Šta više, rat na Kosovu uopšte nije rat samoproglašene Savezne Republike Jugoslavije, nego rat samo Miloševićeve Srbije. Crna Gora je, u ironičnom smislu, dvostruka kolateralna civilna žrtva: od strane Miloševićog sistema moći, koji je drži u statusu marionetske republike i od strane NATO-a koji bombarduje vojne snage pod kontrolom Miloševića u Craoj Gori.
Serija ratova u bivšoj Jugoslaviji je serija kulturno, političko i vojno prozvedenih mržnji. Miloševićev sistem moći se zasniva na proizvodnji, transformaciji i upravljanju mržnjama radi samih sebe. Među muškarcima, pre svega. Preciznije rečeno, ratovi u bivšoj Jugoslaviji su serija: osuđenih na propasti, neuspešnih i smrtonosno osvetničkih ,,slomljenih bratstava". Titova Jugoslavija je polagala sve nade u multinacionalnu, multietničku i mul-tikonfesionalnu vitalnost federacije na jednom eksluzivnom muško-dominirajćcem principu identitet/razlika pod sloganom: ,,Bratstvo i Jedinstvo".
To je razlog zbog koga. između ostalog, nikada nije bilo značajnije demokratske alternative Miloševićevoj politici rata zasnovanoj na ,,etničkoj borbi" protiv svih. Čak i takozvane opozicione ,,vođe" nisu mogle da se uzdrže i da ne učestvuju, svako prema svojim sposobnostima, u ovoj ,,meni-ne-smeta-ako-ste-očišćeni" igri. Jedini politički subjekti u Srbiji koji su se usudili da izazovu ovu smrtonosnu igru, od početka ratova u 1991. godine, su bile neke (sada veoma marginalizovane) političarke i odredjene feminističke i pacifističke grupe. Žene u Crnom iz Beograda su bile jedine koje su, još od 1991. godine, digle glas protiv nove kulture normalnosti - ignorisanja, distanciranja, nestajanja i elimisanja Drugog sa mržnjom. One si bile jedine kojima je bilo dovoljno stalo i koje su se očajnički protivile muškoj politici mržnje bivše ,,braće" govoreći: ,,Bosanke, Albanke i Romkinje su naše sestre"
Sada, kako je serija ratova od 1991. godine došla na Kosovo, na svoje pravo mesto ,,rođenja", pro-fašisticka kolektivizacija Srba pod NATO bombama postala je opšti fenomen, dosežući svoj cilj dalje nego ikada ranije, čak i medu prethodno deklarisanim demokratama, anti-nacionalistima ili pacifistima, i tako učinila da ravnodušnost prema uništenju Drugog postane najdominantnija politička, kulturna, javna i privatna činjenica stvarnosti današnje Srbije. Novi Zakon o ratnom stanju ,,srećan-da-progonim-izdajnike," brzo uveden da bi se osiguralo da će se strah u potpunosti interiorizovati i da će paralizovati bilo koji značajan otpor krajnjem činu fašizacije celukopnog javnog/privatnog života u Srbiji, mediji su iskoristili i legitimizovali ne samo poricanje etničkog čišćenja na Kosovu, nego i eksplicitni "tabu" na čak i tiho pamćenje, a da ne govorimo o glasnom govoru da Albanci, punopravni građani SRJ bivaju brutalno čišćeni sa Kosova. A zavodljivi srpski narcizam o tome kako su (konačno) žrtva NATO bombardovanja , pokazuje, nikad jasnije, pravo lice svih pretodnih ratova, lice rata na Kosovu i ono što je politički i istorijski postalo od Srbije danas.Faze u dugom procesu fašizacije simboličkog i materijalnog društvenog sveta u Miloševićevoj Srbiji bi se moglo definisati kao serija višestrukih strukuralnih mutacija: od državnog socijalizma do državnog nacionalizma; od državnog nacionalizma do mafijaškog etatizma, od mafijaškog etatizma do orijetalnog despotizma; od orijetalnog despotizma do fašizovane tiranije. Neizbežno ovi procesi su se odigravali na četri nivoa identiteta: samo-identita, građanskog/urbanog identiteta, rodnog identiteta i identiteta Drugog. Sva četri nivoa identiteta su bila pod ekstremnom pometnjom, pod sistematično nasilinoj i (samo naizgled) haotičnoj i nekontrolisanoj varavarizaciji unutrašnjeg/spoljnog, javnog/privatnog kulturnih modela.
