Tokom perioda raspada Jugoslavije u meni se usadio strah i osećala sam se paralizovanom da bilo šta uradim, mislila sam da ništa od mene ne zavisi i da neki drugi ljudi imaju prava da u moje ime odlučuju o mojoj budućnosi. Nisam ni bila svena činenice da svako od nas kao pojedinac/ka može da ima svoj lični čin pobune. Ljudi oko mene bili su uspavani i nije bilo ni tračka nade da će se nekako ludilo zaustaviti. Od mene ništa ne zavisi, mislila sam, i bila u zabludi. U vreme kada sam upoznala Žene u crnom saznala sam da je bilo žena i muškaraca u celoj državi koji su na razne načine i po ceni života pokušavali da zaustave rat koji je svakim danom odnosio sve više života sa naših prostora. Tek tada sam shvatila da je moj strah mogao i drugačije da se izrazi, kroz nenasilnu pobunu, kroz jasnu izjavu da ja ne želim da neko ubija u moje ime. Moj beg u začarani krug odlučila sam da prekinem i da zajedno sa drugim ženma učinim sve da se događaji koji su se dešavale u našoj nedavnoj proslošću ne zaborave, nazovu pravim imenom i osude, kako se nikada više ne bi ponovili. Kroz radionice i ulični aktivizam sa mojim prijateljicama Žena u crnom iz cele Srbije saznala sam mnoštvo činjenica kojih nisam bila svesna, a koje su u meni kao pripadnici jednog naroda koji je učinio toliko zla, izazvale osećanje ozlojeđenosti, stida, besa, krivice. Svaki susret sa nekom od žena koja je pretrpela strahote zbog pogrešne politike bivšeg režima osećala sam se krivom i razočaranom, što sam u vreme događanja sedela kod kuće sa svojom porodicom i pratila televizijske laži koje su svakodnevno trovale nas razum. Sada znam da ta osećanja koja su probuđena trebam da pretvorim u akciju i da kroz činove otpora i građanske neposlušnosti stalno pratim i opominjem ljude oko sebe i one koji su na vlasti da nikada više ne krenu putem pogršne politike.
Kroz politiku solidarnosi i građenja poverenja, odlazak u Srebrenicu sa ŽUC-om za mene znači pokazivanje naše solidarnosti i pružanje podrške rođacima žrtava. Postideti se zbog zločina koje je počinio moj narod, a onda ipak biti ponosna kada vidiš iskrenost u njihovim očima da veruju u to što radiš i predstavljaš i ćuti komentare “svaka čast vi ste najveće žene na svetu”. Dok smo stajale u Potočarima i odavale poštu, ponovo po ko zna koji put, osetila sam bes pri sećanju na prethodni dan, na dobacivanja, vređanja i pretnje u Beogradu. S druge strane dok su nam u Srebrenici ljudi srdačno prilazili i zahvaljivali za našu posetu. Za sve vreme boravka kod mene su se smenjivali tuga, bes i jeza - pesma dečaka, govor hodže i priča majki. Ovo je za mene još jedan od činova suočavanja sa nedavnom prošlošću činjenom u moje ime.
Podsticanje produbljivanja sazanja i upoznavanje sa problemima suočavanja sa prošlošću i tranzicione pravde kroz projekcije snimljenih svedočanstva i igranih filmova naše sugrađanke imaju prilike da kao i ja rade na promeni svesti i buđenju građanske odgovornosti kako bi nas bilo što više jakih žena, spremnih da menjaju tradicionalne i nametnute vrednosti koje u službi patrijarhata utiču na našu budućnost.
