanju muškaraca koji će biti ubijeni. Bošnjaci su, kao što se zna, bili predali celokupno naoružanje u skladu sa sporazumom o demilitarizaciji.
Prizori zverstva - u nacističkim konc-logorima, u Srebrenici i na Bliskom istoku…
U isto vreme, srpski oficiri su pili i pušili u obližnoj sobi. Rutten se obratio Laan Van Duijin, koji je pregovarao sa Srbima: ‘Zašto sa njima razgovaraš? Ili pomogni ljudima ili se vrati u bazu!’ rekao je Rutttenu. Rutten, muškarac od 37 godina, obratio se srpskom komandantu, zvanom ‘kapetan Mane rekavši mu: ‘Ovo me podseća na ono što se desilo pre 50 godina. Vi me podsećate na naciste. Moj deda se borio sa partizanima protiv nacista’.
Van Duijin ih je razdvojio, poslao Ruttena u bazu i objasnio Manetu da je Rutten iz jevrejske porodice, ukratko mu objasnio o nacističkoj okupaciji u Holandiji i deportaciji desetine hiljada Jevreja, među njima i članove porodice Rutten, koji su potom ubijeni u Holokaustu.
‘Sad shvatam što se taj tip toliko uznemirio, ali ovi nisu Jevreji, oni su muslimani’ opravdavao se srpski oficir. Van Duijin je na suđenju Mladiću (Haški tribunal) rekao da je pitao Maneta zašto je stotine bosanskih pasoša razbacao po livadi? Kako da identifikuje vlasnike tih pasoša? Mane mu je odgovorio da tim bošnjačkim muškarcima ne trebaju više lični dokumenti jer je ‘bilo jasno kakva ih sudbina čeka’. Van Duijin je opisao svoje susrete sa Mladićem, koji mu je rekao: ‘Za 10 godina i vaši vojnici u Holandiji će štititi vaš narod od drugih rasa, posebno muslimana’. Autor takođe navodi reči Radoslava Krstića, komandanta Drinskog bataljona Vojske Republike Srpske i njegove izjave da sve protiče ‘veoma uspešno sve do ‘konačnog rešenja’.
Tu su i drugi slični prizori: R. Mladić deli karamele deci a izraelski vojnik deli bombone deci u Gazi.
U Srebrenici bio grafit ‘Dobrodošli u pakao’. Baš je taj naslov odabrao za svoj članak novinar izraelskog lista B’Tselem u svom izveštaju o ‘pravom tretmanu Palestinaca u izraelskim. zatvorima’.
Zanimljvo je da su fotografije koje je Rutten uspeo da iznese iz Potočara i da ih preda holanskoj obaveštajnoj službi, a te fotografije, kao i iskazi Ruttena bili su izbačeni iz izveštaja holandskih obaveštajaca!
Genocid u Srebrenici izvršen je u prisustvu holandskih trupa, tačno je da je holandski premijer Wim Kok dao ostavku 2002. Holandski sud je 2019. presudio da je Holandija delimično odgovorna za smrt nekih 350 Bošnjaka, a u holandsku bazu je tražilo utočište 35 000 Bošnjaka u holadsku bazu! Holandija se borila da skine stigmu Srebrenice – jedinog genocida u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Holandski pacifisti su ponavljali: ‘Znamo šta se desilo u Srebrenici. Predali ste Bošnjake ubicama isto kao što su holandski kolaboracionisti predali Jevreje. Ništa niste naučili iz Drugog svetskog rata’.
(Valja napomenuti da su holandski pacifisti delom učestvovali u finansiranju Dom za starija lica 'Hatidža Điđa Mehmedović' u kojem žive žene čiji su muški srodnici (sinovi, muževi, braća, očevi…) ubijeni tokom genocida u Srebrenici-napomena priređivačice).
Zajednička borba protiv muslimana, muslimanske imigracije, islama - isti saveznici u toj borbi – 90-ih i sad - odgovornost Zapada za tragediju Bliskom istoku
Autor analizira/prati razne aktere: holandske, srpske, jevrejske a potom i aktere iz SAD-a.
Holandski desničar Gert Vilders i njegova ultranacionalistička partija/PVV, dobio je najviše glasova na izborima novembra 2023 a njegov program ima dve glavne tačke: borba protiv muslimanske imigracije i protiv islama. Vilders je živeo u Izraelu 80-ih, ima odlične kontakte sa proizraelskim lobijem u SAD-u koji ga i finansijski podržava. Vilders je stalno ponavljao I danas ponavlja ‘Podržavam bezuslovno Izrael’ (maj 2024. u holandskom parlamentu). Za njega je Izrael ‘svetionik demokratije’. ‘Paletinski problem nema veze sa Izraelom, za to su krivi islam i arapski lideri. Zašto ih oni ne prime i oslobode Izrael? Ako padne Izrael, pašće ceo Zapad. Zato smo svi mi Izrael. Ali dok Zapad ne shvati kako su Palestinci oruđe protiv Izraela, nikad neće shvatiti da Izrael nema nikakvu obavezu da prizna palestinsku državu jer oni već imaju svoju državu – to je Jordan’.
Belgijska partija Vlaams Belang ili švedski desničar Kent Ekeroth (pobedio na izborima) bili su u zvaničnoj poseti Knesetu, kao i u Pojasu Gaze u avionu Izraelskih oružanih snaga/IDF.
Ove posete Izraelu dokazuje sledeće: po prvi put u istoriji ultradesnica, sasvim suprotno svojoj antisemitskoj tradiciji, odlučno podržava Izrael u kontekstu tzv. sudars civilizacija. Ovo situira Izrael kao glavno perjanicu Zapada u borbi protiv islama. To je veliki obrt u ponašanju ultradesnice ‘nove paradigme’ (Tramp). Dve su stvari koje spajaju četvrtu generaciju ultradesnice – podrška Izraelu i antiimigraciona opsesija. Po njima ‘Izrael je u središtu sukoba civilizacija: izraelsko-arapski sukob je sukob između zapadne civilizacije i radikalnog islama…’
To je novi savez između ultranacionalističke izraelske desnice i njihovih evropskih parnjaka u borbi protiv islamskog fundamentalizma’ (Haaretz/Haarec). Austrijska štampa je takođe objavila da je ultradesničarski líder Hans Kristijan Štrahe, koje je pobedio na izborima 2024. potomak SS oficira bio u poseti Knesetu!
Ovde se radi o varvarstvu/rastakanju civilizacije, procesu suprotnom univerzalnoj emancipaciji, deklaraciji UN o ljudskim pravima itd. Zato se danas govori u Evropi o logorima za internaciju – raseljavanje izbeglica i migranata u treće zemlje.
Mark Rute, generalni sekretar Nato-a je glasao za Vildersa, podržao ga je u vladi 2010. Rute je dva puta (2023/4.) putovao u Izrael da pruži podršku Netajhauu sa obrazloženjem ‘Izrael ima pravo na samoodbranu’. Ukratko, ogromna većina lidera EU podržava Netanjahu i naravno, SAD.
Veza između Srebrenice i Gaze – identični stavovi Izraela i Srbije u vezi sa genocidom u Srebrenici
(Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je 23. maja 2024. godine Rezoluciju o genocidu u Srebrenici. Srbija je glasala protiv, dok su sve zemlje bivše Jugoslavije glasale za Rezoluciju. Rezolucijom je, između ostalog, 11. jul proglašen Međunarodnom danom sećanja na genocid u Srebrenici, a negiranje genocida kvalifikuje se krivičnim delom – napomena priređivačice).
Sem Srbije protiv Rezolucije su se izjasnile i Mađarska, Rusija, Kina, Izrael čak nije ni prisustvovao toj sesiji UN - nisu ni glasali.
I pored presuda međunarodnih sudova, izraelski zvaničnici smatraju se ‘ne radi o genocidu već o ratnom zločinu’, da ‘ta rezolucija može izazvati novi rat na Balkanu, ne odgovora interesima ni Izraela ni Zapada. I taj presedan otvara put za neprijatelje Izraela da ponude slične inicijative protiv Izraela’.