Ova sistematska proizvodnja ,,neizbežnog varvarizma" pokazuje do koje mere su ratovi u bivšoj Jugoslaviji bili rezultat sistematske simboličke proizvodnje nasilne reprezentacije/naracije pre i tokom faktičkog nasilja. Društveni svet u Srbiji je bio sistematski konstruisan kao diskurs isključivanja Drugosti: eksteriorizacijom Drugog, brisanjem empatije, poricanjem tolerancije, amnezijom istorije suživota. Da bi bila efektivna, ova opšta praksa negacije Drugosti i naposletku tolerisano uništenje Drugog tela se moralo pripremati kroz sistematičnu (diskurzivnu, simboličku, ikoničnu, itd.) kulturnu produkciju raznih nivoa stvaraosti iz kojih bi konsenzus o fašističkoj politici nastajao kao specifična ,,kultura normaliteta". U Srbiji, Neki od efektivnih karateristika ove fašističke kulture normaliteta su legitimizovane kroz dominantni politički/kulturni diskurs sve od 1988:Žene u crnom protiv rata Beograd- svi Drugi su denominirani kao ,,nemogući": sumnjivi, izdajnički, zaverenički protiv ,,Srpstva", ili kao sama negacija ljudskosti, kao nevredna životinja, automatski&poslušni kolektivni agent, itd.
- društveni svet je prošao kroz sistematsku transgresiju ,,civilizovanih" tabua i njihove radikalne inverzije (proizvedene od strane medija) u tabu-e protiv Drugosti - protiv mira i tolerancije, protiv kontakta sa Drugim Telom, protiv empatije, međusobnih veza, multietničkih prijateljstava; melanin susedstava, međuetničkih brakova, indidvidualnih emocija, etc.
- depersonalizacija društvenog života, nasilni koletivitet Nacije, teritorija, porekla, tradicija, kultura, itd.
- žene kao nereprezantitvni Drugi u sopstvenoj naciji, i reprezentativni Drugi i meta nasilja neprijateljske nacije (hiper-seksualizacija druge nacije; emaskulinizacija ,,ratničkog" muškog tela kao poslušnog sluge, itd.)Do koje mere je profašistička kulturna, politička i psihološka (javna i privatna) etat d'esprit dominirala u političkom životu Srbije tokom više od jedne decenije, pokazuje mali dokument naslovljen ,,Priznajem", sastavljen zajedno od aktivistkinja Centra za kulturnu dekontaminaciju i Žena u Cmom iz Beograda, u oktobru 1998. godine, a povodom sedme godine anti-ratne aktivnosti Žena u cmom.
7 godina Žena u crnom -i dalje smo na ulicama
9 oktobar 1991-9 oktobar 1998 Trg Republike -18:30 -19:30 PRIZNAJEMZato, izraz ,,Priznajem" u dokumentu Žena u crnom označava fundamentalnu inverziju dominantnih profašistickih kodova, i istovremeno artikulaciju političkog senzibiliteta koji zahteva individualnu odgovornost i javno protivljenje. On nam pokazuje kako se osnovno preplitanje ličnog i političkog/istorijskog u traumatičnim vremenima može pretvoriti u artikulisano feminističko političko delovanje, prilično marginalno, ali snažnog simboličkog potencijala. I čini nas svesnima da u trenucima kada kultura nasilja i isključenja postaje "legitimna naracija", postoji izuzetna potreba za etičkom mobilizacijom subjekta, za stalnim promisljanjem sebe i govorom u svoje ime.- svoju dugogodišnju antiratnu aktivnost
- da se nisam složila sa višestrukim mlaćenjem ljudi drugih naroda i nacionalnosti, političkih uverenja, veroispovesti, rasa, seksualne orijentacije
- da sam izostala sa svečanog čina bacanja cveća na tenkove za Vukovar, 1991 i Prištinu 1998
- da sam se suprotstavila politici represije, aparthejda i rata srpskog rezima protiv albanskog stanovništva na Kosovu
- da sam hranila žene i decu u izbegličkim kampovima, školama, crkvama, džamijama...
