Živimo u svakodnevnici fašizma

Koordinatorke: Lepa i Žarana

Uvod i podsticaj za razgovor:
Zašto koristimo reč fašizam?
- Da imenujemo stvarnost koju drugi imenuje drugačije, a mi odlučujemo da je imenujemo fašizmom.
Zašto smo odlučile da koristimo termin fašizam?
- Jer je fašizam nevidljiv, kriju ga iza tzv. normalnosti.
- Jer nas tera da učestvujemo u njemu
- Jer nas čini ravnodušnim prema svemu: nasilju, bolu, agresiji, masakrima, srušenim kućama, smrti
- Jer žene navodi da sarađuju sa svojim «fašistima»
- Jer da bi preživele počinjemo da saučestvujemo sa fašistima
- Jer nas navodi da zaboravimo kako (se) osećaju Druge
- Jer nas navodi daverujemo da je zaborav drue «dobar» za brigu o samoj sebi.
Da li je fašizam samo koncetracioni logor, ili politički sistem koji pravi uslove u kojima u svakodnevnom životu kojima se stiže do logora?
Koji su mehanizmi kojima zaboravljamo Druge?
Šta je svakodnevnica fašizma?
- Prećutkivanje: (pustiga, on je budala, on je lud!)
- Slaganje sa većinom, jer je manje opasno
- Zaborav da smo tolerisali Druge/ dasmo poštovali Druge
- Strah da mi postanemo ti Drugi koji će biti odbačeni i izolovani
- Naša neodgovornost kada mislimo da mali fašizmi nisu bitni
Kako se individualna svest fašizuje?
Kako nas fašizam tera da mislimo samo o sebi – da preživimo mi, a za druge...?
Kako to da se mi ne bunimo?
Šta nas to toliko iscrpljuje da ne možemo da mu se suprotstavimo?
Kako se to fašizam igra sa nama?
Zar fasifikovana stvarnost u Srbiji nije fašizam?
Zašto je oslobađanje svog antifašizma mučan rad?
- Kako da sebe oporavimo?
- Identifikovati male fašizme
- Podržati sopstvene male antifašističke geste
- Izumeti male i velike antifašističke tehnike i veštine
- Dati sebi pravo na slobodan govor
- Osnažiti potrebu da se ne plašimo antifašističke manjine
- Verovati antifašistkinji u sebi

Represija se zaboravom sveti – Dubravka Ugrešić

Nijedna nema pravo da bude poslušna – Hannah Arendt
Ja sam nelojalna –Staša Zajović

Početak kontaminacije je neuviđanje štase oko tebe događa --- Borka Pavićević

400 000 radnika je u «obnovi zemlje» eksploatisano da se falsifikuje stvarnost – Žarana Papić

