BOGOVAĐA
Kako sam sa aktivistkinjama Žena u Crnom ušla u kafić u Bogovađi, doživela sam šok koji ponekad osetimo kada se po prvi put nađemo na ulicama velikih multikulturalnih gradova gde se mogu videti ljudi iz svih krajeva sveta, što sa Beogradom definitivno nije slučaj. Ovo je dakle delovalo kao paralelni svet i tada sam se setila da sam u svojoj zemlji često imala taj osećaj da se odjednom nalazim u drugom univerzumu: isto se dogodilo i kada sam volontirala u romskom naselju na Karaburmi. Taj utisak se stvara zahvaljujući tendenciji da se u Srbiji pojedine manjinske grupe u potpunosti odvoje od društva i svakodnevice, sve dok ono ne prestane da bude svesno njihove egzistencije i ignoriše ih do one krajnje, kritične tačke kao što se to u Bogovađi i desilo. Niko nije na vreme reagovao, ni govorio o tražiocima azila; čak i kada je 2011. godine otkriveno da nema dovoljno prostora u Centru za azilante i da stotine ljudi obitava u obližnjoj šumi bez redovnih snabdevanja hranom, stvari su ostavljene takve kakve jesu sve do ove zime.
Kada smo seli u kafić, ubrzo smo počeli da razgovaramo sa ljudima za susednim stolom. Oni su rekli da su pobegli iz Sirije, prošli kroz Makedoniju i da su zapanjeni načinom na koji se prema njima postupalo za samo par dana koje su ovde proveli. Naime dozvoljeno im je da u Srbiji ostanu samo 72 sata, dok u Centru za azilante nije bilo mesta, pa su prethodnih dva dana morali da spavaju napolju na zimi. Takođe su istakli da smo prvi ljudi sa kojima pričaju i koji nisu zvali policiju, na čemu su bili zahvalni, ponavljajući kako je i razgovor velika pomoć. Dakle to su ljudi koji su pobegli od rata i društvene represije i koji su, prema njihovim rečima, odbili da se priklone bilo čijoj strani: opozicionim grupama, Alkaidi ili Bašaru al-Asadu; ljudi koji su izabrali mir kao opciju, a ne rat.
Događaji koji su ovde obeležili protekle dve nedelje odlike su takođe zatvorenog i agresivnog društva: počevši od paljenja baraka, preko blokiranja puteva u Obrenovcu i Mladenovcu kako autobusi sa azilantima ne bi prošli, do svih ksenofobičnih izjava koje smo bili u prilici da čujemo putem medija. Dakle neminovno se postavlja pitanje kakve su to vrednosti i načela dominantni u našoj državi ako se oni osećaju podjednako progonjeno kao i u onoj iz koje su pobegli?
Pozitivna strana čitave priče oko Bogovađe jeste da su ljudi unutar samog Centra dobro zbrinuti: sa doručkom, ručkom i večerom, zdravstvenim pregledima i pedijatrom. Ono što je u nadležnosti upravnika Stojana Sjekloće (sam prostor unutar kapija) regulisan je krajnje solidno. Međutim, kao što sam već pomenula, problem nastaje sa ljudima koji su izvan kapija azilantskog centra, u šumi, kao i sa onima koji bivaju premešteni u ostale centre u kojima nemaju tako dobre uslove. Upravnik Sjekloća kaže da je broj azilanata u šumi ,,promenljiva kategorija” i da se ne može tačno utvrditi, dok azilanti sa kojima smo pričali tvrde da ih ima oko stotinu. Sa pravne strane, Srbija je obavezna da poštuje Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, prema kojoj svako ima pravo da uživa i traži azil. Takođe, Srbija je prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o statusu izbeglica obavezna da pruži zaštitu izbeglicama i da ih ne vraća u zemlje u kojima one strahuju od progona. Iz ovoga je jasno da je Srbija pre svega pravno, ali i na onom drugom nivou osnovne ljudske solidarnosti odgovorna da obezbedi minimum u vidu smeštaja i hrane za tražioce azila; kao i da kreira efikasniju administraciju koja bi radila na bržem procesurianju azilanata i dodeljivanja papira. Na kraju, obavezni smo da podignemo svest građana o položaju izbeglica i time pripremimo teren za njihovu integraciju, zato što se situacija sa ,,ljudima iz šume” više ne može produžavati.
Nela Grahek
Žene u crnom