Još neki argumenti Netanjahuovih zvaničnika: oni koji se zalažu za liniju kontinuiteta između Srebrenice i Holokausta i koji priznaju genocid u Srebrenici, ne samo što duboko greše već upadaju u zamke antisemitizma time što kritikuju navodno zločinačke prakse Izraela a to znači da time pružaju direktnu podršku Hamasu. Od 7. oktobra 2023. Sarajevo i muslimanska zona BiH postao je evropski centar podrške Hamasu i oružanoj borbi Palestinaca protiv Izraela’. ‘Za razliku od muslimanskih kantona u BiH, u srpskim i hrvatskim kantonima se to ne dešava’.
Jevrejsko kulturno društvo Benevolencija, Sarajevo je izjavilo ‘negirati genocid u Srebrenici vodi negiranju Holokausta’ i to je naišlo na oštru kritiku u Izraelu. Posebno ih iritiraju slogani ‘Juče Srebrenica, danas Gaza’.
Zabrana rada UNWRA (UN agencija za pomoć Palestincima) – totalno odsustvo reakcija na Zapadu – to je linija kontinuiteta od Srebrenice do Gaze – nekažnjivost i nemoć.
Ravnodušnost – kad okrutnost i zverstva zadobijaju masovne dimenzije, dolazi do normalizacije zločina…
Dejton – legalizovao rezultate etničkog čišćenja, a sad nema ni govora o nekom sporazumu oko Gaze.
Srbija – Izrael – slični ili isti nacionalističko-militaristički obrasci…
Ubistvo izraelskog premijera Jicaka Rabina od strane ultraortodoksnih Jevreja zbog mirovnog sporazuma (Oslo, 1994.); ubistvo premijera Đinđića od strane srpskih nacionalista (2003.)
Vučić sarađuje tesno sa Netanjahuom – Izraelom – to je slom civilizacije a ne samo rastakanje, smatra A. Martin.
‘Srpski režim je jedna od najvećih prijatelja Izraela, a mnogi od njih su ili uprljali ruke krvlju u genocidu u Srebrenici ili huškali na rat…’.
Kontinuitet zločinačke politike i prakse…
(Izjave Vučića – 20. jun 1995, u Skupštini Srbije: Za svakog ubijenog Srbina, ubićemo 100 muslimana’. ‘Danas sam jedini u Evropi koji trguje vojnom municijom sa Izraelom’, izjavio AV u intervjuu za Jerusalem Post, (6.6.2025.). Vučić je tom prilikom ponovio zahvalnost Izraelu na suzdržanosti prilikom glasanja o Rezoluciji o genocidu u Srebrenici – napomena priređivačice).
Srbija je 2011. (protivno Izraelu) podržala članstvo Palestine u UNESKO, a 2012. glasala za rezoluciju UN po kojoj je Palestina stekla status posmatrača u UN, kao Vatikan.
Dolaskom SNS (2012.) sve se menja, Vučić ima izraelske savetnike od dolaska na vlast, a i ranije. Izraelski savetnici su radili njegovu predsedničku kampanju 2017. Sadašnji savetnik Vučića je Srulik Einhorn, a izraelsko pravosuđe uzalud pokušava da ga ispita pod sumnjom da je mešan u korupcionašku aferu, ali Einhorn se drži Beograda, gde je osnovao konsultantsku firmu i proslavlja pobede SNS-a.
Vučić je osudio teroristički napad Hamasa (oktobar 2023.), gde je masarkrirano 1.200 nevinih Izraelaca, a 250 kidnapovano. Maja 2024. srpska vlada je tražila kod arapskih lidera oslobađanje izraelsko-srpskog državljanina Alona Ohela. O zločinima u Gazi srpska vlast nije rekla ni reči!
Srbija je nastavila da prodaje oružje Izraelu kojim se ubija civilno stanovništvo. Vrednost izvoza oružja Izraelu u jeku rata u Gazi (2023/4) skočila je sa 1,4 miliona na 42,3 miliona eura, pokazuje istraživanje BIRN-a i izraelskog lista Haarec. Izraelski ambasador u Srbiji zahvalio je više puta vladi Srbije i srpskom narodu na ‘nedvosmislenoj podršci koja predstavlja svetionik nade’. M. Đurić, šef diplomatije izjavio je da ‘Srbija stoji uz Izrael ne samo na dan kad se sećamo užasnog terorističkog napada već svakog dana’ (napomene priređivačice).
O u Srebrenici, sad u Gazi - Srbija je saučesnica u genocidu u Gazi. Zašto Srbija rizikuje da Sutra pravno odgovara pred nekim međunarodnim sudom?
Srpski režim je ugostio predsednika Isaka Hercoga i tom prilikom A. Vučić je kazao: ‘Veze između naših naroda su duboke i prirodne i mi se u vašoj lepoj zemlji osećamo kao u svojoj kući’.
(Republika Srpska – izraelski savetnici - advokat Mark Zel, predsednik Republikanske stranke u Izraelu, nedavno se registrovao kao lobista u ime RS. Jedan od Zelovih ciljeva je ukidanje američkih sankcija Dodiku, a za taj posao mu je, u prvom krugu, isplaćeno 840 000 dolara. Ako Dodika skine sa američke ‘crne liste’ Zel će dobiti bonus – napomena priređivačiće prema (Radar-u, 10.4.2025.)
Na čemu se zasniva izraelsko-srpsko prijateljstvo?
Pored ideoloških matrica: rastakanje civilizacije, nekažnjivosti (aktera zločina u čemu su im pomogli saučesnici-međunarodni akteri); nemoć (žrtava), izraelsko-srpsko prijateljstvo zasniva se na uzajamnim interesima:
Trgovina oružjem - to se može tumačiti i kao protivusluga Srbije Izraelu za vreme 90-ih kad je zaveden embargo i u trgovinu oružjem. Devedesetih je Izrael je snabdevao oružjem i vojnom obukom počinioce genocida u Srebrenici, a Vrhovni sud Izraela je odbio zahtev da podnese izveštaj o izvozu oružja u SRJ tokom 90-ih.
Vrhovni sud je izvestio da bi činjenice o izraelskom učešću u genocidu, nanele veliku štetu zemlji i da bi možda doveo do suđenja umešanima u trgovinu oružjem. I to dokazuje da je Izrael bio umešan u genocidu u Srebrenici, potvrđuje da su bezbednosni interesi izraelske države iznad prava njegovih građana. Poznato je da je jedna delegacija Ministarstva odbrane Izraela posetila Beograd 1992. i tada je potpisan ugovor o prodaji oružja. R. Mladić se takođe o tome oglasio: ‘iz Izraela su nam preporučili zajedničku borbu protiv islamističkih ekstremista. Ponudili su da vojno obuče naše ljude u Grčkoj, a takođe su nam ponudii veliku gratis pošiljku snajpera’. U jesen 1991. Srbija je sklopila tajni ugovor sa Izraelom o isporuci oružja’. Zna se da je izraelsko oružje dopremljeno vojsci Republike Srpske, odgovornoj za genocid. Sve su to jasni znaci nekažnjivosti, smatra M. Alonso.
Genocid u Srebrenici – podudarnost u stavovima Izraela i Srbije…
Srebrenica – Gaza – Izraelski zvaničnici su bili protiv Rezolucije UN o Srebrenici, ali ne samo oni. Mnogi poznati eksperti za Holokaust podržali su zvanični stav Izraela. Negirajući genocid u Srebrenici, svrstali se uz revizionistički pristup jer odbacuje presude Haškog tribunala, Međunarodngo suda pravde/MSP itd. Ovaj čudni sklad između dva režima, između ultradesnice i stručnjaka za Holokaust – to je ozbiljan simptom brutalizacije sveta.
Treba naglasiti da deo ekstremne levice, sa svog jednostranog antiameričkog antiimperijalističkog stava, takođe negiraju genocid u Srebrenici i brane Srbiju kao perjanicu globalne emancipacije!