-da sam slala pakete za žene i muškrace u podrumima u okupiranom Sarajevu1993, 1994, 1995.
-da sam sve vreme rata prelazila zidove balkanskih etno država jer je solidarnost politika koja me interesuje
- da sam demokratiju shvatila i kao podršku antiratnim aktivistkinjama-prijateljicama-sestrama Albankama, Muslimankama, Hrvaticama, Romkinjama, Apatridkinjama
- da sam permanentno dovodila u pitanje prvo krvoloke iz države u kojoj živim a onda one druge jer to smatram odgovornim političkim ponašanjem jedne gradjanke
- da sam kroz sva godišnja doba zahtevala da se prestane sa klanjem, rušenjem, etničkim čišćenjem, proganjanjem, raseljavanjem, silovanjem
- da sam brinula za druge dok su patrioti brinuli za sebe
9 oktobra 1998 u 18:30 potpisivaćemo se na Trgu Republike da bismo obelodanile naš antiratni nenasilni otpor
sve smo mi Žene u crnom!I sam ovaj dokument, u obliku neuobičajene javno/privatne naracije, svedoči o složenoj interakciji kontinuiteta kulture nasilja nad Drugim u Srbiji, i neophodnosti vanredne etičke mobilizacije pojedinaca i političkih subjekata. Ekskluzivnost ovog dokumenta leži u njegovoj ,,diskurzivnoj usamljenosti". On je jedan od retkih javnih izjava suprostavljenih kulturi isključivanja. Šta više, ovaj dokument transparentno pokazuje da je dominantni tabu u političkom/društvenom životu Srbije, već godinama, tabu poštovanja Drugog: ,,vrlina" je isključenje, a ,,zločin" je uključenje Drugog. Njegova diskurzivna usamljenost pokazuje skriveni efekat tolerisanog nasilja nad Drugim, i ističe nevidljivost destrukcije ličnog i društvenog tkiva u Srbiji.
Drugi dokument, koji sastavio Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja u toku NATO bombardovanja SRJ, predstavlja drugi primer feminističkog otpora unutrašnjem procesu fašizacije, koji se ogledao u suprostavljanju ,,novom" zaboravu Drugog i indiferentnosti prema sudbini kosovskih Albanaca, ,,narcističkoj homogenizaciji" mnogih Srba pod NATO bombama, poricanju organizovanih zločina nad kosovskim Albancima pre i u toku NATO bombardovanja, i konačnoj dominaciji vandalske kulture, agresivne prema svemu što se shvata kao strano, zapadno, nepravoslavno, ne-srp-ko, mešano, gradjansko, civilno, itd. Ali, iznad svega, ovaj dokument ne svedoči samo o poličkim i psihološkim efektima NATO bombardovanja, već mnogo više o realnosti pod ratnim stanjem koji su uvedeni čim je je bombardovanje počelo, kao izraz strukturnog državnog nasilja koje treba da parališe svaki otpor svojoj politici etničkog čišćenja.
Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasiliaizvešaj rada od 25. marta – 24. aprila '99
aktivna telefonska podrška u prevazilaženju strahaNakon prvih bombi, 24. marta 99, u zemlji je objavljeno ratno stanje. Strah je preko noći postala činjenica svakodnevnice. Aktivistkinje Ženskog centra su odlučile da počnu da pozivaju žene da ih pitaju kako su, da im daju prostor za prevazilazenje strahova. Do tada, već šest godina, Ženski centar je radio na etičkom principu da svoju podršku daje ženama kada one zovu i kada one dodju da podršku traže. Strah je pomerio granice ličnog i javnog i tako su pomereni i principi rada. Svaka žena je postala moguća klijentkinja, makar na trenutak. Povezivanje, telefoniranje, razgovaranje je postala legitimna aktivnost. Još jednom, vrednost ženske solidaraosti i inicijativa koje iz nje "proizlaze inspirisale su mnoge žene. Tako je nastala aktivna telefonska podrška ženama u prevazilaženju straha nastalog ratnim stanjem.
