Povodom Devetog maja, Dana pobede nad fašizmom
Nova se vlast prema svim ovim pojavama uzdržano odnosi, u strahu od pada političkog rejtinga - nije, naime, po rezultatima istraživanja javnog mnjenja za političare dobro da ,,petljaju" sa građanskom opcijom, a dojučerašnji ključni eksponenti Miloševićevog režima koriste konfuziju i šire svoj ,,patriotizam" koji je u nepovrat odneo stotine hiljada života
Slučajevi nasilja nad pripadnicima manjinskih zajednica, policijska tortura nad njima, skrnavljenje bogomolja manjih verskih zajednica, klicanje haškim optuženicima Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću na sportskim borilištima, grafiti na zidovima širom Srbije upereni protiv nesrba različitih provenijencija, tek su deo, važan, svakako, pojavnih oblika fašizma u Srbiji danas. Dodamo li ovome snažna i brojna nacionalistička istupanja čelnika desnih opozicionih, ali i vladajućih partija, nesankcionisane izdavačke poduhvate prožete govorom mržnje i anti-semitizmom, kao i povampirenje klero-nacionalističkih stremljenja kreiranih unutar radikalnih krugova Srpske pravoslavne crkve i nekim hiperaktivnim udruženjima građana (,,Obraz", ,,Sveti Justin filozof"), upotpunjujemo sliku atmosfere nekažnjivosti emitovanja netrpeljivosti prema svemu nesrpskom, drugačijem, ljudima i grupama politički drugačije opredeljenim od radikalnih dogmata pravoslavne provenijencije.
,,Target" ovakvih istupanja su nezavisni intelektualci, nezavisni novinari, mirovne grupe i druge nevladine organizacije, stranke koje podržavaju ili ne napadaju sve vidove različitosti - delovi društva, dakle, koji su izneli ključni teret borbe protiv bivše vlasti na svojim plećima. Ako se podvuče crta nakon kapitalnog političkog obrta i svrgavanja Slobodana Miloševića, ključna obeležja postmiloševićevske Srbije su ostanak na vlasti - ili daleko od očiju pravde - najvećeg broja ljudi koji su sa katastrofalnim, nenadoknadivim posledicama za Srbe i narode koji žive pored njih, osmislili i realizovali mentalni inženjering koji je prožimao Srbiju u poslednjoj deceniji dvadesetoga veka. Na delu je, takođe, fingiranje gonjenja ratnih zločinaca, ignorisanje i podsticanje (iz vrha vlasti) novih ideoloških mutanata velikosrpskog nacionalizma, uprkos pokušajima delova civilnog društva, medija i nevladinih organizacija da takve pojave spreče.
A sve to, u atmosferi prvih krupnih tranzicionih zahvata, gotovo opipljivog svakodnevnog straha od gubitka posla, konfuzije građana, pogotovu mladih ljudi koji su stasavali u tragičnom periodu Miloševićeve vladavine, šepurenja i bahatosti bogataša, izdanaka organizovanog kriminala, znači da smo na plodnom tlu za uspevanje različitih pojavnih oblika fašizma, ili, preciznije, raznolikih likova ,,desnog profila Srbije". Bilo bi prestrogo ustvrditi da se ekstremna desnica u Srbiji u toj meri proširila, odnosno da je njenom pogubnom klicom zahvaćeno čitavo društveno tkivo, ali pomenute fatalne tranzicione činjenice i neoprostivo, neozbiljno, pre svega, ignorisanje nabrojanih pojava koje se emituje, podstiče čak, iz vrha vlasti i pravosuđa, opasnost su koju ne bi trebalo zanemariti, ukoliko Srbija ne želi da se na sledećim izborima, svejedno kad se oni održali, suoči sa lepenovskom izbornom realnošću.
Rizik od lepenovskog ishoda
Pritom, dugogodišnjom borbom protiv Miloševćcevog režima izmožden civilni sektor, mediji izloženi finansijskim neprilikama i novim vidovima pritisaka (Asocijacija nezavisnih medija i RTV B 92, među elektronskim medijima, potom dnevnik Danas, nedeljnik Vreme, brojne časne informativne kuće u unutrašnjosti organizovane u asocijaciju ,,Lokal press" i drugi), temeljno razoren obrazovni sistem, devastirane društvene institucije, uprkos hrabrim, gotovo očajničkim pokušajima, nemaju dovoljno snage da se na pravi način obračunaju sa pojavama koje mogu da ugroze elementarna nastojanja da Srbija krene putem progresa, ka Evropi.