Daniela Peled (Institut for War and Peace Reporting) godinama pre usvajanja ove Rezolucije (maj 2024.) izrazila je svoju zabrinutost zbog ravnodušnosti Yad Vashem (muzej Holokausta u Jerusalimu): ‘Očekivala sam neku vrstu saosećanja sa žrtvama genocida u Srebrenici. Međutim, izraelski eksperti su upali u zamke revizionizma i srpskog poricanja. Razlozi nisu nimali prijatni’. Peled je navela da su se vlasti BiH obratile navedenom Muzeju, kao i centru S. Vizental, koji imaju isti revizionistički stav prema Srebrenici.
Tri su razloga ovakvog stava Izraela:
Prvo, ako bi prihvatili/priznali genocid u Srebrenici, to bi stvorilo opasan presedan koji bi bio upotrebljen protiv Izraela zvog politike prema Palestincima, a to su navele i mnoge druge zemlje prilikom glasanja o Rezoluciji UN (maj 2024.)
Drugo, evantualna odgovornost u počinjenju genocida.
Treće, ideološki afiniteti između cionističkih mitova i srpskog nacionalizma – zloupotreba viktimizma Holokausta i ‘otete zemlje’ na Kosovu ‘srpskom Jerusalimu’, mitovi o ‘nebeskom narodu’, suprematizam (izabrani narodi), koncepti Velike Srbije i Velikog Izraela tj. koncepti o etnički čistim državama. Iz te perspektive, bosanski muslimani i Palestinci su tretirani kao niže rase (podljudi) i kao takvi, trebaju biti izbrisani iz moralnog univerzuma i to je način za osvajanje životnog prostora/otimanja zemlje Drugih.
Ništa tu nije slučajno: meci uglavnom stižu kad su mitovi pripremljeni. Sve je to deo paraistorije i na tome se zasnivao rat u bivšoj Jugoslaviji.
Aušvic- Srebrenica – Gaza…
25.5. 1993. osnovan je Haški tribunal i to je prvi međunarodni sud nakon Nirnberga. Postoji linija koja povezuje Srebrenicu sa Aušvicom, a što su mnogi akteri pokušali da izbrišu. Na isti način pokušali su i pokušavaju da izbrišu/negiraju bilo kakvu vezu Srebrenice sa Gazom.
David Hearst, urednik Middle East Eye, saradnik Gardijana, raskrinkao je te mitove i ukazao na kontinuitet između Srebrenice i Gaze: ‘Skoro tri decenije nakon genocida u Srebrenici, nešto slično, ako ne i još daleko gore, dešava se svakodnevno u izbegličkim kampovima u Gazi’. Hearst navodi sličnosti između Srebrenice i Gaze: razdvajanje muškaraca koji su potom ubijeni, masovna pogubljenja, uskraćivanje vode, hrane, sanitarne infrastrukture, a broj ubijenih i mrtvih daleko nadmašuje Srebrenicu – radi se o industriji smrti i potpunom preziru prema međunarodnim institucijama pravde’ (2024.).
U slučaju Srebrenice možemo dodati da su srpske trupe smatrale da su svi Bošnjaci džihadisti, a izraelske oružane snage /IDF smatraju da su svi Palestinci teroristi ili ljudski štit terorista. Strani kritičari su obični srbofobi ili antisemiti. Tu je podudarnost u izjavama srpskih i izraelskih zvaničnika – vojnih i civilnih: Netanjahu, kao i Krstić, obećali su totalnu pobedu tj. konačno rešenje. Izjave o ‘najmoralnijoj vojsci’ na svetu i prizori ‘čistote oružja’ – u promotivnim videima/spotovima Mladić deli karamele bošnjačkoj deci a izraelski vojnik deli bombone deci u Gazi.
Hearst opisuje lidere SAD kao korisne idiote, ali i kao neophodne saradnike. Navedeni članak zaključuje rečima: ‘Netanjahu misli da će pobediti tako što će zatrti, istrebiti sve neprijatelje. Time sahranjuje bilo kakvu mogućnost da izraelski Jevreji mogu živeti u miru sa svojim arapskim susedima. Karadžiću i Mladiću je suđeno u Hagu, sad su na izdržavanju zatvorske kazne. Međutim, sumnjam da će Netanjahu, Galant i svi odgovorni za genocid u Gazi biti ikada izvedeni na sud.
Za razliku od Karadžića, Mladića ili Miloševića, nijedan izraelski lider neće odgovarati pred sudom i to potvrđuje nesumnjivi napredak u rastakanju civilizacije i još većem stepenu nekažnjivosti. Hapšenja srpskih optuženika predstavljeni su kao pobeda međunarodne pravde, ali to se neće desiti u slučaju Netanjahua, Galanta itd. Oni su uzeli međunarodnu pravdu u svoje ruke tako što su ubili vođe Hamasa, koje je takođe osudio Međunarodni krivični sud/ICC. Nešto slično se dešava i sa ruskim vođama u slučaju invezije na Ukrajinu…
Koje su razlike u stavovima nekih međunarodnih pravosudskih aktera u vezi sa BiH I Palestinom?
- Goldstone, jedan je od osnivača međunarodnog pravosuđa. On je bio i član suda u Južnoafričkoj Republici/JAR. Goldstone je bio i tužilac prvog međunarodnog suda posle Nirnberga ( tj. Haškog tribunal (1993.) I tada je izjavio da hapšenja Mladića i Karadžića služe ‘ne samo interesima pravde već i mira’. Goldstone je bio na čelu misije UN koja je sačinila izveštaj (2008.) u čijem radu su učestvovale Kristin Činkin, Hina Jilani itd. o zločinima u Gazi od strane izraelske vojske i Hamasa. Nakon objavljivanja izveštaja, Goldston je objavio članak u kojem povlači osudu Izraela, uz obrazloženje da nije osnovana. Ostali autori izveštaja se nisu složili sa stavom Goldstona, ali to im nije pomoglo jer je Izrael napao UN. Ovakav stav Goldstona su kritikovale palestinske organizacije. Zašto je Goldston pribegao sasvim drugačijem kriteriju u odnosu na srpske zločine’ Zašto, po njemu, ono što važi za Srbiju, ne važi za Izrael? Da je 15 godina kasnije Goldston ostao dosledan svom stavu iz 1996. i da je izraelskim optuženicima bilo suđeno, sad ne bismo bili gde smo.
Moramo se upitati zašto je Goldstone zauzeo pomenuti stav, budući da je to imalo ogroman impakt na izjašnjavanje zemalja u ovom slučaju? To se može rezimirati ovako: žestoko protivljenje svakom kritičkom stavu u odnosu na Izrael, dok su razne deklaracije desnice bile dobro prihvaćene. Naprimer, Edgar Moren je pretrpeo žestoke kritike od strane Izraela zbog svoje kritike prema izraelskoj politici. Moren smatra da je Izrael stvarao decenijama oko sebe gvozdeni obruč. Moren odbacuje sve kritike za ‘antisemitizam’. Uzgred budi rečeno, Moren je kritikovao i zločine Hamasa i sličnih.
Zloupotreba Holokausta…
Izraelsko-palestinski sukob ima veoma jak simbolički naboj – nijedan drugi sukob ne izaziva ni toliki interes ni tolike protivrečnosti. Tu se radi i o zlo/upotrebi Holokausta i to pitanje se pretvorilo u tabu. Događaji od 23. oktobra 2023. još više su otežali analizu i proširili prostor za sektaške, polarizovane i rovovske pozicije.
Dupli aršini – za Balkan i Bliski istok
Radi se o raznim oblicima nejednakosti u ova dva sukoba: glavna razlika između Balkana i BI je u tome što bivša Jugoslavija/Balkan nije svetska sila, dok je Izrael svetska sila i to mu omogućava nesmetano i neograničeno snabdevanje oružjem u cilju održavanja vojne superiornosti u celoj regiji, a uživa i diplomatsku zaštitu u UN-u i u međunarodnim odnosima.