­Verujem da ženskasolidarnost krnji fašizam – Lepa Mlađenović

Žarana: fašizam je sistematsko uništavanje Drugog. To sistematsko uništavaje drugog je konačno došlo kod nas, kao žrtvovanje drugog zarad vašeg, to nas je dovelo do ovde i jasan je taj model u kome je moguće isterati milione izbeglica iz BiH, milion Albanaca sa Kosova. TOG SISTEMATSKOG MEHANIZMA DA SU SVI POTROŠNI I DA SE MOGU ŽRTVOVATI SVI. Ako nema aspirina da se izleči najobičnija prehlada, svi smo mi u završenom krugu s kojim treba da se konačno suočimo, da mu se konačno odupremo ili da pomognemo dase i drugiodupru ili da vidimo da li smo se dovoljno odupirale.
U knjizi Hane Arent, koju je izdala '94, postoji ideja fašističkog ili totalitarnog modela da je život nebitan, potrošen, pogrešan. To je ono s čim se manipuliše i uništava da bi se pravila jedna fašistička realnost. Ako je ta kultura ravnodušnosti dugo trajala, a nije je mnogo dotakla ni sudbina Hrvatske i Bosne, potrebno jemožda da sada dotiče sve životne. Mi smo za ovih petnaest godina prošli period gde je dozvoljeno mrzeti druge, Hrvate, Muslimane, Bosance, Slovence, itd. Došli smo do toga da nije dozvoljeno poštovati druge, To ljudi već 15 godina osećaju, ono što mi zovemo malim ljudima, oni slušaju, gledaju televiziju, medije državnog aparata, koji daju poruke običnim ljudima da druge ljude mogu smatrati životinjama, jer se kote, Šiptarima, muhamedancima, itd. I njihov nestanak smatrati nebitnim, je nemaju uticaja na nas. Da to što drugi nestaju, nema veze sa nama. Iamm susetku koju poznajem od sedamdesetih godina. Ona 1982. prelazi u drugi dom zdravlja, gde joj je bio dodeljen novi lekar opšte prakse. Jednoga dana dolazi sva izbezumljena: «Ne želim da me leči Šiptar». Znači da unutra u nama postoje elementi da možemo svi mi postati fašisti. Ono što je važno, a to svi istovremeno osluškujemo da je dominantno kao kodeks spolja. Da li to spolja dozvoljava da mrzimo druge ili nas opravdava ili nam kaže NE, NE, jedanput si rekla pljava lezejka, ciganka, drugi, treći put, ali sad ne možeš tako ti je u Ustavu, pročitaj Ustav. Čitav model je usmeren na to kako smo bolji, gurnuvši drugo različito ispod nas, postajemo bolji i na takvu dominantnost fašizam može da se osloni. To se kasnije može razviti u uopštenu vrednost. Svi su Hrvati genocidni, svi Muslimani su Turci, jedu to i to, moguće je tako rugati se drugom. TO izrugivanje drugog je individualni model, koji je kod nas dosta čest. Druga stva je voljno ili nevoljno stvoreno u jednom konsenzusus, šta je dozvoljeno, a šta nije. I to je osluškivanje tih ljudi, koji su slušali da su Hrvati genocidni, oni bi to rado promenili, ako bi se konsenzus promenio.
Zorica: Gledala sam ljude koji su bili protiv onoga što radi Slobodan Milošević, bili su protiv sa različitim stavovima, dok je na kraju ostalo ONO samo protiv ne znajući zašto. Oni su na kraju jednostavno to protiv pretvorili u razloge slaganja. To je logika, kako sami da opstanu, ne zanima ih fašizam,nasilje, pomirili su se da je to istorijski opravdano, ali da su promene neophodne zato što na ovaj način ne može da se živi.
Rada: Za mene je početak fašizma arogancija jačeg većinskog na manjinsko: «Mi smo sve dali, i tebi pružili, šta drugo tražiš», ili blaže, kao kad se osvrćeš na bilo čiju kulturu sa omalovažavanjem i prezirom. Nameću svoje mišljenje i stavove, propisuju i jezik kojim će da goovre u školi, novine. Znači, ja sam bolji od tebe, moja kultura hijerarhijski i istorijski je iznad tvoje, zato je tvoje pravo jače od tvoga prava. Vremenom se stvorio sindrom arijevaca koji je bio dominanta nemalkog fašizma.
Štefi: Znam da se mržnja vraća onom koji je šalje, razara ga, uništava ga, ona je promenljiva u svom intenzitetu, ne može se isto mrzeti svaki dan, istom jačinom udarati, znam uzrok i poreklo te mržnja, to je strah. Moj otpor ne može biti snaga mržnje, ja je nemam. Fašista ne može da prašta, a ja mogu. Praštam, jer ne znaju šta čine, a ovo čovečanstvo do danas ipak nije bilo uništeno mržnjom, već je ljubav pobedila, jer je bila jača.
Teodora: Meni je mnogo monstruoznije učenje da se svi volimo, nežni smo i volimo hrišćanstvo. Svi ljudi su braća, zato ćemo pobiti pola Latinske Amerike, da bismo mogli da im objasnimo daje naš Bog pravi.