aktivno telefonsko savetovanjeU prvih mesec dana pet aktivistkinja za podršku ženama je 25 radnih dana obavljalo savetovanja na telefonu. od samog početka rad na telefonu je organizovan na osnovu feminističkih principa psihološkog savetovanja kao i iskustava rada sa strahovima u ratu psihološkinja iz Bosne i Hercegovine, iz ženske organizacije Medica Zenica.
Telefonsko pozivanje je nastalo iz više razloga: jer se žene u ratnim stanjima manje kreć,, jer su sigurnije u svojoj kući, jer telefonski račun ide na račun Ženskog centra, jer je koncentracija s obe strane telefona intenzivnija.dokumentovanje osećanja straha
Autonomni ženski centar, od svog osnivanja, od 1993, veruje u anti-ratnu i anti-militarističku politiku kao i u podsticanje solidarnosti sa ženama s druge strane linije fronta. U trenutnoj ratnoj situaciji Ženski centar beleži osećanja žena od straha od NATO bombardovanja i čitave ratne situacije, kao i osećanja žena iz Prištine, i sa Kosova, koje prolaze kroz posebne procese straha i terora.- U prvih 25 radnih dana Ženski centar je imao 378 telefonskih savetovanja sa ženama iz 34 grada. Statistike pokazuju da su 232 razgovora obavljeni sa ženama iz Beograda a ostali sa ženama iz drugih gradova uključujuci regione Vojvodinu, Sandžak, Crnu Goru i Kosovo. Od svih razgovora 87% poziva su krenula od strane Ženskog centra.beleženje poziva
Beleženi su izkazi o svim oblicima strahovanja i načina na koji se strah ispoljava... u telu, u snovima, u ponašanju, u mislima... Iz iskaza se vidi da se život svake žene promenio, dalje, da se emotivna stanja jako često menjaju, da preovladjuje očajanje i neraspoloženost kao i neprekidna izdržljivost i sposobnost navikavanja na oskudne uslove. „ Uplašena sam strašno " ,,plaši me noć " „ bojim se da izadjem daleko " „ ne izlazim napolje" ,,spavam kod drugarice" ,,ne mogu da se koncentrišem" ,,osetljiva sam na zvuke, na svaki reagujem' „ imam strah od mobilizacije zbog svog brata " „ kad počne da svira sirena onda mi je muka " „ oslabila sam, psihički sam pukla" ,,svaku noć sam u skloništu, grozno sam " „ kad vidim vojsku pijem pilule " ,, ispala sam iz koloseka, sve mi se poremetilo" ..zabrinuta sam za budućnost" ,,stalno sam na pilulama za spavanje" ,,spavam obučena" ,,deca u sklonšstu su iznemirena" ,,na poslu su muškarci počeli da piju " „ nervozna sam " ,,ne bojim se smrti ali se bojim iznenadnog zvuka' ,,ubija me to što ne mogu ništa da radim " „ emotivno stanje mi se menja svaki sat",, kiselina mi se javlja kao nikad do sada " ,,imam odlive od napetosti" ,,izbacila sam televizor, ne mogu všse da ga slušam" ,,komšije stalno pričaju neke strašne stvari" ,, nervozna sam idem iz skloništa do stana po triputa ujednoj noći" „bojim se Rakovice ko djavola" ,,prosto mi dodje da odem iz ove zemlje i da više nikad nšsta ovde ne radim " „ idu novi strahovi"beleženje izkaza o strahu
Aktivna uloga ekspertkinja Ženskog centra je da podstaknu mehanizme preživljavanja i pozitivna iskustva žena. Podržavanje zdravih dimenzija pomaganja, osećanja i mišljenja je osnovni oblik aktivne podrške žena. ,,dobro sam jer sam već jedan rat preživela" „ sabrana sam ima dosta informacija ",, dobro sam, podržavam druge žene" ,,ribam kuću po ceo dan " „ šetam po gradu " „ non stop sam na e-mailu" ,,zasadila sam puno biljaka" ,,pribrana sam, skupljam decu i vodim ih u brda " ,,po ceo dan obilazim drugarice" ,,grlimo se po ceo dan " „ uzimam pilule za spavanje i to mi koristi"beleženje iskaza o mehanizmima preživljavanja