Dakle, Izrael uživa međunarodni legalitet. Kao što tvrdi bivši izraelski poslanik Avraham Burg: ‘Na kraju krajeva, bez SAD-a mi nikako ne bismo mogli da vodimo ovaj rat’ (2024.). To Netanjahu ponavlja još od 2011: ‘Izrael nema boljeg prijatelja od SAD-a. Isto tako, SAD nema boljeg prijatelja od Izraela’.
Za razliku od onoga što se desilo u Potočarima 1995, uništenje Gaze prenosi se uživo, stravični zločini nailaze na ravnodušnost od strane onih koji imaju političku moć – radi se o nekažnjivosti počinioca zločina i nemoći žrtava. Sve je to dovelo do normalizacije užasa i to se može objasniti uticaju moćnog proizraelskog lobija.
Kolega Goldstona, Luis Moreno Okampo, tužilac Međunarodnog kritivčnog suda/ICC zatražio je, po prvi put, hapšenje nekog šefa države (Netanjahu): ‘Ono što SAD zahteva za Ukrajinu, ne traži se za Gazu. Netanjahu i Putin čine slične stvari. Međutim, predsednik SAD-a utiče na politiku mnogo više nego predsednik tvoje zemlje’.
Zahvaljujući SAD-u i njegovim saveznicima Izrael ima odrešene ruke/zeleno svetlo da čini sve što mu padne napamet’ (Margalit, 2024, izraelski filozof). Može se govoriti o ‘izraelizaciji’ sveta kako kaže izr-francuska sociološkinja (Silvia Cypel): ‘Izrael se možemo smatrati paradigmom nacionalističko-populističkog stila koji se širi celim svetom. Netanjahu je uspostavio najtešnje odnose sa najvećim antidemokratskim liderima u svetu: Duterte, Bolsonaro, Tramp, Putin, Modi i Orban. Ove vođe imaju isti stil i iste interese: oni su toksični muškarci, napadaju vladavinu prava i pravni poredak, demokratske institucije, pozivaju se na teorije zavere o dubokoj državi, proizvode neprijatelje i naravno, predstavljaju sebe kao predstavnike naroda naspram otuđene elite’. To je Naomi Klajn nazvala ‘likudizacija sveta’ – partija kojom rukovodi Netanjahu.
Bezuslovna i slepa podrška Izraelu predstavlja dalje urušavanje međunarodnog poretka – imperij nekažnjivosti. UN bi trebalo da štite međunarodni poredak, to ne čine – UN je marginalizovan i paralizovan. UN su svedene na totalnu nemoć.
Postoji ogromna razlika između ubica odgovornih za genocid u Srebrenici i počinioca zločina u Gazi i Zapadnoj Obali: mirovne inicijative ne pokreće UN već SAD, a UN ne igra nikakvu ulogu. Moć proizraelskog lobija u SAD-u, zlo/upotreba Holokausta je taj koji odlučuje.
(Prevela i priredila: Staša Zajović)
Kružok: Predavanje: Palestinski otpor cionizmu: istorijska pouka
Predavač: Ehud Udi Adiv, izraelski politikolog-profesor Političke teorije na Otvorenom univerzitetu
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 19 osoba
- jul 2025. godine
Visoka je cena zalaganja za zajedničku sudbinu Palestinaca i izraelskih Jevreja
Gost Žena u crnom, izraelski politikolog-Ehud Udi Adiv, pored toga što predaje na Otvorenom univerzitetu Tel Aviv, piše i za palestinske publikacije o različitim oblicima cionizma u izraelskom društvu, relevantnim za izraelsko-palestinski sukob. Kao levičarski anticionistički aktivista osuđen je za izdaju na kaznu od 17 godina zatvora-od kojih je u zatvoru proveo dvanaest i po godina. Adiv je i danas aktivan-kako na akademskom tako i na političkom nivou.
Za Adiva-marksistu, Jerusalim nije bio sveto mesto
Na pitanje Staše Zajović kako je kao vojnik izraelske voske „otkrio Palestince“, Adiv kaže da mu je u tome najvažnija bila Balfurova deklaracija iz 1917. godine, ali i dnevnici nekih socijalista. „Ljudi koji su stvarali socijalističko-cionisički pokret potiču iz ruskih socijalističkih pokreta. Posle neuspele revolucije u Rusiji, ruske carske vlasti su izvršile pogrom nad Jevrejima da bi preusmerile društveno nezadovoljstvo. Razmišljanje levice je išlo u pravcu –da ako ne mogu da se dignu jevrejski proleteri u Rusiji, mogu u Palestini. Rusi su mrzeli Jevreje koji su bili u stanju da „preokrenu piramidu“-ne radnici već srednja klasa će biti u osnovi te piramide promene. Oni su počeli sa marksističkim idejama, ali posle Balfurove deklaracije (1917.) postaju cionisti. Dakle, posle 1920., oni odustaju od marksističkih ideja i kao glavnu-prihvataju ideju o stvaranju jevrejske države.“ On je rekao da je drugi levičarski pokret tog vremena nastao u Beču pod uticajem anarhističkih ideja (Kropotkin, Martin Buber) i da je to judaizam koje se nije zasnivao na veri već na anarhisitičkim idejama. „Kad sam završio srednju školu u kibucu shvatio sam da su cionizam i marksizam dve različite stvari. U kibucu je pokušano sa uspostavljanjem komunizma. Po izlasku iz kibuca sam kao poklon dobio knjigu marksiste-cioniste Verbalova...Takav marksizam je primenjen tamo gde nije bilo radničke klase-u azijskim i afričkim zemljama gde su osnovane komunističke partije čija je marksističko-lenjinistička ideologija trebalo da podupre seljačke revolucije koje su u prvi plan stavljale rasno, pa tek onda klasno pitanje...A u marksističke kibuce preselila se lenjinistička avangarda u novom životu.“ Adiv tu dodaje da su cionisti dali doprinos stvaranju jevrejske nacionalne države i promeni „državne piramide“ a bez ideje rada i što je najvažnije-bez eksploatacije. Ustanovili su „jevrejski način života“: „Sećam se da sam kao dečak prisustvovao žestokoj raspravi o zapošljavanju radnika gde se tražilo da poslodavci ne eksploatišu radnike. Da nema lihvara, trgovaca...“
On kaže da je zatim u svom političkom obrazovanju prihvatio nenacionalistički pristup državi koja bi trebalo svima da obezbedi mogućnosti „deljenja i kompromisa“: „Tako se razmišljalo još 1947. godine, da bi u Izraelu Jevreji i Palestinci trebalo da žive u ravnopravnim uslovima. Naravno, to nije današnja situacija. Šezdesetih smo sakupljali novac za pomoć Vijetnamu. Podržavali smo univerzalizam vrednosti...“ On je 1967, godine, kao mnogi izraelski Jevreji, učestvovao u Šestodnevnom ratu Izraela sa Sirijom i Jordanom: „Shvatio sam da su izraelski generali započeli taj rat...“
Adiv nije podržavao „sveti rat“, smatrajući da Jerusalim nije sveto mesto: „Nisam pridavao važnost tim svetim mestima. Ja sam mislio da bi trebalo da se ponašamo kao Roza Luksemburg i Karl Libkneht koji su glasali protiv odobravanja kredita nemačkoj državi za učešće u Prvom svetskom ratu. Bio sam za internacionalizam. Moje tadašnje obrazovanje je bilo marksističko. Naravno, i za jednaka prava Palestinaca. Rat 1967. je bio u suprotnosti svemu onome što sam ja naučio. I današnji mladi levičari u Izraelu dolaze do iste spoznaje kao i ja tada- da u izraelskoj državi postoji nejednakost...“
Zatvor i lenjinizam
Posle 1967. godine, Udi Adiv se priključio radikalno levom i antistaljinističkom pokretu, prihvatajući ideju da revolucija mora početi na selu. Taj pokret je bio blizak palestinskim marksistima koji su se najviše fokusirali na klasna pitanja i obrazovanje radnika- a manje na palestinska nacionalna prava. Zatim se on pridružuje Palestincima koje pokušava da „oslobodi nacionalizma“ i okrene ih klasnim problemima: „Ono što sam napravio je bio ustanak“. Problem je bio što je palestinsko vođstvo islamsko, a izraelski jevrejski levičari-njih otprilike polovina, bili su iz Evrope. Tražilo se da se angažuju doseljenici iz Poljske, Rusije, Australije a ne i iz Palestine. „Sve leve partije traže masovnost i nisu religiozne organizacije. Jevreji iz Poljske i Rusije su već imali iskustvo represije...“
Na pitanje moderatorke šta je bio sadržaj optužnice protiv njega, Adiv kaže da je to bila saradnja sa Palestincima iz Sirije i Libana, sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom (PLO).