U takvoj situaciji ne iznenaduje činjenica da se u Beogradu objavljuju ,,Protokoli sionskih mudraca" i drugi antisemitski spisi, a da Tužilastvo ne reaguje na krivične prijave koje protiv izdavača podnose nevladine organizacije i Savez jevrejskih opština; potom, da policija mirno posmatra kako članovi desničarskih organizacija ,,Obraz" i ,,Sveti Justin Filozof", predvodeni sveštenikom Srpske pravoslavne crkve Žarkom Gavrilovićem, prebijaju homoseksualce na demonstracijama u strogom centru Beograda, da se o tome, uglavnom, izveštava preko volje, govori sa pozitivnim prizvukom, ili prećutkuje.
Fireri vlasti i desnice
Nova se vlast prema svim ovim pojavama uzdržano odnosi, u strahu od pada političkog rejtinga - nije, naime, po rezultatima istraživanja javnog mnjenja za političare dobro da “petljaju" sa građanskom opcijom, a dojučerašnji ključni eksponenti Miloševićevog režima koriste konfuziju i šire svoj ,,patriotizam" koji je u nepovrat odneo stotine hiljada života.
Dve ključne struje u novoj vlasti, Demokratska stranka srbijanskog premijera Zorana Đinđića i Demokratska stranka Srbije predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice nadmeću se u servilnosti prema velikodostojnicima Srpske pravoslavne crkve, uvode veronauku u škole, najpre kao fakultativni, potom i kao izborni predmet, obećavaju povračaj crkvene imovine. Iznesimo i pozitivne primere, izuzev ,,dežurnih" nevladinih organizacija, protiv govora mržnje pobunili su se šef savezne diplomatije Goran Svilanović i, savezni ministar za prava manjina Rasim Ljajić. Predsednik Koštunica izvinio se Jevrejima zbog antisemitskih ispada u Beogradu, a u susretu sa delegacijom Svetskog kongresa Roma izrazio je zabrinutost zbog položaja ove manjinske zajednice u SR Jugoslaviji i konstatovao da je neophodno aktivnije uključivanje Roma u politički život. Takođe, u ključnim evropskim institucijama savezni zakon SRJ o pravima manjina ocenjen je kao izuzetno dobar, odnosno pratile su ga konstatacije da u velikoj meri prevazilazi evropske standarde.
Ipak, premalo, stiče se utisak, da bismo poverovali da je Srbija krenula nekim drugim putem. Kao da se u ovoj državi i dalje oseća nepojmljivo snažan uticaj državne televizije iz Miloševićevog vremena; kao da je neuspeli pokušaj ostvarivanja velikosrpske ideje mutirao u jedan, za sada, konfuzni antimoderni pokret koji koristi vreme za profilisanje i čeka priliku za novu dominaciju. Otprilike, rekli bi njegovi protagonisti, ,,ne možemo ništa Hrvatima, Šiptarima, Muslimanima, štite ih strane vojske, ali ovim njihovim ovde možemo".
Još jedna indikativna činjenica: Velimir Velja Ilić, nacionalista ,,domaćinske" provenijencije reći će da je njegov potencijalni protivkandidat na eventualnim izborima za predsednika Srbije Miroljub Labus laka meta, utoliko što će ga Ilić pitati odakle je, budući da po njegovim (Ilićevim) rečirna, ,,u Srbiji nema Labusa". Tragično zamenjujući teze, srpski će premijer ,,odbraniti" Labusa, konstatujući da je njegova porodična žila ,,iz najtvrdeg jezgra srpstva".
I da ne ostanemo bez paralele koja je vazda povezivala srpsko i hrvatsko društvo: general Dragoljub Ojdanić, bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, optužen pred Haškim tribunalom za zločine protiv čovecnosti optužiće svoje zemljake Užičane da ga nisu branili ,,ko Hrvati Norca".
(Ovaj tekst novinar Danasa je izgovorio na skupu o neofašizmu u Zagrebu)