Rada: Ja uopšte ne mislim da sve moram da ovlim, već poštujem te druge. Nacionalisti imaju običaj da kažu: «Ja imam jednog prijatelja Muslimana, što ga ja volim». Imala sam priliku da čujem: «Ja imam albansku emotivnu porodicu, koju volim kao prijatelje». Ne treba ja da imam Albance za prijatelje da bi oni imali pravo kao ljudska porodica. To podmetanje obraza se pokazalo prilično licemerno.
Violeta: Pre tri godine imala sam cvećaru, i ušla su tri Roma. Birali su cveće, počela sam da pravim taj buket, kada je ušla jedna žena, zalupila je vratima, videlo se da je jako važna, nosila je novčanik pun novca i rekla: «Mala, spakuj mi te ruže». Ja sam odgovorila: «Vi niste na redu, sada radim gospodinu, kad ovo završim...» Nije dozvolila da završim rečenicu, rekla je: «Koji gospdin, to su Cigani» U momentu sam bila šokirana, kao da mi je sva krv navrla u lice. Pokazala sam joj rukom vrata sa zavitlanim makazama i rekla: «marš iz moje radnje, da ti jebem majku fašističku». Jedino takav i taj jezik ona poznaje, koji drugi obraz. U taksiju taksista priča Šiptari ovo, pa ono, a Senka, ja sam Muslimanka, pa šta? Taksista kaže: «Nemam je ništa protiv, znaš nije to to.» Senka kaže: «Stani da izađem».
Dunja: Pre dve-tri godine smo u istom prostoru pričale sličnu priču. Tada jenajčešća mržnja protiv Muslimana. Sada je mržnja protiv Albanaca. Pitam se ko je sledeći? To je programirano nasilje koje se vrši nad nama. Vrlo je teško razumjeti i sada kada je prošao talas mržnje protiv «smrdljivih Muslimana». Sad kada čujem vesti, čujem iste rečenice, iste riječi, samo je podmetnut drugi narod, to me pomalo razoružava. Znam da sam pobjedila kad sam rekla čoveku od koga sam trpjela nekoliko mjeseci: «Fašisto, izađi napolje.» Tada sam bila svjesna svoje vrjednosti. Nemam više živaca da na svaki pojam reagujem. Boli me slučaj djece iz mešanih brakova. Tada ja kažem: «Imam psa čiste rase, a moja djeca su mješanci».
Biljana (Kruševac): Ovih dana vidimo da oni mogu i narod da izmene samo da bi opstali. Mislim da su iscrpli sve rezone mržnje, mrzeli su Slovence, Hrvate, Muslimane, Šiptare, sve redom. Dolazim iz Kruševca, zatvorene sredine, jako mi je žao što je tako, gotovo da nema prozora sa strane. Nema ni NVO jer u startu to zabranjuju. Mi smo se organizovali, ne zanm koliko ćemo uspeti u tom. Bila sam na svim protestima u Kruševcu, oklini, pričala, borila se. Sad se krećem u isto takvom okruženju ljudi koji to rade. To je Klub za unapređenje porodičnog života, jedan od porjekata demokratizacije.
Ljubica: Fašizam o kome pričamo razlikuje se od fašizma Aušvica, ovo je po meni fašizam haosa i on se hrani haosom. Haos je ono na čemu on insistira, lakša je polarizacija za i protiv. Ide iz haosa u haos, pravi takve posebne situacije, da ljudi ne znaju za šta da se opredele. Imale smo hrvatsku «Oluju» 300 000 proteranih Srba, u Bosni Muslimana, sada imamo Kosovo. Ja sam iz Kosovske Mitrovice, inače sam izbeglica iz Hrvatske. Imali smo fašizam u Hrvatskoj, imamo u Srbiji, to je fašizam spojenih posuda. Svi smo pomalo krivi za nešto kad nismo reagovali ili smo pogrešno uradili. Ja nisam za to da ja nekom govorim da je fašista, jer ne verujem da ću nešto postići ako mu kažem – ti si fašista, verovatno ću probuditi još više agresije u ljudima sa kojima dolazim u konflikt, kaži mu neku lepu reč. Mislim da ti ljudi često reaguju ne razmišljajući. Drugo, fašizamje svugde, i kad čekamo u redu za mleko i kad ćutimo, kada država veći porez, kad vas neko pokrade. Na sve mi pristajemo. Na kongresu je podelio narod na izdajnike, janjičare i patriote. Ta podela je strašna.
Diana: Kada sam se vratila iz Prištine, prijateljica me je pitala: «Kako oni izgledaju?» To je bio šok za mene. Nisam nasilno regovala, pričala sam kakav je život u Prištini. Njen muž mi je rekao da je morao da glasa za Šešelja, jer ima malo dete, a meni je lako jer hodam bez obaveza. Ja se više ne trudim da osuđujem i da ulazim u konflikte. Ovo je strašna situacija, srozana u svim domenima. Mislim da je moramo prevazići lepim, a ne sukobima sa ljudima.
Jelena: Govorim o filmu, svojoj branši, gde sada radim. Da bi izgurali taj film svi senađu uravnoteženi oko zajedničkog nasilja fašizma, idu preko leševa, to jest fabula bombardovanja, karikaturalni likovi idu nesvesno u varijantu fašizma, krše estetiku i etiku i fašističkim nabojem.
Teodora: Fašizam je vrlo kapilaran, ima ga svuda, što ste vi rekli da brinete za svoje, a da je ona brinula za svoje. Ne znam zašto se za tuđe i svoje ne brinemo podjednako, jer je u korenu fašizma već to isključivanje drugog, u podelama na naše i njihovo, ja i drugi, normalno i nenormalno.