On je napravio grupu od 25 ljudi-radikalnih levičara koji su se povezali sa Palestincima iz Libana. Njihov plan je bio učešće u oslobodilaškom pokretu. Izraelski državni organi su procenili da Adiv predstavlja ozbiljnu opasnost za Izrael i posebno im je smetalo što je on unuk jednog od osnivača Izraela. „Dobio sam zatvorsku kaznu od 17 godina, a dvojica mojih zatvorskih sapatnika-poreklom iz nekog sela u Izraelu, za isto krivično delo su osuđeni na mnogo blažu kaznu od dve godine. Pretpostavljam da je moja visoka kazna imala veze sa mojim porodičnim poreklom...“
Adiv je posle zatvora studirao u Londonu, a Lenjina je otkrio tokom dugogodišnje robije. „Šta znači razmišljati o nečemu 24 sata, sedam dana u nedelji. To me je održavalo. Postao sam lenjinist. Vremenom sam shvatio da je to nemoguće. Shvatio sam da je revoluciju nemoguće izvesti odozgo. Promenio sam i mišljenje o Marksu. On je briljantan mislilac, ali je živeo u optimističnom veku. “
Staša Zajović kaže da je sadašnja situacija u Izraelu teška jer se čini da je anticionizam mnogo radikalniji izvan Izraela nego u njemu: „Ni cionizam u svetu nije svuda isti. To je kompleksno. Bilo je i dobrih namera, to je sofisticiranije...Njegova tačka gledišta je drugačija nego ona anticionista izvan Izraela. Nisu svi cionisti krenuli od imperijalnih namera. A ni oni u Australiji i Americi nisu sanjali da će Izrael postati fašistička država. Ima i Palestinaca koji ne demonizuju sve izraelske Jevreje, ne smatraju sve njih fašistima. Postoji i saradnja sa Palestincima...“
Današnji Izrael „ne voli“ Palestince koji nisu radikalni
„Ono što je vidljivo u aktuelnim zbivanjima-koji kulminiraju sa genocidom u Gazi, jeste da je na djelu konsekventna podjela iz vremena francusko-britanskog dogovora koji je obećao državu, istovrijemeno sa cionističkim pokretom i vođstvom palestintinskih islamo-konzervativaca. Zahvaljujući tom utjecaju međunarodnog faktora-francuskom, britanskom, američkom-islamisti (a danas se to vidi u dominaciji Hamasa), ide se u pravcu jačanja fundamentalističkih i fašističkih tendencija unutar izraelskog društva. I još uz prihvatanje novih doseljenika iz Rusije i sa Istoka-od kojih su neki i antisemiti a ima i neonacista...Ima li u ovoj situaciji imalo nade da će Palestinci prestati biti pod uticajem Hamasa-fundamentalista i hamasovskih fašista, a Izraelci se osloboditi fašističke politike koja danas dominira?“, pitao Je Lino Veljak. Udi Adiv kaže na ovo da je tačno da su sada na obe strane ekstremisti i da to, naravno, nije dobro: „Elementi religije vode obe strane. To traje i 50-tih, 60-tih, 70-tih godina...Militarističke ideje su vrlo jake i kod Palestinaca. Lideri Izraela daju pare Hamasu. Za zajedničko rešenje je potrebna racionalnost. Potrebno je promeniti izraelsko javno mnjenje...“
Zajović je pitala Adiva šta misli o Nakbi (katastrofa za palestinski narod-osnivanjem države Izrael) i da li je PLO alternativa za Palestince-kao i da li je Abu Mazen (Mahmud Abas), „totalno korumpiran“? Adiv smatra da posle odbijanja palestinskih vođa-ne naroda, da 1948. godine prihvati podelu Palestine-a posebno posle rata 1967., više nije bilo prave ideje kojom bi se postigao neki kompromis. Dotle je bilo neke mogućnosti za mirno razrešenje. Glavni problem je bio Hamas-islamisti, a korupcija je posledica te bezizlazne situacije. Pre dvadeset godina, komandni kadar bezbednosnih snaga Izraela je bio liberalan, smatra Adiv. Zajović je onda pitala da li će Marvan Barguti sada biti pušten iz izraelskog zatvora? Adiv je odgovorio da misli da neće-„jer nije radikalan“. Zajović kaže da i sada ima protesta protiv Hamasa na Zapadnoj obali...
Nema podrške priznavanju genocida u Srebrenici
„Zašto sada u Izraelu nema velikih protesta protiv rata? Protesta većine građana. Kako to objasniti?“, pitao je Miloš Urošević. Adiv se složio da nema velikog broja protestanata i to objasnio šokom koje je izraelsko društvo doživelo zbog napada Hamasa 7. oktobra, ali i da u Izraelu ima dosta desnice...“ Većina javnog mnjenja želi prestanak rata. Jedna od tri nezavisne novine kritikuje to što Izrael radi. Javno mnjenje se posle 7. oktobra okrenulo radikalnoj desnici. Ima mladih koji odbijaju odlazak u vojsku, koji razmišljaju levičarski. Mislim da se ipak, postepeno, menja javno mnjenje.“ Urošević je onda pitao i to zašto nema velikog broja ljudi koji protestuju protiv Benjamina Netanjahua? Udi Adiv veruje da „nije toliko važan broj koliko kvalitet ljudi“: „ Ima obrazovanih ljudi-sa univerziteta, ali ima i radikalnih ideja.“
Moderatorka Staša Zajović je podsetila prisutne na nedavni boravak predsednice Skupštine Srbije, Ane Brnabić, izraelskom Knesetu. I da je Brnabić-govoreći u parlamentu Izraela, zahvalila izraelskom rukovodstvu na tome što nije priznalo genocid u Srebrenici: „Nijedna od jevrejskih organizacija ne priznaje taj genocid-sem Benevolecije u Sarajevu. Izrael je prodavao oružje Srbiji od 1992. godine, sada to isto radi Srbija za Izrael...“ Adiv na to kaže da sve potiče od kompleksnosti već stvorenog jevrejskog identiteta i jevrejske zajednice: „Pojedinci iz Izraela su solidarni sa ljudima iz BiH. Jevrejski identitiet i zajednicu je stvorio cionizam koji ih i zloupotrebljava. Cionizam zloupotrebljava jevrejsku prošlost. Prijatelji su nas svesrdno podržali da idemo u Srbiju. Za levicu u Izraelu tu nema razlike.“ Zajović je dodala da kada je reč o levičarskom jevrejskom anticionizmu postoje krajnosti koje su veoma opasne („Lako im je sa Zapada da huškaju Palestince na rat.“) Adiv objašnjava da su palestinski levičari- marksisti koji su podržavali Asada i Putina.
Teritorija-najbitnija za obe strane
Nenad M. Kostić je primetio izvesnu „naivnost“ i propuste u analizi mogućnosti rešavanja sukoba: „Mi liberali se interesujemo za fenomene prošlosti kako bi mogli da anticipiramo budućnost. Verujemo da će nacije sarađivati ako se budu upoznale. Ali, nije tako. Na Bliskom istoku se znaju –ali se ne slažu. Trpeli su se dok su Jevreji bili mala manjina. Semitski narodi znaju jedni druge odlično, ali tolerišu samo male manjine. Ako je neko izabrani narod-tu nema kompromisa. Problem je teritorija-pošto im je navodno lično Bog obećao teritoriju.“ Na ovo je Udi Adiv reagovao stavom da je narod koji je za kompromis, spreman da deli i teritoriju: „I genocid je posledica problema oko teritorije. Jevreji su 2000 godina vlasnici zemlje. Tako vide sebe, ne kao građane Izraela. Jevrejski identitet je snažan, dinamičan. Vrh cionističkog pokreta je sarađivao sa nacistima. Postoji vrlo ukorenjen nacionalni identitet. Problem je što i Palestinci sebe definišu na isti način. I nove generacije Jevreja u Australiji i u Americi to razumeju.“
Sanja Božović je pitala Adiva da li bi izraelska politika bila drugačija da nije pobedio Netanjahu i da li postoji neka alternativa. Adiv je odgovorio da je mejnstrim politika u Izraelu veoma nacionalistička i da onaj ko je kritikuje odmah dobije godinu dana zatvora. Palestinci koji žive u Izraelu su dosta ugnjetavani, smatra Adiv i nada se da će na izbore-za godinu dana, izaći neka nova koalicija koja će pobediti Netanjahua.