Priredila:
Milka Rosić
Žene za mir - Leskovac
PRAĆENJE SUĐENJA ZA RATNE ZLOČINE: KAŽNJIVOST ZLOČINA - PUT DO PRAVEDNOG MIRA
Nigde, kao u Srebrenici, nije tako jasno izražen karakter agresije na Bosnu i Hercegovinu, a ona je bila perfidna, brutalna i najviše genocidna. Nigde kao u tom kraju nije tako javno, čak uz prisustvo UN-a vojnika, izvršen genocidni pokolj nad Bošnjacima. Na početku agresije na Bosnu i Hercegovinu to područje je postalo stecište brojnih bošnjackih izbeglica iz susednih opština: Vlasenice, Bratunca, Zvornika, Rogatice i Višegrada. Svi su oni pred četničkim nožem pokušali naći spas u Srebreničkom kraju ne sluteći šta će im se desiti u julu 1995.god. nakon što je proglašen "Zaštićenom zonom UN-a" A onda je u prvoj polovini jula 1995.god. agresor zauzeo Srebrenicu kao "zaštićenu zonu UN-a" i izvršio stravični genocidni pokolj Bošnjaka. Svo stanovništvo Srebrenice, kao i hiljade Bošnjačkih izbeglica iz drugih krajeva Podrinja, srpski fašisti su proterali, pohapsili ili pobili, o čemu između ostalog svedoče i masovne grobnice. Na žalost, još uvek sve masovne grobnice nisu otkrivene. Uzalud su bespomoćni krici preživelih Srebreničana za preko hiljade i hiljade nestalih: dece, roditelja, braće, muževa i druge rodbine. Bilo bi nedopustivo da se uskrati istina o stravičnom genocidu nad Bošnjacima u tome kraju ili da se relativizuju njegove dimenzije. Izvršen je javni pokolj od strane srpskih fašista. Sve vreme od okupacije Srebrenice protiv tamo izolovanog Bošnjačkog stanovništa, vođeni su specijalni oblici rata i genocidnog uništenja kao što su: uskraćivanje vode, ometanje i zabrana doturanja humanitarne pomoći, lekova, energenata i svega onoga što je u biološko egzistencionalnom smislu neophodno. Sve se ovo događalo pod komandom Ratka Mladića, Arkanovaca, Šešeljevaca, političkog i državnog vrha Srbije uz blagoslov SPC. Danas i posle velikog pritiska međunarodne javnosti i osnivanja Haškog tribunala i domaćih Sudova za ratni zločin još uvek ratni zločinci slobodno šetaju među nama i svih nas zajedno koje se zalažemo za kažnjivost zločina proglašavaju izdajnicama. Specijalni sud za ratne zločine u Beogradu je jedina institucija u Srbiji koja se bavi ratnim zločinima i pokušava objektivno suditi. Žene u crnom su do sada pratile više suđenja optuženima iz paravojne formacije Škorpioni, za ubistvo civila Bošnjačke nacionalnosti tokom genocida u Srebrenici jula 1995.god. Mnoge žene iz svih krajeva Srbije, koje smatraju da je jedini put oporavka naše države suočavanje sa prošlošću, je pratilo ovo suđenje. Jedna sam od njih. Od nedavno pratimo i suđenje za zločin u Suvoj Reci koji su nad Albanskim civilima izvršili pripadnici MUPa Srbije u martu 1999.god. Pored toga kontakti sa porodicama žrtava, podrška i solidarnost sa njima predstavlja izuzetno važan deo ove aktivnosti. Politika opraštanja - traženje oproštaja za zločine počinjene u naše ime činovi priznavanja zločina počinjenih u naše ime, zahtev za pravdom, kažnjavanje zločinaca. Na suđenjima smo imale priliku da čujemo javna svedočenja o zločinima i patnjama žrtava. Na suđenjima se jasno vidi da je policijski, vojni i državni aparat Srbije stajao iza svih zločina.