Ženski centar je aktivno pozivao aktivistkinje i druge žene u Prištini da ih pita kako su i da bi izrazio solidarnost. Žene srpske nacionalnosti su izražavale strahove od bombardovanja, žene albanske nacionalnosti su izražavale umnožene strahove od bombardovanja ali mnogo više od srpske policije i vojske i isterivanja iz kuća. Nakon dve nedelje mnoge od žena albanske nacionalnosti bile su prisiljene, od strane vojnika sa mašinkama koji su govorili srpski jezik, da napuste svoje kuće nakon čega su odvodjene vozovima prema Makedonskoj granici. Iz Makedonije par žena su nas zvale da nam kažu da se ne brinemo, da su žive i zdrave ali i da su prošle kroz intenzivna poniženja i teror. ,,strašno sam uplašena" ,,čudna tisina me plaši" ,,sedimo u mraku svake noći, ne mogu da spavam ni da jedem, ali imam cigare i kafu " „ ne izlazimo n ipreko dana jer po gradu je strahovlada " „ ne znam šta da radim ni šta da kažem, jos sam živa "belezenje iskaza o osećanjima žena Albanske nacionalnosti na Kosovu.
radionice o osecanjimaAutonomni ženski centar nastavlja aktivnu podršku ženama i objavljivaće izveštaje i analize podataka.Prvih mesec dana organizovane su četiri radionice 'Kako se osećamo’ na kojima su se razmenjivala iskustva. Posebno se razgovaralo o telesnim reakcijama na strah, ... glavaboljama, srčanim smetnjama, drhtanjem..., i o mehanizmima s kojima žene izlaže is situacije straha .... o optimizmu drugih, smirenosti drugih, smehu, razgovaranju.
tim: Biljana Maletin, Bobana Macanović, Bosiljka Janjušević, Lepa Mladjenović, Sandra Tvitić
Ovi primeri feminističog političog otpora unutrašjem procesu fašazije političog žvota i svesti ljudi, pokazuje u kolikoj je meri 'normalnost' isključvanja i eliminisanja Drugog postala dominantni obrazac, čk specifiči normativni standard javnog i privatnog žvota u Srbiji. U toku 77 dana NATO bombardovanja, u Srbiji smo svedočle i prozivljavale novo iskustvo 'ratnog stanja', koje je kod svake od nas trebalo da proizvede interiorizaciju straha od držvnog nasilja, te paralizue svaku ćliju u telima. To je bilo iskustvo organizovane represije u kojoj su nasilje i strah bili toliko snažo upleteni u mnošvo sfera, defragmentisali i narušvali svaki sloj realnosti; atmosfera instrumentalizovane pretnje totalnim terorom terala nas je ka veoma preciznom cilju: samofiksaciji na isključivo 'našu' žrtvu pod NATO bombama. Ratni zakoni u Srbiji imali su prvenstvenu nameru da parališu političiki otpor, fašizuju 'obične' ljude, od kojih su neki demokrati', i očiste Kosov@ od Albanaca.Dva meseca ratnog stanja u Srbiji, moglo bi se tačnije definisati kao stanje fašizma. Fašizam je, zapravo, veoma aktivan proces, kooperacija koja se stalno ponavlja kroz propisivanje vlastitih kodova normalnosti, netransparentan ali moćan zahtev da baš vaka individua, svaki politički subjekt, deli upravo te iste norme, sve do tačke bez povratka kada se dostiže konsenzus/ćutanje poništenja Drugog, a učestvovanje u tome postaje 'prisilno voljno' (forcement volontaire).
Beograd, od 20. maja do 5. avgusta, 1999.prevele sa engleskog: Aleksandra Maj-torac-Kobiljski, Teodora, Lepa Mladjenović