Bilo je i pitanja: da li je postojala ideja da marksistički kibuci budu sastavljeni i od Jevreja i od Palestinaca? Adiv tvrdi da saradnje „u životu“ po tom pitanju nije bilo: „U mom kibucu je živeo jedan mešoviti par. Bilo je rasprava da li bi trebalo prihvatiti nekoga ko nije Jevrejin. Jer, ni svaki izraelski Jevrejin nije mogao tek tako da se naseli u kibucu. Morao je prvo da prođe edukaciju u omladinskoj organizaciji i da se proceni da li poseduje potrebne vrline. Da, to se pokazalo najmanje jednostavnim. Jer je bilo jedno razgovarati sa Palestincem, a nešto drugo je bilo pozvati Arapina u kibuc.“
Na pitanje Tamare Spaić-koliko još ima takvih kibuca, odgovor je bio da više nema nijednog: „ Sedmog dana rata 1967., završili su sa tim kibucima i SSSR-om...“
Nenad M. Kostić je, pozivajući se na lično ubeđenje da je pravna država nešto u šta bi trebalo verovati više nego u narod, pitao Udija Adiva-da li se sukob može okončati delovanjem izraelskog (prema njemu) nezavisnog pravosuđa-pravim sistemom jedne sekularne zemlje? Adiv smatra da ne može jer sada ne postoji volja za rešenjem: „Čak i najliberalniji i najobrazovaniji drže se mita o Izraelu. Depresivno je-čak je depresivnije nego u Srbiji. Na pominjanje stava izraelske vlade i premijera Netanjahua da bi Izrael pristao samo na to da sam-posle rata, kontroliše Palestince u Gazi, i pitanje Nastasje Radović o mogućnosti da UN nametnu rešenje u vidu prisustva međunarodnih mirovnih snaga u Gazi, Adiv je-u odgovoru, ipak imao neku nadu: „Izrael je na neki način kidnapovan, propaganda je oblikovala javno mnjenje. Ali, ja smatram da ipak ima šanse za neku vrstu dogovora. Mada je teško reći šta je sledeće. Ne verujem da su izraelske bezbednosne snage u stanju da kontrolišu čitavu Gazu sa milion i po stanovnika. Rešenje je u prekidu vatre i dolasku međunarodnih snaga koje bi upravljale Gazom. Teška je situacija i na Zapadnoj obali...I da novi izbori omoguće dominaciju demokrata u Knesetu.“
Nastasja Radović
Postoje li alternative ratu: o izraelsko-palestinskom sukobu; o antiratnom otporu u Izraelu protiv okupacije Palestine, genocida u Gazi itd.
- jul 2025.
Govorili: Lily Traubman, mirovna aktivistkinja (Žene u crnom), pokret protiv okupacije i Udi Adiv, izraelski politikolog i aktivista. Razgovor u prostorijama ŽUC-a Ovom razgovoru prisustvovalo je 16 osoba.
Lili Traubman, mirovna aktivistkinja, Megido, Izrael
Lično je političko: od Čehoslovačke do Ognjene zemlje...
Ja sam rođena u Čileu, moji su roditelji poreklom iz Čehoslovačke. Oni su zajedno sa svojim roditeljima pobegli od fašizma i nacizma. Moj otac je odmah hteo da se prijavi u RAF (britansko kraljevsko vazduhoplovstvo), u češkoj brigadi u RAF-u. Imao je 20 godina. Njegovi roditelji mu nisu dozvolili da ode, ali je on falsifikovao potpis i otišao na front. Nedavno je objavljena jedna knjiga o mom ocu, koji je inače promenio ime u Ernesto.
Mnogi Jevreji koji su pobegli od nacizma su bili voljni da se angažuju u borbi protiv nacizma, to su uglavnom bili marksistički cionisti. Moj otac je rekao da je ovo trenutak da se svi moramo boriti protiv fašizma, a ne ići u Izrael. Govorio je: ’Mi Jevreji treba da idemo u Evropu i pobedimo fašizam’. Mnogi od tih Jevreja su otišli u Palestinu, a moj otac je otišao u rat. Moj otac je bio narodni heroj, ali nam nikada to nije rekao. Mi smo videli medalju.
U Čileu je upoznao je moju majku, čije prezime je Čvorović. Znam da je to prezime ovdašnje. Moja majka je bila iz jako bogate porodice. Kada je počela velika industrijalizacija Čehoslovačke, oni su bili druga najmoćnija porodica. Imali su oko 700 zavoda i fabrika u Češkoj. Majka moje majke je iz porodice Kafka i Cvajg. Porodica moje majke je bila buržoaska, veliki novac su uložili u obrazovanje dece. Moji deda i baka nisu bili jako obrazovani, ali njihova deca jesu. Moja baka je gledala s visine mog oca, jer je bio iz drugačije porodice. Kad su došli u Čile, moji roditelji su se upoznali. Moja majka je imala 17, a otac 21 godinu. Hteli su odmah da se venčaju, ali oba roditelja nisu bili za taj brak. Oni su otišli u opštinu i rekli da su siročad! I tako su se venčali. Hteli su odmah da se odvoje od porodice.
Moji roditelji su otišli na jug Čilea, u Ognjenu zemlju (Tierra de fuego). Tamo je bila najveća duvanska industrija. Moj otac je tamo radio kao običan službenik, računovođa. On je odmah počeo da huška radnike na pobune. Odmah su oboje ušli u Komunističku partiju, u vreme kada je ona bila zabranjena. U to vreme je predsednik bio Videla. On je došao na vlast zahvaljajujući komunistima. Kada je došao na vlast, zabranio je Komunističku partiju. Oni su možda živeli u kući koja je bila buržoaska, ali njihova borba za socijalnu pravdu ih je učinila bliskim običnim ljudima. To je bio njihov lični angažman.
Pobeda narodnog predsednika Salvadora Aljendea: najdivniji period u mom životu...
- godine je Aljende pobedio na izborima. To je bilo opštenarodno veselje. Svi su se slili u Santjago da ga podrže. Od trenutka pobede, znalo se da se priprema vojni puč. Vojska je odmah kazala da neće priznati pobedu, koja je bila ubedljiva.
Svi su došli da kažu da je to njihov predsednik. Bili su svuda: kod studenata, kod demohrišćana (Demohrišćanska partija) da ih ubede da ’overe pobedu’, da se formira vlada. Narod je rekao da se ne miče iz Santiaga dok se ne potpiše sporazum o formiranju vlade.
To je najdivniji period u mom životu, jer se dolaskom Aljendea na vlast svuda udisala sloboda. Mi smo tada shvatili da imamo predsednika na koga se možemo osloniti, da mi nismo samo brojevi, da mi radimo nešto i za sebe, ali i za zemlju.
Rudari su se zaljubili u pozorište...
Moj otac je bio funkcioner Ministarstva rudarstva. On je održavao međunarodne odnose. Trudio se trudio da svi poštuju rudare, jer je verovao da oni donose bogatstvo Čileu. On je tražio od vlade da radnicima šalje pozorišne predstave. Rekli su mu da je lud. Moj otac im je odgovarao da ako je umetnost prava, naravno da će da se dopadne rudarima. Rudari su se zaljubili u pozorište, jer je on organizovao turneje.