Pričale su moje nove prijateljice kako je u mestu Godinjske Bare smešteno vikend naselje i bežanje civila iz Srebrenice preko brda koji su hvatani od strane Škorpiona i na zverski način pobijani i to dva puta, jednom su pucali u njih, a drugi put su ih, tako ubijene, odvukli u vikendicu i tako mrtve i po drugi put ubili, spalivši ih. Izvršioci dela su svom komandantu rekli: "Paketi su likvidirani." Među tim žrtvama su bila tri dečaka, Sajo 17 god. sin Fejzić Hane, Alvedin 13 god. brat Muhić Safete, sada domaćice i majke dvoje dece. Na suđenju Safeta opisuje zadnji susret sa svojim bratom, njihov poslednji zagrljaj kad on kaže, kao mlađi od nje: "Sejo moja, nit te mogu vodit, nit te mogu ostaviti". On je krenuo sa ocem a ona, majka i baka krenule su prema Potočarima da potraže spas od UNa. U fabrikama su stalno četnici ulazili, odvodili muškarce, odvajali su lepe devojke, odvojili su i moju prijateljicu Safetu, i ako je imala manje od 13 godina. Esforovca je njena mama molila da je puste da ide sa njom i na kraju jedan od četnika je pustio. Seća se ona: “Teško je za pričat. Jedan jedini put kroz Potočare, gazimo preko mrtvih, iznemoglih, starih ljudi, gušimo se, cvilba, jauk i kuknjava na hiljade i hiljade ljudi. Sve pobijeno. Avioni nadleću Potočare a artiljerija puca na nas”. Njena tragedija nije se završila ovde. Želja da sazna gde joj je brat je jaka i to je ljudski i meni bi bilo bitno. Prvi put je čula nešto o njemu 2003 god. A istinu o njemu saznala u Hagu kada je na suđenju prikazana kaseta o njegovoj pogibiji. Osam godina praznine, ćutanja, nade da je živ. Ona je tako mlada, a morala je da identifikuje i potvrdi sebi i drugima da bratovo lice više nikad neće videti. Poslednji oproštaj. Njenu bol sam razumela i saosećala se s njom i tu sam da joj pomognem kroz aktivizam da državu iz koje dolazim nateramo da se suoči i prizna sva zlodela koja je počinila u ime celog naroda. Safeta se na suđenju okreće i pita: "Da li su to ljudi, ili šta su?" njeno lice je skhano bolom i ranjeni glas koji podrhtava još jednom preživljava traumu. Uz kafu tokom popodnevnog druženja u njoj prepoznajem jaku i zrelu osobu kojoj su ovi događaji oduzeli detinjstvo u naterali je da odraste bez srećnog detinjstva. Alispahić Nura je pre rata živela u Srebrenici, imala je dva sina, Admira koji je poginuo od granate na kapiji, a drugog od 16 god. poslala je sa rođakom u brda jer je čula da vode sve muško od 7 god. pa nadalje. Zadnji put ga je videla na kaseti prikazanoj u Hagu, koju je emitovao B92, kako iskače iz kamiona vezanih ruku na leđima. Nura kaze: "Volela bih da znam ko mi je to ubio moje dete, vezanih ruku u leđa." U ovim pričama želela sam da vam dočaram jedan mali delić istine, a bilo ih je na hiljade sličnih. Tada sam se i sama zapitala hiljade njihovih vršnjaka ostalo je bez jednog ili oba roditelja, bez topline svoga doma i topline majčinog krila. Oduzeto im je detinjstvo i pravo na život.
Preživeli tragaju danas za istinom i pravdom, a pravda podrazumeva poštovanje interesa žrtava i njihovih porodica i dobrobit društva u celini. Moramo se stalno zalagati za širenje političke svesti o potrebi za iznošenjem zvanične istine. Svaki zločin mora biti kažnjen, jer je to jedini put do pravednog mira.
Naše suočavanje s prošlošću jeste posećivanje mesta zločina, saosećanje sa žrtvama rata u građenju odnosa među ženama u miru. Za nas suočavanje s prošlošću jeste i u ratu i u miru mehanizmima tranzicone pravde, koji su našim aktivizmom dosledne. Posećivanjem mesta zločina, komemoracijama i izgradnjom pregovaračkih platformi za mir u Bosni, Hrvatskoj i Kosovu.
Priredila:
Gordana Stojiljković
Žene za mir - Leskovac