Kao što sam rekla, pretnje vojnim pučem bile su svakodnevna. 11. septembra 1973. godine izvršen je vojni puč.
Moj otac je imao i druge obaveze u vladi. Prenosio je preko radija informacije o kretanju oružanih snaga. Zbog toga je odmah morao da ide u ilegalu. Kući više nije dolazio. Došli su kući da je pretresu. Moj otac je živeo u radničkom kraju. On je izgledao evropski, neko ga je prijavio. Došla je policija i odvela ga u Ministarstvo odbrane i moj otac je umro posle mučenja. Ni reči nije rekao, nikog nije odao. On je samo ponavljao ime moje majke, mog brata i mene. To je sve što je rekao. Mi to znamo zato što se neki njegov drug spasao, pa nam je to rekao. Njegov nestanak je tek priznat 1993. godine.
Buntovna ćerka buntovnih roditelja...
Ja sam bila aktivna u jednoj ultralevičarskoj organizaciji MIR (Movimiento de izquierda revlucionaria/Pokret revolucionarne levice). Morala sam odmah da bežim. Moja ćerka je imala pola godine. Oni su me prebacili u Izrael. Ja sam rekla da ću da se vratim u Čile. Posle deset godina života, sve mi je bilo u kutijama i koferima. Onda sam rekla da moram da se raspakujem.
Jutros sam bila u Muzeju savremene umetnosti. Videla sam izložbu umetnika Hokneja. Odlična je izložba ’Bademovo drvo u cvatu’. Htela sam to da vidim, jer sam čitala intervju sa tim umetnikom. On je rekao ’Proleće će se uvek vratiti’. Uvek sam bila aktivistkinja.
Izrael – duboko raspolućeno društvo...
Izraelsko društvo je oduvek bilo podeljeno, ali sada je ekstremno podeljeno društvo. Podele su na svim nivoima i na svim poljima. Strašna podela na ultraortodoksne Jevreje, onda liberalnije Jevreje; 20% stanovništva Izraela su Palestinci.
Ima ljudi na levici. Pre par godina su bili izbori u Izraelu. Likud (partija na čelu sa Netanjahuom) je pobedila. Izbori bi imali drugačiji ishod da je levica bila ujedinjena. Apsolutno bi danas stanje bilo drugačije. Levica je izgubila glasove, jer se nije bila ujedinila.
Nema demokratije sa okupacijom...
Bilo je puno protesta za demokratiju. Svuda su bile izraelske zastave. Pričali su o demokratiji, ali nikada o okupaciji. Mi smo učestvovali u tim manifestacijama, ali i protiv rata. Svuda smo isticali da nema demokratije sa okupacijom.
Onda je došao 7. oktobar (2023.). Odmah smo znali da će doći do genocida.
Otpor okupaciji Palestine, otpor ratu...
Ljudi su se organizovali. Većina manifestacija je za povratak talaca, ali ima puno akcija protiv rata.
U Haifi su najaktivnije Žene u crnom.
Ima različitih nivoa prigovarača savesti. To su jako mladi ljudi, koji neće da idu u rat. Uvek ih je bilo i ima ih. Za to je potrebna ogromna hrabrost. Vojni rok je obavezan i traje tri godine. Sada su svi rezervisti neprekidno na ratištu. Ima i drugih koji neće da idu na ratište. Pribegavaju raznim lažima, prevarama, kao ’moram da putujem’, ’žena mi je bolesna’, ’mama mi je na samrti...’ Lekari im daju opravdanja.
Ima pilota prigovarača savesti i to su javno obznanili. 1.500 njih koji rade u avijaciji, tehnička lica, koji su rekli da neće da služe nikakvu vojsku.
Ultraortodoksni Jevreji ne moraju da idu u vojsku. Oni ceo život proučavaju Toru, a žene rade i izdržavaju decu. To izaziva veliko negodovanje u društvu od strane onih koji idu u vojsku. Oni hoće da se donese novi zakon za služenje vojske.
Više ne mogu da podnesu te ortodoksne Jevreje. Ne postoji nikakav zakon koji kaže da oni moraju da idu u vojsku, to je kao običajno pravo. Ljudi traže da se donese zakon u kome će da se kaže da oni ne moraju da idu u vojsku. Ako se ovaj zakon ne usvoji, 74% roditelja je reklo da ni njihova deca neće u vojsku. Izraelsko društvo je iznemoglo i iznureno ratom.
Hrabri otpor žena...
Žene organizuju različite proteste. Ubijeno je oko 20.000 palestinske dece. Evo nekih od akcija:
Protesti ispred vojnih vaza i kasarni - Izraelke Jevrejke su uradile fotografije te dece i ističu ih na javnim mestima, pre svega ispred vojnih baza i kasarni. To su velike fotografije dece koje su one našle dok su ta deca bila živa. Piše ime, prezime, uzrast kada je ubijeno. Neka su deca ubijena u grupi, a ne sama. Sve to piše. Žene su u crnini, ne govore. To je jako impresivno. Ja sam išla ispred vojnih baza vazduhoplovstva, gde piloti ulaze u avione. Oni su ti koji bacaju bombe na Gazu. Neki od pilota govore užasne stvari tim ženama. Neki ne gledaju, skreću pogled. Kada vide te fotografije, neki od pilota imaju osećaj dubokog pijeteta da se ne čuje ni reč.
Protesti sa praznim šerpama - žene takođe trpe napade od strane policije i građanstva.
Prikupljanje humanitarne pomoći za decu u Gazi- svi koje poznajem daju novčane priloge. Jedna Palestinka i jedna Jevrejka imaju svoju fondaciju koja se bavi time da dopremaju galone vode u Gazu, da grade toalete. Ima puno grupa koje su sastavljene od Palestinki i Jevrejki, prikupljaju hranu i šalju u Gazu. Problem je što im ne daju da tamo uđu. Hiljade njih dođe nadomak Gaze, ali izraelske oružane snage ne dozvoljavaju da išta prođe. Žene ne odustaju, ti si tu da pokažeš da nećeš odustati. Tu je paklena vrućina, ali ljudi tu ostaju da pokažu da su fizički prisutni.
Haaretz (Haarec) novine buntovnih glasova u Izraelu...
Ima jedna novina u Izraelu. Zove se Haarec, koji sve ove akcije prati. Pišu o puno zajedničkih izraelsko-palestinskih protesta. U početku se Palestinci iz straha nisu usuđivali da izlaze na proteste. Onda su se oni odvažili da idu zajedno sa nama.
Haarec stalno izveštava o tome da svakog dana u 11h neka američko-izraelska fondacija deli hranu, onda dođe hiljade ljudi, i onda ih oni ubiju, pucaju na njih. O tim zverstvima svedoče vojnici koji su u Gazi. Sve te članke objavljuje Haarec. To pokreće ogromne rasprave u društvu. Jako je važno da se raspravlja o tome, važno je da se čuju različiti glasovi.
Haarec ranije za nas nije ništa značio, to su bili nevažne novine. Onda su za nas postale važne novine. Društvo u Izraelu je užasno, ali ono može da se menja.
Levica mora da preuzme odgovornost za nadu u promene...
Svi ljudi koji ne veruju u promene su na desnici, to je desnica. Svi ljudi koji imaju nadu su levica. Mi levičari verujemo u promene. Desnica drži do toga da ništa ne može da se promeni. Oni kažu da su Palestinci ovakvi i da se sa njima nikada ne može živeti, a mi jadni Izraelci smo žrtve. Promene nisu samo na bolje, ima promena na gore. Najviše je njih. Ali verujem da ima promena i na bolje.
Poslednjih dana se u Knesetu (izraelskom parlamentu) dešava važna stvar. Palestinac iz Haife (Ajman Ode) u Knesetu stalno priča sa Izraelcima Jevrejima. Nikada nije prestao da priča sa njima. On živi u mešovitom gradu. On je rekao da je za njega zajednički život nešto prirodno. Kada je počelo oslobađanje izraelskih talaca, počelo je i oslobađanje i palestinskih političkih zatvorenika. Rekao je da je zbog toga srećan, ali je većina u parlamentu htela da ga izbaci. Počela je kampanja terora protiv Ajmana, ali je izvan parlamenta pokrenuta i kampanja podrške. Ajman nikad nije prestao da pričaa.
Imamo TV 13 koje je jedina televizija koja zaslužuje da bude gledana i slušana. Nisu mogli da smene Ajmana. Kneset ima 120 članova. Trebalo je da bude 90 za njegovu smenu, ali je bilo 73. Nije dovoljno, ali je ipak važno. Mi se malo tešimo time. To nije dovoljno. Ali to nama pomaže i da mi zadržimo sliku o sebi. Velika je stvar što ga nisu izbacili. To je velika pobeda. Imaće to dobar ishod.
Želim da vam se zahvalim zato što naše glasove više ne žele da čuju. Niko se ne slaže sa tim da su svi Izraelci genocidni. Ima nas koji smo protiv genocida. Hvala Ženama u crnom.
Pitanja, komentari...
Lino: Da li su Udi i Lili shvatili sličnosti između pozicije Srbije i Izraela?
Ehud Avid/Udi: Ta sličnost počinje 1992. Srbija je imala jednu veliku vojsku u regiji, u odnosu na druge zemlje, kao i Izrael.
Lino: Masovni mediji i javno mnjenje.
Udi: Većina ljudi su protiv ideja levice. Neke organizacije koje se godinama bore protiv okupacije se nalaze u teškom poziciji. Levica mora da vodi borbu ne samo protiv režima, nego i protiv većine ljudi koji nas okružuju. Većina najsiromašnijih glasa za fašiste. Sasvim druga stvar je sa srednjom klasom u Tel Avivu ili Haifi.
Ako hoćeš da budeš patriota u Izraelu, moraš da mrziš Arape. Ja sam onda išao i glasao za Arape, radio sam sa Arapima. Otvoreno sam se uključio u oružanu palestinsku borbu. Moji preci su osnovali državu Izrael. Svi iz mog okruženja su išli u elitne oružane snage, svi su bili počastvovani. Odmah su skočili da idu u rat 1948. Tada je jevrejskog starosedelačkog stanovništva bilo 7% u kibucima. 25% članova kibuca su umrli u tom ratu, 1948.
Sve je tako bilo do osamdesetih i devedesetih, kada je nešto počelo da se menja. Uvek je u Izraelu levica bila viđena kao izdajnička. Govorili su nam da smo samomrzitelji, autošovinisti.
Radikalna levica u Izraelu se potpuno identifikuje sa nesrećnim Palestincima. Ako pratimo novine Haarec, ima jako puno članaka koji se jako puno poistovećuju sa Palestincima i izražavaju jako radikalne stavove protiv režima. Ovakvi stavovi mogu da se nađu samo u ovim novinama, ni u jednom više mediju. Palestince su opisivali kao teroristi, a to su bili borci za slobodu. To su velike novine koje su njih tako kvalifikovali.
Većina društva u Izraelu je uz ovu fašističku vlast.
Lako je spolja kritikovati: jedno društvo nije crno belo, ili ili. Ima nešto što nije tako u stvarnosti.
Staša: Kako je moguće da niko iz izraelskog društva ne priznaje genocid u Srebrenici?
Udi: Oni predstavljaju ono što se zove jevrejska memorija. Kakvu smo mi lekciju izvukli iz holokausta? Jevreji više nikada neće biti žrtvovani. Mi imamo atomsku bombu zbog toga, da se niko ne usudi da nas napadne. Ehud Barak, premijer je posetio Aušvic, rekao da smo mi tada imali avione, holokaust nam se nikada ne bi desio. Oni nemaju univerzalnu viziju. Za njih je svo viđenje sveta kakav je stav prema Izraelu i holokaustu.
Izrael podržava sve fašiste, sve diktature širom sveta. Vojna hunta u Argentina koja je ubila mnoge jevrejske levičare, ali država Izrael nikada nije rekla ni jednu reč protiv hunte. Ovakva vrsta mentaliteta nema nikakve veze sa stvarnim životom i potrebama ljudi koji ih okružuju.
Staša: Šutanovac (ambasador Srbije u SAD-u) sastao se nedavno sa Natanjahuom u Vašingtonu.
Udi: I jedni i drugi mrze muslimane u BiH.
Marta: Kakvi su mladi ljudi u Izraelu? Da li su i oni u tom svetu mitomanije?
Udi: Jesu, zato što ih obrazovni sistem truje. Većina mladih su nacionalisti. Novi ministar obrazovanja hoće da uvede takozvani nacionalni sistem obrazovanja.
Lili: To su ti religiozni ljudi. Izrael je teokratska država. Oni koriste neku molitvenu odeću, neku pregaču. To nije do sada postojalo u školama. Sada to ludilo ortodoksnih Jevreja sve više raste. Svi su tražili da ta odeća uđe u škole. Jedan liberalni direktor je rekao ne. Skoro su ga linčovali. Sada će da se izglasa zakon koji će da garantuje mesta za molitve u školama.
Udi: Ultraortodoksni Jevreji imaju svoj obrazovni sistem koji je odvojen. Nema potrebe za tim. Postoji verska nastava.
Miloš: Ako bi sutra bili izbori, po vašom procenama, da li bi Natanjahu izgubio ili ne?
Staša: Da li bi se nešto promenilo, ako Netanjahu ne bude na vlasti?
Lili: Uvek mora da se napravi neka koalicija. On nema koaliciju. Za Netanjahua rat je jedini način da ne ode u zatvor.
Staša: Šta vi mislite o kampanji BDS - bojkotu robe iz Izraela? To je stvar koja je jako rasprostranjena među levicom?
Udi: Posle početka rata je to važan oblik pritiska na Izrael. Jedan od ciljeva ove kampanje je uništenje Izraela. To je kontraproduktivno, jer to nije u redu. To je nedostižno. Neće uništiti Izrael. Svi ti ljudi koji to rade ne žive u Izraelu i ne poznaju stvarnost. Ako si ti revolucionar, uzmi pušku u ruke i idi bori se. Pridruži se Palestincima. Taj BDS je sad smešan.
Studenti u Haifi, koji je veliki mešoviti grad, sa 5.000 palestinskih studenata, imaju slogan ’Sa krvlju i duhom mi ćemo osloboditi Palestinu’. Posle tih demonstracija, odmah idu u kafe i druže se i piju.
Goran: Da li je rešenje model Južne Afrike?
Udi: To je jedan od modela. Ima puno modela. Društvo mora biti inkluzivno, da uključi mnoge etničke zajednice. Ako ima volje, ima i načina. Sa dobrom voljom, naćićemo i načina. Ako odete u Haifu, ima pozitivnih stvari. Taj grad se uzima kao primer dobre prakse. Ajman Ode je tu rođen i on to oseća svojom zemljom.
Lili: Mi i Palestinci smo mnogo sličniji nego što drugi misle. Ovde imamo politički problem i rešenje mora biti političko. Problem ne može da se svede na etničko religijsko pitanje. Mora da postoji društvo koje je zasnovano na građanskim pravima. Rešenje nije u dve države, jedna jevrejska, druga arapska.
Udi: Za vreme britanskog mandata, tridesetih godina 20. veka, Palestinac Našašibi je rekao jednom Jevrejinu da mi budemo svi Palestinci, jer je to zemlja Palestina. Taj Jevrej mu je rekao da je to njegova zemlja i da on treba njom da vlada. Ljudi sa ovakvim stavovima, koji ne razmišljaju politički a u etničko-verskim kategorijama, ima jako malo na obe strane.
Sanja: Da li Arapi mogu da koriste arapski jezik?
Udi: Do kraja veka bila su dva zajednička jezika.
Lili: Zvanično je tako bilo i u školstvu.
Udi: Posle dolaska Likuda na vlast, izglasan je veoma nacionalistički zakon koji kaže da je prvi jezik hebrejski, a arapski je drugi po izboru.
(Transkript: Miloš Urošević; obrada: Staša Zajović)
